38
Tanja Cvetić, žena čiji je život postao primer borbe protiv nasilja koje traje decenijama, otvoreno je govorila o najtežim trenucima koje je preživela. Iza nje su godine trpljenja fizičkog, emotivnog, psihološkog i ekonomskog nasilja od strane supruga, ali i borbe sa sistemom koji bi trebalo da je zaštiti, a koji joj je često dodatno otežavao situaciju. Njena priča, iako teška, ukazuje na mnoge prepreke sa kojima se žene u ovakvim situacijama suočavaju, ali i na snagu i hrabrost da kažu: "Dosta!"
Tanja je u emisiji Crna hronika na TV Kurir podelila svoju priču od početka veze, kroz najlepše i najteže trenutke, sve do trenutka kada je odlučila da prekine krug nasilja.
Govoreći o prvim godinama veze, Tanja ističe da je tada sve izgledalo kao uobičajena zajednica dvoje mladih ljudi. Međutim, od početka su postojali neki znakovi koji bi možda, s vremenske distance, mogli da ukažu na to što će kasnije doživeti.
„Mi smo 35 godina bili zajedno, pet godina smo se zabavljali, a 30 godina smo bili u braku. U početku nije bilo nekih ozbiljnih znakova nasilja. Odrasla sam u patrijarhalnoj porodici gde je otac bio glava porodice, ali nije bio nasilan. To je možda razlog zašto nisam prepoznala crvene zastavice na početku. Postojala su neka nepisana pravila, muškarac vodi glavnu reč, žena brine o porodici. Nisam izlazila previše, jer su roditelji to ograničavali. On je u vezi imao mnogo više slobode nego ja“, ispričala je ona.
38
0
19
Prvi znakovi emotivnog zanemarivanja i kontrole pojavili su se odmah nakon venčanja, ali Tanja kaže da ih tada nije doživljavala kao nasilje.
„Kada smo se venčali, živeli smo kod njegovih roditelja. Ja sam veći deo vremena provodila s njegovom majkom i detetom, dok je on često bio odsutan. Nije imao stalni posao, već je radio povremene poslove na crno, i mnogo vremena provodio van kuće. To je bila prva pukotina u našoj zajednici, osećaj da sam sama, iako smo tek počeli zajednički život“, ispričala je ona.
Nasilje je eskaliralo 1999. godine, tokom NATO bombardovanja, kada su se uselili u nedovršenu kuću. Prvo fizičko nasilje ostavilo je dubok trag.
„Jedne noći, bio je ceo dan van kuće. Kada sam ga nazvala da ga pitam kada će doći, rekao je: „E, sad namerno neću doći“. Bila sam sama s detetom u nedovršenoj kući i zaključala sam vrata, misleći da neće doći. Međutim, ušao je preko terase. Bila sam prestravljena jer nisam znala da je to on. Kada sam ustala, udario me je šamarom svom snagom. Krenula sam da se pakujem da odem, ali nije mi dozvolio da povedem dete. Ostala sam zbog nje. To je bila prva velika greška. Shvatio je tada da može da me kontroliše na taj način“, prisetila se.
Tanja je tokom godina bila jedina koja je finansijski brinula o porodici, dok je njen suprug trošio novac na kocku i druge aktivnosti.
„Radila sam u državnoj firmi i podizala kredite da završimo kuću, dok je on pravio dugove koje sam ja morala da vraćam. Moj novac je bio naš, njegov novac je bio samo njegov. Deci je zamerao na troškovima, dok sam ja često išla iz kredita u kredit da bih nas prehranila i obezbedila osnovne stvari“, kaže ona.
Pored ekonomskog pritiska, Tanja je trpela konstantno emotivno zanemarivanje.
„Nikada nije pokazivao emocije ni prema meni, ni prema deci. Kada bih pokušala da razgovaram o našim problemima, sve bi se završavalo njegovim monolozima i mojim osećajem krivice“, prisetila se.
Jedna od najstrašnijih spoznaja za Tanju bila je veza njenog supruga s kriminalnim krugovima.
„Kada su se neki sumnjivi ljudi pojavljivali ispred naše kuće, nisam znala ko su. Tek kasnije, kada sam ih videla na televiziji tokom vesti o hapšenju zemunskog klana, shvatila sam ko su bili. Strah koji sam tada osećala bio je neopisiv. Plašila sam se za dete, za sebe, za porodicu. Nisam smela da uradim ništa, jer nisam znala šta bi mogli da urade“, kaže ona.
Međutim, ono što ju je najviše pogodilo nije bila samo četvorogodišnja paralelna veza njenog supruga, već 30 godina konstantnog zlostavljanja.
„To je bila kap koja je prelila čašu. Ona je bila samo povod da stavim tačku na sve što sam do tada trpela. Nakon što je suprug napustio porodičnu kuću početkom 2023. godine, zlostavljanje nije prestalo. Počeo je da dolazi pijan, bio je izuzetno agresivan. Promenila sam brave, ali to ga nije zaustavilo“.
Jedan od najstrašnijih trenutaka dogodio se u martu, kada ju je suprug fizički napao u kancelariji. Tada je odlučila da potraži pomoć od službi za zaštitu žena, a kada je konačno prijavila zlostavljanje, suočila se sa zidom nerazumevanja od strane institucija:
„Prijavila sam ga policiji 2019. godine, nakon što me je udario pesnicom u glavu. Imala sam modricu i čvorugu. Međutim, on je samo dobio zabranu prilaska od 48 sati. Kasnije, socijalna radnica je zaključila da ‘nema elemenata porodičnog nasilja’, uprkos medicinskoj dokumentaciji koja je potvrđivala moje povrede. Kada sam je pitala zašto, rekla je da ‘ne može samo na osnovu mog iskaza da zaključi da je on nasilnik'“, prepričava Tanja.
Nasilje je poprimilo i druge oblike, od isključivanja struje u kući, preko zagrađivanja kapije, do ekonomskog pritiska.
„Godinama živim bez struje, jer je on isključio brojilo. Sud nije reagovao, niti je policija preduzimala mere da me zaštiti. Umesto da dobijem pomoć, osećam se kao da me sistem dodatno kažnjava“.
Tanja je zaključila svoju ispovest rečima koje bi trebalo da podstaknu sve one koji trpe nasilje da potraže pomoć i podršku.
„Ne želim da budem žrtva. Ne želim da budem statistički podatak. Prošla sam kroz pakao, ali borim se za pravdu. Moj slučaj je pokazatelj koliko je važno da sistem zaštiti žene koje se suočavaju s nasiljem. Ako ne reagujemo na vreme, možemo izgubiti živote. Ja sam odlučila da se borim, ne samo za sebe, već i za sve žene koje prolaze kroz slične situacije“, podvukla je Tanja.
Tanjina priča osvetljava mnoge probleme sistema, ali i inspiriše one koji su u sličnoj situaciji da ne odustaju od borbe za svoju slobodu i dostojanstvo, piše Kurir.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare