2
Serija "Kljun" koja se emituje na televiiziji Nova S, izazvala je veliku pažnju javnosti, između ostalog i zbog toga što je radnja smeštena na krajnji sever Srbije, u grad koji je na stranicama crne hronike tokom zime 1993. i 1994. ostao upisan kao poprište najjezivijih serijskih zločina koji su se ikad desili na ovim prostorima, a koje je počinila jedna od najsurovijih bandi.
Novu 1994. godinu žitelji severa Srbije i juga Mađarske dočekali su sa strahom i zebnjom da im na vrata ne zakucaju nemilosrdne ubice kojima je „zaštitni znak“ i „potpis“ bio što iza sebe nisu ostavljali preživele. Deca, žene, muškarci, njima je bilo svejdeno, svima je bilo presuđeno metkom. Činilo se da niko ne može da im stane na put, da im policija ne može ništa, a stravičan je bio intenzitet njihovih zločina.
Za kratko vreme, tokom svega nekoliko mesece i u Srbiji i Mađarskoj pobili su najmanje 14 ljudi, što je istovremeno broj za koji su osuđeni i u Srbiji i u Mađarskoj. Tačan broj žrtava, nažalost, nikada neće biti utvrđen.
Najbrutalniji zločin dogodio se polovinom januara 1994. u Subotici i na Paliću, kada je Magdina grupa likvidirala dve porodice, ukupno petoro ljudi, od toga jedno dete. Prvo su upali kod porodice Petrić u Subotici. Tu su iz automata „škorpion“ ubili Milana, inače bivšeg policajca, njegovu suprugu Stanu i njihovog desetogodišnjeg sina Daneta. Iste noći odlaze na Palić i tamo su likvidirali bračni par Agatić, Vericu i Josipa. Tokom istrage policija je ustanovila da su sve žrtve ubijene iz istog oružja, ozloglašenog automatskog pištolja „škorpion“, koji je bio jedno od omiljeni oružja kriminalaca devedesetih.
Kada bi im se policija približila u Srbiji, ubice bi se prebacile u Mađarsku, kada bi tamo počinili neki pokolj, bežali bi nazad u Srbiju. Ova taktika im je uspevala nekoliko meseci. Ko zna koliko bi ljudi još pobili da jedan od članova grupe nije na kraju sam došao u policiju i ispričao im sve. On ih je i odveo na mesto gde je bio sakriven „škorpio“, tako da je policija došla do krunskog dokaza.
Počela su hapšenja, a potom je usledilo i suđenje. Jedini koji se, u prvi mah, izvukao, bio je vođa grupe, ozloglašeni Marinko Magda, ali je policija već znala njegov identitet i za njim je rapsiana Interpolova potenica.
Magda se ipak nije izvukao. Uhapšen je u Mađarskoj, u Segedinu 1994. godine, ali ga tamošnje vlasti nisu izručile Srbiji, već su ga oni osudili na doživotnu robiju zbog zločina počinjenih na njihovoj teritoriji. Njegovom odredu smrti Mađari su na teret stavljali ubistvo četvoročlane porodice Nađ u Segedinu, bračnog para Horvat u Kečkemetu, a na spisku njegovih žrtava našla se i Edita Nemet.
Po tamođnjem zakonu, osuđenik na doživotnu robiju može da traži sulovni otpust nakon 25 godina kazne. Magda je to pravo iskoristio dva puta, ali je odbijen uz obrazloženje da nije resaocijalizovan.
Jedan od srpskih policajaca koji su ga isleđivali u zatvoru u Segedinu opisao je ovog bivšeg legionara ovim rečima:
„Magda je ličnost natprosečne inteligencije, životinjskih instinkata, naučen da preživljava legionarski, budući da je bio u Legiji stranaca.“, rekao je taj policajac koji je bio učesnik istrage u Subotici i na Paliću.
Magda je u odsustvu osuđen na smrtnu kaznu, koja je nakon ukidanja iste preinačena na 40 godina zatvora. Osuđeni su i ostali pripadnici njegove grupe, za ubistva porodice Petrić i Agatić. U odnosu na Magdu, oni su dobro prošli. Siniša Petrić, Ivan Šinković i Božidar Miljanić osuđeni su na po 20, Goran Stavrić na 15 , Aleksandar Šekarić na 13, Zoran Mačaji na 10, a Jovan Sredanović na devet godina zatvora. Iako su osuđeni za surova ubistva, a policija je sumnjala da su počinili mnogo više zla, pripanici Magdinog eskadrona smrti imali su neverovatan blag režim u zatvoru.
Dvojica njih, Siniša Petrić Zenica i Aleksandar Šekarić su pobegli iz zatvora. Šekarića je 1997. godine, upravnik zatvora u Sremskoj Mitrovici prebacio u takozvanu otvorenu jedinicu, odakle je ovaj, pišu novine, jednostavno odšetao. Zbog toga su se pronosile priče da su neka od ubistva počinili za račun srpskih tajnih službi.
Danas su u zatvoru samo Marinko Magda, u Mađarskoj i Siniša Petrić Zenica u Španiji. Petrić je uhapšen zajedno sa Lukom Bojovićem i Vladimirom Milisavljevićem Budalom, članom zemunskog klana, osuđenim za učešće u ubistvu premijera Zorana Đinđića.
Pročitajte još:
Inače, Siniša Petrić je prvostepenom presudom osuđen na smrt, ali je ta kazna bila odmah zamenjena, jer je u vreme izvršenja krivičnog dela bio maloletnik. Uprave zatvora bile su vrlo blagonaklone prema Petriću, koji je jednom pobegao iz zatvora, da bi kasnije bio ponovo uhapšen. Ali, 1999. godine dešava se neočekivani preokret, jer su tadašnje srpske vlasti prpoznali njegov talenat – ubijanje.
Petrić je prebačen u zatvor Dubrava na Kosovu i Metohiji. Tamo je tokom NATO bombardovanja pobijen veliki broj zatvorenika Albanaca. Navodno su taj pokolj izvršili Petrić i još neki zatvorenici, koji su, kada su pobili te ljude, regularno razdužili oružje. Da to nisu prazne priče, pokazuje i tretman Petrića, koji je posle toga prebačen u zatvor „Zabela“ kod Požarevca. Za nagradu je pušten na odustvo, sa koga se nikada nije vratio. Uhapšen je 2012. godine u Španiji.
Da Petrić nije jedini koji se vratio starom zanatu, pokazuje i primer Gorana Stavrića, koji je iz zatvora izašao 2003. godine. Ubrzo je osuđen zbog oružane pljačke na novih četiri godine robije, ali je uspeo da pobegne iz zatvora, a onda i iz srbij. Karijeru nastavio u inostranstvu, tačnije u Južnoj Americi, gde je na kraju i završio. On je likvidiran u Limi, glavnom gradu Perua 2014. godine.
Bonus video: Poslednji sati porodice Đokić
