0
Manje od šest meseci je prošlo od tragedije u "Ribnikaru", a prethodnih dana u čačanskim osnovnim školama dogodila su se dva ozbiljna incidenta u kojima su akteri učenici, koji su donosili replike oružja u nameri da zaplaše vršnjake. Biljana Lajović, specijalista školske psihologije, koja je dugi niz godina bila na čelu Jedinice za prevenciju nasilja u Ministarstvu prosvete, navodi u razgovoru za Nova.rs da je najveći propust na roditeljima, koji bi trebalo da više razgovaraju s decom, pogotovo posle masakra u školi "Vladislav Ribnikar".
Najpre je u Osnovnoj školi „Tanasko Rajić“ u Čačku učenica osmog razreda ponela je nož u školu kako bi zaplašila učenike koji su joj maltretirali brata, dok je u Osnovnoj školi u Preljini učenik doneo u školu repliku pištolja što je uplašilo njegove vršnjake.
Ovi i identični slučajevi u školama, kojih je prethodnih meseci bilo dosta, otvorili su pitanje o tome da li je reč o nekom novom trendu među omladinom, ali i kako da se ovome stane na put.
Biljana Lajović, specijalista školske psihologije navodi na početku razgovora da je najveći problem u tome što deci ne dajemo dobre uzore.
„Prva stvar je da neka deca žele da budu u centru pažnje na bilo koji način, pa makar i na neprimeren. Društvene mreže „pomažu deci“ da osiguraju sebi da budu poznati i prepoznati, da se istaknu u društvu na način koji je apsolutno neodgovarajući. Deca idu linijom manjeg otpora i ophode se u skladu sa tim neprimerenim ponašanjem, nekim neadekvatnim uzorima.. Influenseri imaju veliki uticaj na dečije ponašanje“, kaže naša sagovornica.
Ističe da je naročito važno da se shvati da to, najčešće, čine deca kod kojih okolina ima veći uticaj nego sama porodica.
„I to nam takođe ukazuje da porodica nije postavila jake temelje kada se deca tako lako uzdrmaju, pogotovu na takav način. Ono što je jako važno jeste da roditelji, porodica i škola obrate pažnju na to šta dete radi i zašto to radi. Šta ga je podstaklo, da li je svesno šta to znači, da se porazgovara koliko je to nepromišljeno. Deca često rade nepromišljene stvari koje imaju ozbiljne negativne efekte, jer po prirodi nisu svesni posledica. Zato je na nama da im objasnimo šta su posledice, i da porodica zajedno sa školom preduzme različite aktivnosti“, kaže psiholog Lajović.
Lajović navodi i da je takvo ponašanje dece nešto što treba da zabrine roditelje i okolinu jer jedan deo dece apsolutno nije svestan šta se dogodilo i kakve su posledice nekog ponašanja.
„Prvo i osnovno, ne možemo da kažemo sva deca. Ja bih tu prvenstveno stavila naglasak na ponašanje roditelja prema deci, i na to da li su, kako, šta i na koji način pričali sa svojom decom, a naročito nakon onoga čemu smo svedočili, u Ribnikaru, Mladenovcu i Smederevu. Ono što je važno je da ih mi, kao odrasli, naučimo da neka ponašanja, ma koliko izgledala kao igra, ili su neprimerena i neumsena igra ili nisu igra“, kaže ona.
Školski psiholog navodi i da su ranije, pre masakara koji su nas zadesili u maju ove godine, deca takođe donosila nešto što bi moglo da se svrsta u imitaciju oružja.
„Trebalo je nakon majske tragedije da budemo mnogo obazriviji i oprezniji oko svega, a mi nismo. I stručna javnost i mediji, ovo je posledica toga. Mediji su veoma loše izveštavali i na taj negativan uticaj je lako podleći, naročito deca. Pogotovu kada vide kako se lako, negativnim ponašanjem, dolazi do centra pažnje. Mi imamo ozbiljan društveni problem, a to je da negativna ponašanja imaju veću pažnju društva nego pozitivna. Kod nas je poremećen sistem vrednosti, pozitivna ponašanja nisu vrednovana, kao negativna, pa čak i kroz medijsku „popularnost““, ističe psiholog Lajović.
Naša sagovornica navodi da je, po njenom mišljenju, dodatni problem činjenica da se druga deca nisu pobunila kada su videli da je neko doneo repliku pištolja.
„Niko nije rekao: „Ostavi to, šta će ti“, već su ćutali. To je dodatno ozbiljni problem. To je problem i nas odraslih, jer i mi kada vidimo nešto ružno, mi ćutimo ili radoznalo gledamo i mislimo: „Dobro je da nije meni“. U neka ranija vremena nije bilo tako. Čitavno društvo bi se okrenulo protiv nečega što nije dobro, dok danas imamo 200 mišljenja, pravaca i smerova, pri čemu jedan deo toga podstiče i to negativno ponašanja“, zaključuje naša sagovornica.
0
0
0
Specijalista školske psihologije ističe da mora da se priča sa decom kako bi se čulo zašto su to uradila.
„Hajde da nešto uradimo za decu. Mi odrasli toliko grešimo u odnosu prema deci da je to neverovatno. Sankcije su najmanje efikasne, one su kratkoročne. Mi moramo preventivno da radimo, da ponudimo deci neke sadržaje i aktivnosti kako bi se oni istakli na konstruktivan, a ne na negativan način. Hajde da kao društvo ponudimo deci pozitivne sadržaje, nešto čime će se oni baviti i da prosto nema prostora kod njih, da shvate šta valja, a šta ne“, kaže naša sagovornica.