0
Nišlija Slobodan Petrović, koji je krivicom pijanog vozača ostao bez obe ćerke, šest godina nakon te tragedije govorio je o najavljenim izmenama Krivičnog zakonika koje predviđaju strože kazne za bahate učesnike u saobraćaju.
„Strože kazne ništa neće promeniti u domenu bezbednosti saobraćaja jer je problem u manjku svesti i savesti kod ljudi koji ne poštuju zakon. Onoga ko seda za volan pijan nijedna kazna neće sprečiti da to stalno čini. Takvi ljudi ne razmišljaju o posledicama svojih postupaka niti o mogućnosti da odu u zatvor. Ono što je gore od toga što ne mare za svoj, je potpuno odsustvo brige za tuđe živote koje ugrožavaju. I tu zakon ne može da pomogne ali može porodica, pravilnim usmeravanjem ka poštovanju svih društvenih normi i pravila a naročito onih koji štite ljudske živote. Ovako najavljene izmene Krivičnog zakonika koje predviđaju strože kazne za bahate učesnike u saobraćaju“, komentariše Nišlija Slobodan Petrović, koji je krivicom pijanog vozača ostao bez obe kćeri.
Milica (27) i Marija (24) Petrović poginule su 1. aprila 2018. u Knjaževačkoj ulici, kada ih je, dok su čekale autobus, na trotoaru trešten pijan pokosio tada tridesetogodišnji Nišlija Stojan Nikolov. Smrtno je stradao i biciklista Svetislav Tonić (82) kojeg je Nikolov vozeći sa 85 km/h, na čas na deonici gde je dozvoljeno samo 50, silovito udario pre nego što je usmrtio devojke. Za tri izgubljena života dobio je jedanaest godina robije u niškom Kazneno popravnom zavodu.
Šest godina od tragedije Miličinim i Marijinim roditeljima nije nimalo lakše. Studentkinje sa svim desetkama bile su ponos svojim roditeljima.
„Stotine misli svakoga dana uputimo njima, to što se desilo nas prati svakog trenutka. Pokušavamo da budemo racionalni, i dalje ne možemo da spavamo ali uspeli smo da funkcionišemo bez lekova. Pokreće nas samo instinkt, ono što čovek prirodno ima u sebi da bi opstao. Taj instinkt nas je sprečio da sprovedemo najkobniju odluku koja nam se često nametala, samo taj nagon koji svako živo biće ima a koji ga tera da opstane. Ta bol je neprolazna i tu nema leka. Toliko toga su mogle da postignu u životu, nekada sam verovao da će ova mlađa dobiti i Nobelovu nagradu, bila je zaista ogroman kapacitet“, opisuje život bez svojih kćeri Slobodan.
Objašnjava da je teško racionalno prihvatiti takvu situaciju pa i kad godine prođu.
„Kada čitate o tome u novinama, gledate priloge o takvim tragedijama na televiziji, uvek mislite da se to dešava nekome drugome i negde drugde. Nikada ne pomislite da nešto tako strašno može pogoditi vašu porodicu. Umem da kažem da sam hrišćanin ali da nisam vernik i da imam razlog za to. Da je Bog stvarno hteo da pomogne, spasio bi moje kćeri a ne pijanog vozača. Njegova majka je nakon nesreće rekla: – Hvala Bogu, živ je! A kome ja da se ‘zahvalim’ što moja deca više nisu. Ako postoji viša sila koja uređuje sve, zašto je izabrala da spasi tog pijanog vozača a ne troje nevinih ljudi. Zbog svega toga mislim da nema tog iznad nas ko odlučuje već da postoji samo sudbina“, priča očajni čovek.
Bol sa kojom se nose, Petrovići ne dele sa mnogima, jer je ona postala deo njih, njihova intima, nešto sasvim lično.
Pročitajte još:
„U razgovoru sa ljudima se ne žalimo, to delimo samo sa najbližima, to je nešto što je samo naše. Ali, drago nam je kada njihove drugarice dođu kod nas ili odu kod Milice i Marije na godišnji pomen ili kada im je rođendan. Mi nekakvu utehu nalazimo u pomaganju ljudima koji misle da su nesrećni, često iz banalnih razloga. Pokušavamo da budemo uz njih da bi oni shvatili koliko su u stvari srećni jer se ne nose sa onim sa čim se mi svakodnevno borimo. Nedavno mi se jedna mlada žena požalila da se nasekirala jer detetu ne može da kupi skupe patike. Detetu, koje čak nema ni svest o tome kakve patike nosi. Ali u ovom sistemu poremećenih vrednosti, gde takve stvari čine ljude nesrećnim, zaista je teško pomoći im. Stepen ljudske nesreće je različit, ne postoji mera kojom bi se ona mogla izmeriti. Mislim da zbog onoga sa čime se ja i moga supruga nosimo, imamo pravo da svima poručimo da to što neko u nekom trenutku nema posla ili para nije opravdanje za to da se neko smatra nesrećnim. Jedan prijatelj koji je takođe izguio dete mi je jednom prilikom kazao da mu se čini da smo pozitivniji od mnogih koji nisu pretrpeli tako stravične gubitke. Složio bih se sa njim jer mi smo ljudi koji smo izgubili sve, ništa strašnije ne može da nam se desi i svest o tome nam je pružila kakav takav mir“, zaključuje Slobodan.
BONUS VIDEO:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
