Rani radovi zemunskog klana: Otimali od porodica ranjenika

Uspon zemunskog klana u jednu od najmoćnijih kriminalnih organizacija imao je svoju predistoriju i nije baš sve počelo munjevitim usponom 2000- te godine, kako se često misli danas, nego je priča započela početkom 1990-tih godina prošlog veka, kada su dvojica kasnije neprikosnovenih kriminalaca ,Dušan Spasojević zvani Šiptar i Mile Luković Kum stigli sa juga Srbije u potrazi za boljim životom u srpsku prestonicu, ali odmah krenuli stranputicom.

Iz rodnog sela Retkocera kod Medveđe te 1993. u Beograd stigao je prvi Dušan Spasojević, a sa njim ubrzo i njegov drug iz detinjstva, a kasnije i venčani kum Mile Luković, koji je do tad radio kao zatvorski čuvar na jugu Srbije i na Kosovu i Metohiji.

Socijalni kontekst u ovom slučaju za dvojicu mladića sa juga Srbije u Beograd nije bio nimalo lak. Već tada, Srbija i čitava Jugoslavija, grcali su već godinu dana pod međunarodnim sankcijama, galopirajuća inflacija je sve više uzimala danak među građanima, koji su osiromašili preko noći, a sačuvanu ušteđevinu, ako je nisu uložili u piramidalne banke, trošili su na hranu. Sve više ljudi je bilo na prinudnim odmorima, fabrike nisu radile, a kriminal je buknuo.

Gorepomenuti dvojac odlučio je da krene najpre sa sitnim krađama i obijanjima. Operativci beogradske policije hapsili su ih u više navrata zbog počinjenih krađa.

U sećanju tadašnjih policajaca osttala je upamćena krađa belog juga beogradskih tablica 1994. za koju su bili osumnjičeni Spasojević i Luković. U akciji privođenja policija je u iznajmljenom stanju koji su oni koristili pronašla i blanko saobraćajne dozvole, falisikovane nemačke marke i automatski pištolj „Škorpion“. Daljom istragom utvrđeno je bilo da je Dušan Spasojević tim oružjem pokušao da otme zlatni lanac od žrtve, koja ga je u samodobrani udarila čekićem u glavu. Zbog ova dva krivična dela obojica su pred sudom osuđeni na uslovne kazne na 10 meseci zatvora.

Međutim ovo hapšenje nije zaustavilo ni Spasojevića ni Lukovića.

O tome je najbolji opis dao Boro Banjac, u to vreme šef za suzbijanje kriminala u beogradskom odeljenju policije Savski Venac, koji je kasnije postao šef UBPOK (Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala), koji se susreo sa Spasojevićem i Lukovićem pet godina ranije, pre nego što su postali neformalni centar moći u Srbiji pred kojim su svi drhtali. On je u ispovesti novinaru Vojislavu Tufegdžiću u knjizi „Oni su jači od nas“ opisao jednu od akcija u kojoj su policijski operativci uhapsili Spasojevića i Lukovića.

„Uhapsili smo ih 1995. ili 1996. godine zbog obijanja automobila na prakingu kod Vojnomedicinske akademije (VMA). U to vreme, na VMA uglavnom su bili ranjenici iz Bosne i Hercegovine, a većini je rodbina dolazila iz unutrašnjosti ili iz inostranstva. Rođaci, koji su im dolazili u posete ostavljali su na parkingu automobile, često sa torbama punim stvari jer nisu mogli da ih vuku sa sobom u bolnicu. E, tu su ove bitange obijale vozila i krale stvari ljudima koji su došli da obiđu ranjenike! Najgore barabe, to je bilo toliko odvratno…Međutim, već su tad imali neku zaštitu u SUP-u Beograd“, svedočio je o tom periodu penzionisani policijski general Banjac u pomenutoj knjizi.

On navodi i da ga je jednom prilikom zvao visoki policijski funkcioner da ih inspektori ne biju, jer su zemljaci i iz istog kraja.

I u ovom slučaju Luković i Kum su se izvukli, ali se opet navodi da su uhapšeni početkom 1997. godine. Na policajce i istražnog sudiju, prema ondašnjim pričama, najupečatljiviji utisak ostavila je iznajmljena soba u kojoj su Spasojević i Luković živeli.

Memeljiva prostorija, jedan stari ormar i dva kreveta. U kolikom siromaštu su živeli, govori i podatak da kada su policajci otvorili orman, njihove sve lične stvari bile su umotane u dva zavežljaja napravljena od čaršava.

Biljana Radovanović, u to vreme zamenik Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu i kasnije tužilac Četvrtog opštinskog javnog tužilaštva, ispričala je da se nekoliko dana posle natpisa u novinama kod nje pojavio otac Mileta Lukovića, koji je bio potresen natpisima u novinama i da je došao lično da se uveri da li je to tačno  i da li je njegov sin obrukao sebe i porodicu. Posle potvrde saznanja u tužilaštvu, da mu je sin pošao stranputicom, Lukovićev otac, nedugo posle odlaska iz Beograda izvršio je samoubistvo bez oproštajne poruke.

Osim provalama i krađama dvojac Spasojević i Luković bavio se i stinom prodajom narkotika zbog čega su takođe bili i hapšeni.

Priča naime kaže da se za Spasojevića i Lukovića kao dilerima heroina, saznalo posle hapšenja dvojice klinaca, koji su na saslušanju priznali da rade za njih zbog čega ih je policija privodila na saslušanje nekoliko puta.

Pukovnik policije, Mile Novaković, koji se u to vreme nalazio na mestu pomoćnika načelnika za opšti kriminal MUP-a Srbije u jednoj od svojih brojnih priča o ovom klanu, kaže da su Spasojević i Luković bili jedno vreme i neformalna veza policiji i da nikada nisu bili registrovani kao saradnici policije, ali da su se, kako je ovaj posao postao unosan,  da bi eliminisali konkurenciju bavili podmetanjem kako bi dobili poene kod policije i da je taj metod rada kasnije postao praksa i manipulacija u ekspanziji zemunskog klana.

Saradnici

Verovalo se da su Spasojević i Luković radili sami, a oni su od početka imali i još jednog saradnika – Nikolu Bajića, koji izdržava zatvorsku kaznu od 30 godina  zbog učešća u otmicama i akcijama zemunskog klana.

Sa daljim kriminalnim usponom pomenutom dvojcu pridružuju se 1997 braća Aleksandar i Miloš Simović, Milan Jurišić i braća Fiškal iz Požarevca, Ninoslav Konstatinović i Dušan Krsmanović koji je prema izjavi datoj u policiji rekao da je Spasojevića i Lukovića upoznao 1997. kada se spominjalo da oni obezbeđuju političare i rade za Državnu bezbednost.

Iako se retko spominju rani radovi dvojice vođa zloglasnog zemunskog klana, mnogi ove detalje ne ubrajaju u početak nastanka klana od koga je Srbija drhtala, već smatraju da je pravi uspon počeo kada su se upoznali Milorad Ulemek Legija i Dušan Spasojević, koje je preraslo u veliko lično, ali i poslovno prijateljstvo.