Sudar iznad Zagreba: Dan kad su ljudi padali s neba kao kiša

Ove godine ,10. septembra, navršile su se 44 godine od jedne od najvećih avio tragedija bivše Jugoslavije kada su se u blizini Zagreba sudarila dva aviona: britanski "Trajdent" i avion domaćeg prevoznika, tadašnje Ineks Adrije "DC-9" u kome je poginulo 176 osoba. Ironijom sudbine, 36 godina kasnije, Srbija kao sukcesor bivše SFRJ morala je na ime odštete žrtvama da isplati gotovo 30 miliona evra.

Tog 10. septembra 1976. avion Ineks Adride tipa „DC-9“ let JP-550 poleteo je iz Splita za Keln, a britanski „Trajdent“ let BE- 476 leteo je na liniji London- Istanbul.

Poletanje i let obe letelice proticali su u savršenom redu. Sve je izgledalo rutinski i niko nije mogao pretpostaviti da će se ubrzo dogoditi jedna u nizu najvećih avio katastrofa u svetu.

U 11,14, dok je pilot DC-9 koji je razgovarao sa kontrolorom leta o tome na kojoj se visini nalazi,  usledio je sudar sa britanskim putničkim avionom. Britanski „trajdent“ i DC-9 Ineks Adrije sudarili su se dok su leteli brzinom od 900 km/h. Igrom sudbine levo krilo Adrijinog Boinga DC-9 preseklo je pilotsku kabinu britanske letelice. Usledio je požar, eksplozija i raspad obe letelice u vazduhu.

Očevici koji su prisustvovali ovoj tragediji rekli su da su ljudska tela padala sa neba, kao i koferi, a bilo je i onih koji su videli buktinje na nebu i avio delove koji su padali na zemlju.

Prve ekipe spasioca počele su da stižu posle nekih 15 minuta. Na žalost, lekarske ekipe mogle su samo da konstatuju masovnu pogibiju. Među stradalim putnicima bio je i veliki broj dece.

Osim lekarskih ekipa na mesto tragedije stigli su i vatrogasci. Prema nekim pričama njih 12 pokušalo je da ugasi zapaljene olupine od aviona, ali bezuspešno. U pomoć lokalnim vatrogascima iz Vrbovskog stigle su kolege iz Zagreba koje su uspele uz veliku muku da savladaju požar i ugase ga.

Traganje za poginulim putnicima trajalo je skoro do mraka, jer su ljudska tela posle raspada letelica padala po široj okolini, krovovima kuća, dvorištima, štalama.

Očevici iz sela Dvorišće su tad rekli za medije da su “ljudi padali sa neba kao kiša”.

Tako na primer, jedan od meštana je na krovu svoje kuće pronašao mrtvu ženu vezanu za avionsko sedište, a u štali pronađena su tela nekoliko putnika, od koji su neki takođe bili vezani za sedišta.

Ova avio nesreća bila je šok za ondašnju Jugoslaviju. Kada su prikupljeni svi podaci i završen policijski uviđaj usledila je detaljna istraga ove tragedije koja je bila tema broj jedan kako u SFRJ tako i u Britaniji.

Zagrebački mediji narednog dana odmah su za glavne krivce ove tragedije označili kontrolore leta, iako zvanična istraga nije ni počela.

Istraga koja je usledila pokazala je posle preslušavanja „crnih kutija“ i snimaka, da je kontrola leta osumnjičena za ovu tragediju. Čak osam kontrolora leta bilo je optuženo za izazivanje nesreće, a po tadašnjem Krivičnom zakoniku SFRJ član 271, stav 27 pretila im je zatvorska kazna od tri do 12 godina zatvora, jer su označeni kao „osobe koje ugrožavaju železnički, pomorski ili vazdušni saobraćaaj, ugrožavaju živote ljudi i imovinu.“

Sedam meseci od sudara obe letelice,  11.aprila 1977. započeo je pred zagrebačkim osnovnim sudom sudski proces, gde je osam kontrolora optuženo za smrt 176 putnika i pričinjenu materijalnu štetu od 17.609.400 američkih dolara.

Sudski proces je trajao ukupno tri nedelje, kada je donesena konačna presuda prema kojoj je sedam kontrolora oslobođeno krivice za ovu tragediju, dok je osmi kontrolor Gradimir Tasić proglašen jedinim krivcem. Tokom izricanja presude sudija je dao jedno čudno obrazloženje: „.. kod donošenja takve odluke se mora imati u vidu, da između zahteva za potpunim oslobađanjem od krivice i kazne koju predviđa KZ treba naći sredinu, jer se ne može prihvatiti da moderna tehnologija garantuje potpunu bezbednost, nit se sme dozvoliti da nam ugrožava živote…“

Sud je u obzir uzeo i druge činjenice koje su pored okrivljenog kontrolora doprinele nesreći: kašnjene posade da se uključi na frekvenciju gornjeg sektora, četiri puta stupanje u vezu sa operativnim centrom kompanije, posada britanske letelice nije uključila frekvenciju Adrijnog aviona, a da jesu čuli bi da avion kreće da se penje na visinu od 32.500 stopa, kao i da Adrijini piloti su zanemarili kondenzovani trag britanske letelice, koji je bio vidljiv.

Sud je donoseći presudu uzeo bio u obzir sve otežavajuće i olakšavajuće okolnosti i doneo presudu prema kojoj je kontrolor Gradimir Tasić kažnjen zatvorskom kaznom u trajanju od sedam godina. Međutim kroz razne žalbe ta presuda je preinačena, pa je Gradimir Tasić u zatvoru proveo dve godine i tri meseca.

Dok je Gradimir izdržavao kaznu zatvora pravna zavrzlama oko ovog slučaja se nastavila. Naime, Savezni sud Jugoslavije poništio je presudu zagrebačkog Okružnog suda i Vrhovnog suda Hrvatske i to osam godina kasnije posle nesreće. U ponovljenom suđenju Okružni sud u Zagrebu donosi novo rešenje po kome se kontrolor Gradimir Tasić oslobađa krivice za avio-nesreću, jer su njegove kolege tokom ponovljenog postupka dokazale da je u trenutku nesreće radio u teškim uslovima, tri dana uzastopno smenu od 12 sati.

U međuvremenu, rođaci stradalih putnika pokrenuli su građansku parnicu kako bi naplatili štetu od države. Tokom sudskog postupka dokazano je da SFRJ snosi nesumnjivu krivicu za ovu tragediju zbog toga što je državni službenik svojim neahtom izazvao avio nesreću u kojoj je poginulo 176 putnika i napravljena ogromna materijalna šteta.

Činilo se da je priča pala u zaborav, ali pred sam raspad SFRJ stigao je novi odštetni zahtev za ovu nesreću i to milionski.

Inače kontrolor Gradimir Tasić po izlasku iz zatvora tužio je državu jer je posle nove oslobađajuće presude proveo iza rešetaka dve godine i tri meseca zatvora, nije dočekao da bude rehabilitovan. Preminuo je 1998. godine.

Posle 36 godina, Srbija je kao sukcesor SFRJ , za udes slovenačkog i britanskog aviona iznad Zagreba sa 176 ljudskih žrtava, platila obeštećenje porodicama stradalih.

Šteta je iznosila 6,5 miliona dolara i 3,5 miliona  tadašnjih nemačkih maraka, na to je valjalo pripisati i domicilnu kamatu koja se za 35 godina više puta menjala, pa se sve zaustavilo na cifri od 30 miliona evra.