Reditelj Filip Čolović o filmu „Potreba za mržnjom“, posvećenom ubijenom bratu Fedoru Frimermanu: Tokom suđenja sam spuštao glavu kako im ne bih upamtio lica

Fedor Frimerman ubijen je 25. jula 2013. godine ispred splava "Saund" u Beogradu, a ubili su ga oni koji su trebali da paze na bezbednost splava i gostiju, radnici obezbeđenja koji su za taj zločin pravnosnažno osuđeni na ukupno 30 godina i tri meseca zatvora. Ali, Fedorova smrt ostala je neizbrisiv trag na njegovog brata Filipa Čolovića, ne samo kao praznina koju oseća, već i na njegovo stvaralaštvo.

Fedor Frimerman nije imao ni punih 30 godina kada je ubijen, 25. jula 2014. ispred splava „Saund“ na obali Save na Novom Beogradu. Ubili su ga oni koji su zapravo trebali da ga štite, radnici obezbeđenja splava. Oni su napali jednog od mladića koji je bio sa Fedorom u društvu, nesrećni mladić, zapravo je hteo da spreči tuču, ali je na kraju izvukao deblji kraj. Prebijen, bez sveti, prebačen je u bolnicu, gde je ubrzo podlegao povredama.

#related-news_0

Film, „Potreba za mržnjom“ počinje potresnim rečima: „Postoje neke stvari u životu za koje verujemo da se nama nikada neće desiti. Svesni smo da se takve stvari dešavaju, čitamo o njima u novinama, slušamo na radiju, gledamo u vestima na televiziji, pa ipak, čvrsto smo uvereni da se tako nešto neće desiti baš nama“, ali upravo se to dogodilo porodici pisca, reditelja i scenariste Filipa Čolovića, inače bratu ubijenog Fedora Frimermana.

Koliko je danas, 2025. godine još aktuelan film „Potreba za mržnjom“ koji je snimljen pre 4 godine?

„Dokumentarni film Potreba za mržnjom (Recipe For Hate), nažalost, aktuelan je danas možda čak i više nego u vreme kada je nastao. Premijera dokumentarca je bila na Beldocs-u, krajem 2020.godine, a u filmu se bavim ljudima koji su stradali od ruku nasilnika u razdoblju od 2000. do 2015. godine. Međutim, ono što film čini na izvestan način aktuelnijim sada nego ranije, je napeta atmosfera u našem društvu. Ne samo da se nismo izlečili, već smo razvili još neke dodatne bolesti koje hrane nasilje koje se odvija unaokolo. Ili, kako bi Goran Marković, pričajući o stradanju našeg poznatog glumca Dragana Maksimovića na Zelenom vencu, u jednoj rečenici u filmu objasnio: “Živimo u jednom nasilničkom društvu““.

Koji su generatori mržnje koja dovodi do katastrofalnih posledica, čija žrtva je bio i Vaš brat?

„Nasilje je svuda unaokolo, a govor mržnje se odomaćio, maltene, to je postao naš jezik, odnosno jezik kojim govorimo. Uz to, verujem da je pojedinim segmentima društva mnogo dopušteno. Tu, recimo, mislim na takozvane navijače. To je zapravo eufemizam za kriminalce koji se kriju iza zastava nekog kluba. Oni su ta neformalna vojska koja obavlja prljave poslove. Držali su obezbeđenja, omogućavani su im razni poslovi, nelegalni naravno, znamo da se danas bave i nekretninama. Sve u svemu, mnogo im je dopušteno i omogućeno, a oni su navikli i na silu i na nasilje, to je njihov teren. Mada u filmu objašnjavam kako verujem da se raspad našeg vrednosnog sistema desio za vreme nesretnih devedesetih godina, pojedine grupacije su u današnje vreme bukvalno puštene s lanca. Ne kažnjavaju se, gleda im se kroz prste, tako da ne radimo ni na kažnjavanju, ni na prevenciji. A nasilje buja“.

Vrhovni kasacioni sud je u martu 2022. godine odbio žalbu Denisa Pavlova, osuđenog za ubistvo vašeg brata, to je skoro 10 godina kasnije, kako komentarišete skoro decenijski sudski postupak, kakav je to stres za porodicu žrtava?

„Iskreno da Vam kažem, ne bavim se tim ljudima. Na ročištima tokom suđenja sam uporno spuštao glavu kako im ne bih upamtio lica, da ih kasnije eventualno ne bih prepoznao na ulici. Niko od tih ljudi nije pokazao trunku kajanja ili griže savesti, tako da Vam je jasno o kakvim ljudima je reč, oni svakako ne zaslužuju nikakvu pažnju. Tri godine nakon ubistva mog brata umrla mi je majka (ne znam kako je i toliko izdržala), a mene su isključili iz procesa kao pobočnog srodnika. Čitav taj proces je bio iscrpljujući za porodicu, mada su stvari, makar što se dokaza tiče, bile jasne od samog početka. Tada se uverite da sistem zaista ne funkcioniše. O tome sam napisao roman „Vir“ koji je objavljen za Lagunu prošle godine. U tom romanu opisan je čitav besmisao našeg pravnog sistema“.

Kako danas društvo u Srbiji percipira nasilje i koji je odnos društva i sistema prema žrtvama i njihovim porodicama?

„Mi smo kao društvo, nevoljno to priznajem, negde na samom početku razvoja. Ne shvatamo čak ni značenje demokratije, mnogi to pogrešno poistovećuju sa izborima, ne shvatamo kako je sistem ustrojen i kako treba da funkcioniše. Nema razgovora o gorućim temama, nema korekcije sistema… Nema mnogo kvalitetnih (profesionalno i moralno) pojedinaca. Ima mnogo straha. Mnogima se neće dopasti kada ovo pročitaju, ali zaista tako mislim, na samom smo početku. Nemamo u dovoljnoj meri razvijenu građansku svest. Vraćam se na devedesete godine, na sankcije, ratove, raspad zemlje… Tada smo negde zaturili kompas, prihvatili neke pogrešne vrednosti, istakli neke pogrešne uzore. Teško je sve to vratiti u normalu, definitivno traži vreme. I posvećene generacije. Možda su ovi mladi ljudi koji se danas bune, današnji studenti, spremni da menjaju zemlju i društvo. Korenita promena nam je u svakom slučaju neophodna“.

Šta bi trebalo da se promeni u sistemu kako bi se preventivno delovalo na prevenciji nasilja i pomoći žrtvama?

„Pre svega ostalog, morali bi svi zajedno da osudimo nasilje. Međutim, čak ni to ne ide tako lako. Kao što sam rekao, rečnik mržnje i nasilja „uvukao“ se u sve pore našeg društva. Sa TV ekrana nekih nacionalnih frekvencija svakodnevno izbijaju rečenice i stavovi koji hrane mržnju. Ljudi na položajima koriste silu i prinudu i, više- manje, ovde važi pravilo jačeg, kao u džungli. S tim što je ovde nekom dopušteno da bude jači, omogućena mu je nekorektna vrsta prednosti. Sve dok je tako, ne možemo pričati o prevenciji nasilja i pomoći žrtvama. Moramo se pogledati u oči i menjati društvo“.

Da li su žrtve i njihove porodice prepuštene sami sebi?

„Nažalost, pričam i u svoje ime, porodice su uglavnom prepuštene sebi. Sistem svakako nije od velike pomoći, on je zakazao, to je svima jasno, međutim, čak ni okolina ne reaguje. Nema saosećanja, nema trunke empatije. Možda je to za mene čak i veći poraz. Svojim romanom Vir, a i  dokumentarnim filmom Potreba za mržnjom pokušao sam da i na taj problem bacim neko svetlo. Zbog čega smo izgubili saosećanje za naše sugrađane? Možda je strah uticao, možda otuđenje, ali štagod da je u pitanju, moramo se prizvati pameti dok nije kasno. Mi smo deo jednog takvog društva – društva u kojem se dešavaju užasne stvari bez reakcije! Možete se zavaravati kako je sve u redu, da niko vaš nije stradao, niko se nije našao na meti tih interesnih grupa, niko od nama bliskih se nije našao pod nastrešnicom, ali svi mi smo deo takvog društva. Taj sistem nas sve čeka: kada se sudimo, lečimo, školujemo… Hoću da kažem, niko nije amnestiran. Nemojmo čekati da bude kasno. Moramo menjati stvari i moramo ih menjati odmah“.