6
"Da je sreće danas bismo zajedno bili na ručku. Ovo je samo dokaz da te ovaj svet ne zaslužuje. Zauvek ćemo se sećati tebe i bićemo srećni što smo te poznavali", ovo su reči koje je na groblju izgovorila najbolja drugarica Stefana Hrke iz Beograda, stradalog na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
Nema čoveka koji nije suzu pustio. Njegova majka samo je molila da je „sin povede sa sobom jer bez njega neće moći da živi.“
Njegova majka Dijana je u potresnoj ispovesti ispričala teške detalje koji su se dogodili kobnog dana.
„Svesna sam toga da niko ne može da ga vrati, ali ja pričam sa njim. Neprekidno razgovaram sa njim“, kaže Dijana i nastavlja:
„Ustanem ujutru i pričam mu šta treba da radim, šta se desilo. Sve kažem mom Stefiju, šta je bilo, šta treba da bude. Od jutros smo razgovarali nekoliko puta. Samo on i ja. Moj Stefi mene čuje, on mene sve razume, on je deo moje duše“.
6
41
15
Sa njom su i bivši suprug Milorad i Stefanov mlađi brat Nemanja.
Stefan se bavio građevinom. Zbog posla je započeo život u drugom gradu, a to poglavlje je, nažalost, brzo završeno.
„Stefan je tog dana pratio devojku na stanici ili ju je čekao, ne znamo“, kaže Dijana.
„Dan ranije pričali smo telefonom. Ja sam se šalila sa njim, jer je devojka bila nova. Čini mi se da sam, dok smo razgovarali, videla njegov osmeh lepi i plave okice. Pitala sam ga da li je devojka ili drugarica. On se nasmejao i rekao mi da ćemo pričati o tome drugi put. Poslednje što sam mu rekla bilo je: „Čućemo se sutra.“ Sledećeg dana, nismo se čuli. Čim sam čula za nesreću uhvatila me je nervoza. Pozvala sam ga, ali se nije javljao. Zvala ga je i moja sestra, sestrići. Uzalud. Kasnije sam otišla u voždovačku policiju. Svi su bili ljubazni, ali delovali su uznemireno. Policajac je tražio Nemanjin broj telefona, pitao me je da li sam došla sama. Rekla sam da. Kažem mu da idem u Novi Sad i upitala ga da li je ono što mislim. On je klimnuo glavom i počeo da plače. Došla je Hitna pomoć i dali su mi tabletu. Otišla sam sa prijateljima u Novi Sad“, priča kroz suze majka.
„Identifikovala sam ga u policiji. Samo sam videla njegovo lice. Prepoznala sam ga, naravno. Majka sam mu. Bila je krv iznad glave. Ležao je na levoj strani. Nisam mogla da gledam dalje, niti je čovek koji me je uveo to mogao. Izvadili su ga među prvima. Pitala sam tog čoveka da li je bio u ruševinama. Rekao mi je: „Bio je u ruševinama. „Pitala sam ga da li se mučio, on je slegao ramenima. Ne znam da li moj sin ima telo, ruke, noge. Znam da će biti u limenom sanduku. Svesna sam svega. Duša nasmejana, bio je veseo. Svima je pomagao, sa svima se družio“, priča neutešna majka.
Bonus video: Ćulibrk: Vučić nas sada ubeđuje da nesreća u Novom Sadu nema veze s korupcijom, a ima
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare