Tajna sobe 331: Ubistvo Aleksandra Kneževića Kneleta

U Srbiji 1990-tih većeg idola, u onom delu mlađe populacije koja je perspektivu videla na ulici, nije bilo od Aleksandra Kneževića Kneleta, momka sa "vrelog beogradskog asfalta", pripadnika Voždovačkog klana i osobe koja nikad nije bila osuđivana, a čija smrt je 28. oktobra daleke 1992. godine potresla čitavo beogradsko podzemlje. I danas, 28 godina kasnije njegovo ime se izgovara sa strahopoštovanjem, a mediji su puni priča o njegovim "podvizima" i izazovima sa kojima se za života susretao. Međutim, ono što i dalje predstavlja veliku misteriju jeste ko je zapravo ubio Kneleta i zašto. Posle ubistva Belog i Giške ovo je bila treća najmisterioznija likvidacija u Srbiji ranih 1990-tih.

„Čovek koji je glavom išao kroz zid“, „živeo brzo i pucao u šta je stigao“, je samo deo naslova koji su se pojavljivali na temu Aleksandra Kneževića Kneleta, koji je imao 21. godinu kada je ubijen iza vrata hotelske sobe 331 u Hajatu.

Aleksandar Knežević Knele predstavljao je prvu generaciju momaka sa vrelog beogradskog asfalta, koja se za razliku od stare garde nije vratila iz inostranstva, već je ponikao, što bi rekli, na „domaćem terenu“. Ono po čemu ga ondašnje mlade generacije pamte su fotografije na kojima je obučen u firmiranu trenerku, najk patike, sa kratkom frizurom, zlatnim lancem oko vrata i nezaobilaznom kožnom jaknom ili gornjim delom trenerke do pola raskopčane i uvučene u donji deo. Sociolozi bi rekli klasični primer mlade „dizel-generacije“, koja je počela da stasava u Srbiji, a pre svega u Beogradu, gradu koji je bio u senci rata koji je divljao 200 kilometara od prestonice.

Kada je napunio 21. godinu dosegnuo je vrh na kriminalnoj piramidi u Beogradu. Te 1989, 1990, 1991 pa i te kobne 1992. zadobio je poštovanje opasnih momaka u čitavom gradu. Romansirane priče podsećaju da su devojke uzdisale za njim i da je bio izuzetno hrabar. Pisalo se svašta o njemu i njegovim podvizima, mada se na kraju ispostavilo da su to sve bili mitovi i urbane legende koje i danas žive.

Tako je ostala upamćena i njegova čuvena rečenica: „Bolje da živim jedan dan kao čovek, nego ceo život kao bednik. Ovo je moj život“.

Međutim, jedno je evidentno: delom je ušao posredno u politiku i mnogi veruju da se upravu tu krije ključ njegovog ubistva. Prekretnica u svim dešavanjima u Beogradu bio je 9. mart 1991. godine kada je  došlo do okršaja pristalica SPO koje je vodio lider te stranke Vuk Drašković i milicje. Među onima koji su obezbeđivali Vuka dok je govorio okupljenoj masi ispred spomenika Knezu Mihailu i Narodnom pozorištu bili su Đorđe Božović Giška, Branisalv Matić Beli, ali i mladi Aleksandar Knežević Knele. Opasni momci sa Voždovca su tad bili svi na trgu. Kasnije su ga optuživali da je on organizovao neku ekipu koja je razbijala studentske demonstracije, ali sem priče, drugog dokaza nije bilo. Ono što se znalo bilo je da on nikad nije druge gurao da reši neki problem, već je on bio taj koji stajao ispred svih i poslove završavao na svoj način.

Zbog života kakav je živeo Knele je odlučio da se preseli iz porodične kuće u tad najelitniji beogradski hotel Hajat. Dobio je luksuznu sobu na trećem spratu broj 331.

O tome zašto je Knele ubijen postoji stotine verzija, međutim iskristalisale su se dve. Prva se tiče događaja koji se dogodio na dan ubistva. Naime, Knele je tog dana na prevaru Miodragu Cvjetinoviću koji je došao iz Nemačke, uzeo džip i odvezao ga kod Darka Ašanina, kome ga je prodao kao legalno vozilo. Kada je saznao za prevaru Ašanin je, kako je dao izjavu policiji, rekao da je ispalio nekoliko hitaca u vozilo i tražio da ga izbace iz njegovog dvorišta. Cvjetinović je dan posle Kneletovog ubistva napustio Beogradi i vratio se u Nemačku prethodno poručivši da on nema nikakve veze sa likvidacijom koja se dogodila samo 12 sati od momenta kad je nestao džip. Cvjetinović je tad poručio da to govori zbog isitne, a ne zbog straha za porodicu i brojne prijatelje.

Prema drugoj verziji koju je izneo Kneletov otac, Dušan Knežević zvani „Buca Al Kapone“, pripadnik stare garde koji je svoje probleme rešavao fer tučama, a nadimak dobio zbog gledanja gangsterskih filmova u bioskopu, i dalje je ubeđen da iza likvidacije njegovog sina stoji država.

Kneletov otac tvrdi da je ubistvo njegovog sina bilo brižljivo pripremano i pojednim novinarima ispričao da je ubistvu njegovog sina prethodilo hapšenje u sobi u kojoj je i ubijen.

Naime, Buca Al Kapone ispričao je da je 10 dana pred smrt njegovog sina, policija upala u hotelsku sobu 331 u Hajatu. Naoružani pripadnici MUP naterali su Kneleta koji je bio u društvu Mirka Bosanca, da legnu na pod. Prema Kneževićevim rečima, razlog upada bilo je da se navodno proveri delovanje alarmnih sistema. Zapravo to je prema njegovim rečima bio test da se ispita Kneletova rekacija. Pet dana pre ubistva policija ga je ponovo jurila, pa je zbog toga bio prinuđen da prespava u jednom od podruma. Knežević je izneo i detalj da se te večeri 28. oktobra, kada je ubijen njegov sin, preko toki-vokija, samo nije rekao  čijeg,  čula kratka poruka: „Knele ide sam“. Još jedan detalj koji je bio važan  za ovo ubistvo jeste da su sigurnosne kamere te noći bile isključene.

Šta se zapravo desilo te noći 28. na 29. oktobar u sobi 331. ostaće zauvek tajna.

Kneletov otac tvrdi da je likvidacija njegovog sina bila brižljivo isplanirana i da su to mogli samo da urade samo specijalci. On tvrdi da bi se njegov sin verovatno branio, a da je bila pljačka ili osveta onda bi neko ukrao 5.000 maraka koje je on imao u džepu i zlato vredno oko 80 hiljada maraka.

Spor oko hitaca

U službenoj belešci SUP-a Beograd, kako su pisali mediji, stoji da je njegovo beživotno telo pronašla hotelska sobarica, da je ležao na stomaku blago raširenih nogu i ruku savijenih u laktovima, a glava mu je bila u lokvi krvi. Obdukcija je utvrdila tri smrtonosne rane na glavi. U sobi su pronađene četiri čaure, prva pored ormara sa televizorom, druga i treća pored kreveta na mestu gde je ležao Knele i četvrta pored zida preko puta ulaza u samu sobu. U izveštaju o kriminalističko-tehničkom pregledu mesta ubistva stoji da je pucano iz dva pištolja. U izveštaju piše i da su sve čaure imale oznaku 14.45 što ukazuje da je korišćen kolt 45. Ono što budi sumnju jeste to što se Knele nikad nije odvajao od svog pištolja, a on nikad nije pronađen, pa se nagađa da su likvidatori koje je Knele pustio u sobu taj pištolj poneli sa sobom.

Interesantno je da hice iz pištolja niko u hotelu nije čuo pa se pretpostavlja da je korišten prigušivač.

Takođe, za ovo ubistvo vezuje se, prema napisima u medijima, još jedna misterija. Navodno je na ogledalu krvlju bilo ispisan „broj 1“. Do dana današnjeg nije razjašnjeno kakva je to bila poruka.

Likvidatori mirno ušli u sobu

Dvadeset i osam godina kasnije i dalje se nagađa ko bi mogao biti ubica Kneleta. Ono u šta su svi ubeđeni jeste da je Knele sigurno poznavao ljude koje je pustio u svoju sobu. Međutim, oni koji su ga poznavali tvrde da je Knele bio veoma oprezan povodom toga koga pušta u hotelsku sobu i da je uvek držao pištolj u ruci kada su mu dolazili u posetu.

Kada se saznalo da je Knele bio ubijen njegovi prijatelji su pohrilili u Hajat. Pokušali su da uđu u sobu, ali im nije bilo dozvoljeno. Od hotelskog obezbeđenja tražili su da im predaju traku na kojoj je bilo zabeleženo svako ko je ušao u hotel. Traku nisu dobili jer se slike nisu sa monitora prenosile na video rikorder, pa ih je faktički bilo nemoguće dobiti. Inače, ovaj detalj pobija teoriju prema kojoj kamere nisu radile te noći. Tako da su, prema svemu sudeći, ubice ostale sakrivene do dana današnjeg.

„Jedan moj prijatelj iz SUP, rekao mi je da je kobne večeri preko policijske „motorole“ preneta poruka „Knele ide sam“. Darko Stanojević je tada bio u hotelu „Hajat“. Pokušavao sam da dođem do Darka kasnije, da saznam šta se te večeri dešavalo, ali je i on ubijen u Nemačkoj. Niko nije dao odgovor na pitanje kako to da su kamere u hotelu otkazale i da su nestale trake sa zapisima svih ulazaka u hotel“, priča Kneletov otac u jednoj od svojih ispovesti.

S druge strane, policija je odbacivala tvrdnje Dušana Kneževića kao besmislice i da je za njih sve čisto što se tiče celog slučaja i da je besmisleno da napada policiju da mu je ubila sina i da tvrdi da se Knele nije bavio kriminalom.

„Nikada, međutim, nije objasnio otkuda njegovom sinu ‘porše’ vredan 80.000 maraka, novac da menja hotele, da se svakodnevno provodi…”, izjavio je navodno jedan od policijskih inspektora  davno povodom ovog slučaja.

Vest o ubistvu Kneleta odjeknula je u gradu. U narednim danima Politika je objavila čak 162 čitulje Kneletu. Priča o ovoj likivdaciji potpuno je iz etra potisnula vesti o ratu koji je besnio u BiH i najavama ekonomskog sloma zbog tereta sankcija koje su bile nametnute Srbiji. Knele je sahranjen na Topčiderskom groblju, gde je kasnije sahranjen i veći deo ekipe sa Voždovca.