Posleratni „greh“ Ive Andrića zbog predratnog zločina – silovanja i ubistva žene čiji je leš isplivao iz javnog klozeta u Topčiderskom parku

Majka, brat i sestra žrtve bili su očajni, a osećaj nemoći, besa i gorčine nije uspela da im ublaži ni presuda počiniocu – smrtna kazna javnim vešanjem, koja je tada po prvi put izvršena u Beogradu. Punih 11 godina kasnije, kada su nacisti sravnili i okupirali Beograd, u stan zauvek ožalošćene porodice u Prizrenskoj ulici 7, ( u koju su se nakon zločina doselili sa Zereka) , uselio se kao podstanar njihov dugogodišnji prijatelj, kraljev diplomata i pisac – Ivo Andrić. Upravo je u tom stanu napisao svoja najveća dela, a skoro dve decenije bliskosti i suživota, kao i udaljavanja i konačnog razlaza, protekle su u senci još jedne – žene koje nema.

Zversko ubistvo Danice Dane Milenković (38), sestre beogradskog advokata Brane Milenkovića, koje je potreslo međuratni Beograd septembra 1930. ponovo se našlo u fokusu interesovanja javnosti, nakon što je pomenuto u seriji „Nobelovac“, koja se premijerno prikazuje na javnom servisu. Serija prati život velikog pisca u periodu od oslobođenja i turbulentnih posleratnih godina, pa sve do Nobelove nagrade i konačno sredine sedamdesetih godina i njegovih poslednjih penzionerskih dana.

Scenario je baziran na obimnoj istorijskoj građi, svedočenjima, dnevnicima, zapisima, zbog čega se čak i dijalozi među likovima mogu smatrati autentičnim.

Činjenice da je Andrić nemačku okupaciju proveo kao podstanar u Beogradu, u stanu svog predratnog prijtelja, a u kom je ostao čak 14 godina nakon oslobođenja, sve do svoje ženidbe, mahom je bilo poznato poštovaocima i poznavaocima lika i dela velikog pisca. Poznato je i da je uoči ženidbe i konačnog napuštanja podstanarskih soba u Prizrenskoj 7, gotovo u potpunosti prekinuo kontakt sa prijateljem i standoavcem, advokatom Branom Milenkovićem, a posebno njegovom mlađom sestrom Katarinom.

Kaja, kako su je iz milošte zvali, nikako nije uspevala da oprosti Andriću što se nakon rata priklonio komunističkom režimu i izdao svoja građanska uverenja. Istu emociju mahom su prema njemu gajili i ono malo preostalih i preživelih predstavnika građanskog Beograda, dok istovremeno, ni nove vlasti nisu u potpunosti uspevale da progutaju činjenicu što je Andrić bio kraljev diplomata i ambasador u nacističkoj Nemačkoj u vreme izbijanja rata.

Cinični i podrugljivi komentari, neprekidno osuđivanje, prekoravanje i potenciranje na osećaju razočaranja i izdaje, postali su neizbežan deo neprijatne komunikacije između starih prijatelja, prvenstveno Kaje i Andrića, a sestrino često neumesno pretrivanje, Brana Milenković je pokušavao da opravda čudnim ponašanjem koje datira još od vremena kada im je ubijena sestra.

Za razliku od gotovo svih Beograđana koji su bili protivnici titoističkog režima, Milenkovići su ostali u grupi malobrojnih koji nisu bili proganjani. Vlasti su nesporno utvrdile da su se i oni, kao i Andrić, za vreme okupacije držali dostojanstveno i da nijednim potezom nisu počinili veleizdaju.

Činjenica pak, da se Andrić stavio na raspolaganje „boljševicima“, kako je Kaja govorila, za razliku od njenog brata koji je ostao na distanci, mogao je da bude dovoljan uzrok iskonske netrpeljivosti i njene nekontrolisane potrebe da mu saspe u lice sve što joj je u svakom trenutku bilo na duši.

Međutim, činjenica da je i sam Brana Milenković povezivao ubistvo sestre sa Kajinim ponašanjem, a da je Andrić svojom nadljuskom smirenošću uporno na sve odgovarao ćutanjem i razumevanjem, nije isključeno da je i sam verovao ili možda znao, odakle potiče toliki gnev. Zašto je godinama bio usmeren i iskaljivan isključivo na njemu, pitanje je čiji se odgovor može kriti u okolnostima ubistva Dane Milenković, u pozno leto 1930.

Kobna šetnja u Topčideru

Kada u predvečerje 5. septembra, Brana Milenković nije zatekao sestru u porodičnom stanu u Dositejevoj ulici broj 16, gde je trebalo da se nađu i odu na večeru, odmah je naslutio da nešto nije u redu. Loš predosećaj intenzivirala je činjenica što je Dana bila srčani bolesnik, ali i razgovor sa majkom Jelenom, koja je kazala da joj je čudno što se Dana nije javila kad je izlazila iz stana. U potpunom neznanju je bila i služavka, koja takođe nije videla Danu kada je izašla iz stana, a porodicu je posebno uznemirio Danin pas koji je neprekidno cvileo. Druga sestra Kaja je u tom trenutku, kao članica „Kola srpskih sestara“ bila van Beograda, u Vrnjačkoj banji. Ubrzo je pao mrak, i Milenkovići su se obratili policiji za pomoć.

U potragu su krenuli i oni sami, proveravajući bolnice, mrtvačnice i druge lokacije u Beogradu na kojima je Dana mogla da se nađe. Dva dana kasnije, Brana se, uz blagoslov policije, obratio medijima za pomoć, a već trećeg dana fotografija nestale Dane bila je na svim naslovnim stranama dnevne štampe. Ubrzo su počeli da zvone telefoni i stižu dojave da su brojni građani videli Danu na dan nestanka u Topčiderskom parku, tvrdeći da ju je sve vreme progonio neki neotesan žandarm. Policija se odmah uputila u Topčiderski park i započela pretragu, inspektori su obavili i saslušanja svih žandarma koji su bili zaduženi za topčiderski rejon.

Međutim, svi do jednog su tvrdili da Danu nikada nisu videli. Sa druge strane, građani koji su svedočili da su videli žandarma koji proganja ženu, nisu mogli da ga prepoznaju jer je već bio mrak, pa je trag završio u slepoj ulici. Tek dve nedelje kasnije, policija dobija dojavu od jednog žandarma, da mu je kolega, s kojim patrolira u Topčiderskom parku, priznao da je silovao i ubio Danu, kao i da je telo najpre bacio u Topčidersku reku, ali je zbog niskog vodostaja izvukao i preneo do septičke jame javnog klozeta i bacio u fekalije.

Policija je odmah krenula u akciju i uhapsila žandarma – Đorđa Živaljevića, rodom iz okoline Prokuplja. Ispostaviće se da su svedoci dali više nego dobar opis žandarma koji je s Danom bio u društvu, kao nasilnog, naprasitog, neotesanog, primitivnog. Najstrašnije je bilo to što je policija mogla da pretpostavi o kome je reč, budući da je ranije imala brojne prijave upravo protiv Živaljevića i to mahom od žena koje su tvrdile da ih je proganjao misleći da su prostituke. Kako je moguće da odmah nisu došli do njega ostalo je nepoznato, a opštem dilentatizmu tu nažalost, nije bio kraj.

Čuli vapaje, ali nisu reagovali

Nakon što je iz senkrupa izvučen leš nesrećne žene, utvrđeno je da je najpre razdevičena i silovana, a potom zadavljena i bačena u fekalije. Ubica joj je iz tašne ukrao sav novac, koji je potom trošio na najskuplja uvozna odela u jednoj poznatoj prodavnici u današnjem Bulevaru kralja Aleksandra. Daljom istragom je utvrđeno da je agonija nesrećne Dane trajala satima, a da je više puta svojim vapajima i dozivima u pomoć uspela da privuče pažnju prolaznika.

Međutim, niko nije smeo da reaguje, zbog nasilnog, neotesanog divljaka u žandarmskoj uniformi koji je svima pretio. Ispostaviće se da je Dana umalo uspela da se spase i pobegne u tramvaj, ali da ju je, naočigled brojnih putnika, žandarm povukao nazad. Kada su ga pitali šta to radi, rekao je da je to njegov posao i da oni nemaju ništa s tim. Vrhunac je bilo svedočenje očevidaca koji su kazali da su čuli dozivanje u pomoć, ispostaviće se istragom, u trenutku nakon silovanja, kada je nesrećna žena poslednjim atomima snage zbog srčane anomalije, pokušavala da se iščupa iz kandži silovatelja.

Daljom istragom utvrđeno je da je žandarm ubica bio jedva opismenjen i u svom zavičaju takođe poznat po spopadanju, proganjanju i napadanju žena, kao i da je odande poneo ideju i ubeđenje da se po parkovima isključivo šetaju prostitutke, koje u osnovi nije umeo da razlikuje od sređenih građanki i ćerki bogatih roditelja.

Utvrđeno je da je u potpunosti bio nesvestan građanskog života, neupućen u ponašanje, običaje i način života ondašnjih žitelja prestonice. Detalje istrage porodica Milenković je jako teško prihvatila, ogorčena saznanjem da je Dana imala nekoliko prilika da se spase od ubice, ali da se kobne večeri nije našao niko ko bi se odvažio da se suprotstavi nasilnom žandarmu i spasi joj život. Pred divljakom su ustuknuli apsolutno svi i dozvolili mu da počini najgnusniji zločin.

Poslednji udarac zadali su im meštani zavičaja ubice, koji su sudu, ali i kralju, solidarisani činjenicom da je njihove gore list, poslali više zahteva i molbi za pomilovanje ubice.

Poistovećivanje sa oslobodiocima

Nema sumnje da je Kaja Milenković, kao i gotovo svi predstavnici građanskog Beograda, bila dobro upoznata sa činjenicom da su oktobra 1944. zajedno sa istinskim oslobodiocima, u Beograd ušli i ljudi poput onih koji su deceniju i po ranije, pisali molbe za pomilovanje svog zemljaka i ubice njene sestre. Uprkos pokušajima komunističke vlasti da se svi "nepopularni događaji" koji su pratili oslobođenje Beograda, izbrišu iz istorijskih udžbenika, isto nisu uspeli i sa sećanjima i svedočenjima brojnih "žrtava" i očevidaca. Upravo je ta "druga strana medalje" postala okosnica i inspiracija brojnih savremenih pisaca i glavna tema njihovih knjževnih dela. Šira javnost je zapravo tada prvi put mogla da sazna i čuje kakvom su nasilju i divljaštvu, građani bili izloženi u prvim danima i mesecima nakon oslobođenja. U tome su prednjačili "oslobodioci"i iz ruralnih sredina, kojima je, čak i uz upitne zasluge u ratu, pripadnost  pobedničkoj strani omogućila da se obračunaju sa "buržoazijom" i otvorenom krađom domognu svega što su smatraliu da im pripada.

Upadali su u tuđe kuće, ubijali, pljačkali, silovali, nisu znali ništa o životu u gradu, živinu i stoku su uvodili u stanove, ponašali se divlje i nasilnički,  čupali su i ložili parket, nameštaj, knjige... Žene su mahom tretirali kao prostitutke, poroganjali po ulicama, naoružani, obučeni u neke drugačije uniforme. A očevici su i tada mahom samo ćutali i gledali. Suprotstavljanje je značilo preki sud, javno linčovanje i momentalnu smrt streljanjem...

Sve to skupa, nesumnjivo je jednu predstavnicu građanskog Beograda, Kaju Milenković, isuviše podsećalo na izolovano, pozno letnje veče iz 1930, kada joj se sestra nije vratila iz šetnje Topčiderskim parkom.  Grupe neotesanih, nepismenih, divljih nasilnika, skrivenih pod plaštom pobednika i oslobodilaca,  sklonih zločinu, krađi, prekom presuđivanju, porodici Milenković nisu mogle, a da ne zvuče i izgledaju poznato.

Kao davnašnji, do tančina precizan opis dželata njihove sestre i ćerke, koja je imala više prilika da se spase i preživi, da se bilo koji očevidac odvažio i suprotstavio, a ne ustuknuo.  Teret tog saznanja morao je da postane nesnosan nakon oktobra 1944. kao i iskonsko, organsko neprihvatanje sistema koji je na takvim temeljima uspostavljen. Onog sistema kom se nije usprotivo, već izvesno, ustuknuo i stavio na raspolaganje čovek s kojim su do juče delili sve ratne strahote.

Jer ako je Kaja Milenković oslobodioce posmtrala kroz prizmu sopstvene traume, odnosno ubicu svoje sestre, kako je mogla da doživi Andrića i njegov posleratni angažman s oslobodiocima? Samo kao jednog od ondašnjih brojnih, ustuklih svedoka iz Topčiderskog parka. Nije se ona osećala izdanom zbog političkih uverenja, promene kursa i preletanja - već zbog smrti sestre.

Gnev i cinizam koji je iz toga mogao da nastane, morao je biti neprekidan, trajan, večan. Kao i njeno prekoravanje velikog pisca.

Čini se da je i Andrić to shvatao. Zato se verovatno nije ni suprostavljao. Već prvom prilikom, posle 14 godina, povukao.