0
Zemunski klan je godinama bio najjača kriminalna grupa u Srbiji, možda i u regionu, a država se sa njima obračunala tek nakon ubistva premijera Zorana Đinđića. Ispostavilo se, ono što su mnogi već znali, da su pripadnici Zemunskog klana bili povezani sa policijom i politikom.
Zemunski klan nadživeo je režim Slobodana Miloševića koji ih je stvorio i od njih napravio najmoćniju srpsku kriminalnu grupu. Milošević je pao, potom je uhapšen i poslat u Hag, a Zemunci su zadržali mnoge svoje kontakte u policji i tajnoj službi i iskoristili slabost i neslogu novih vlasti da samo ojačaju svoje pozicije. Ipak, sve se promenilo 12. marta i ubistvom Zorana Đinđića. Klan se preračunao i pogrešno procenio reakciju državnih organa i policije, ali se čini da su ih „prodali“ i naručioci, ljudi iz političkih struktura koji nisu održali svoja obećanja i ispunili svoj deo dogovora.
PROČITAJTE JOŠ
0
20
1
Ako su računali na šok i obezglavljivanje države nakon ubistva Đinđića, zaverenici su se prevarili, jer je reakcija bila brza, čvrsta i robusna. Vrlo brzo je na svim medijima objavljena poternica sa fotografijama i imenima ljudi za koje se sumnjalo da su umešani u ubistvo Đinđića, ali i mnoge druge likvidacije po Beogradu i Srbiji i počeo je lov.
Iako su imali pripremljene „štek“ stanove u kojima su planirali da ostanu dok „gužva“ ne prođe, članovi klana dali su se u beg.
Vođe zemunskog klana Dušan Spasojević i Mile Luković Kum nisu dugo bežali.
Locirani su u jednoj vikendici u Meljaku kraj Beograda i na njih je poslata Specijalna antiteroristička jedinica (SAJ). Prva kuća do koje su specijalci došli bila je pogrešna, ali druga je bila prava. U sredstvima javnog informisanja objavljene su mučne fotografije ubijenih Duće i Kuma, krvavih lica i poluotvorenih očiju i usta. Navodno je sa njima u kući bio i treći čovek, kasnije svedok-saradnik Dejan Milenković Bagzi koji je uspeo da pobegne.
Po zvaničnoj verziji, Spasojević i Luković nisu hteli da se predaju i pokušali su da se probiju kroz policijski obruč.
Ono što je izazvalo sumnju u delu javnosti je što je Spasojević sa sobom nosio puškomitraljez kada je pogođen, što je veliko oružje za čoveka koji nije bio previsok, teško ga je sakriti i za njega je potrebno imati mnogo municije. Pored Kuma je pronađena ručna bomba kašikara koju je pokušao da baci, a koja nije eksplodirala. U svakom slučaju, njih dvojica su završila kako su i živeii – nasilno.
Milorad Ulemek Legija, bivši komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO) bio je visoko na poternici, sa Spasojevićem i Lukovićem je zauzimao prvi red i njihove slike su bile najveće. Ulemek, koji se inače jedno vreme prezivao kao Kum – Luković, predao se sam, 14 meseci nakon ubistva Zorana Đinđića, 2. maja 2004. godine.
Priča oko njegove predaje je čudna i do danas nejasna, jer se on, navodno, sve vreme krio tamo gde ga je policija prvo tražila, u svojoj kući. On je 2. maja sam išetao iz skrovišta u kući i predao se zgranutim policajcima koji su čuvali njegovu kuću. Legija je osuđen za nekoliko zločina koje su izveli ljudi pod njegovom komandom: ubistvo Zorana Đinđića, atentat na Ibarskoj magistrali, pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi, otmica i likvidacija Ivana Stambolića i izrečena mu je jedinstena kazna od 40 godina zatvora.
Kaznu služi u „Alkatrazu“, najčuvanijem delu zatvora u Zabeli. Ulemek je izdržao polovinu kazne i nedavno je podneo zahtev za uslovni otpust, ali je 15. novembra njegov zahtev odbijen i on je ostao iza rešetaka, tako da će moći na miru da nastavi da se bavi pisanjem, a do sada je napisao i objavio 12 knjiga.
Drugi red poternice počinje sa Dejanom Milenkovićem Bagzijem, koji je bio vozač kamiona koji je presekao kolonu automobla u kojoj je bio Zoran Đinđić, ali tada Zemunci nisu uspeli da izvrše atentat. Učetvovao je i u ubistvu Zorana Đinđića, a bio je vozač i u nekim likvidacijama.
Ipak, Bagzi je posle hapšenja brzo promenio stranu i postao svedok saradnik u postupcima protiv svojih bivših drugova i njegovo svedočenje „iznutra“ pomoglo je da presuda bude osuđujuća.
Zanimljiv lik iz stvarnog života, koji se ne pojavljuje u serjjii je Vladimir Milisavljević, zvani Vlada Budala
On nije opravdao svoj nadimak, jer se pokazalo da je jedan od bistrijih i sposobnijih Zemunaca koji je skoro deceniju uspešno izbegavao pravdu.
Ipak, sreća ga je napustila 2012. godine, kada je policija prekinula večeru u jednom restoranu u Valenciji u Španiji. Za stolom su osim Milisavljevića bili i Luka Bojović i Siništa Petrić Zenica. Milisavljević je u Španiji osuđen na 21 godinu zatvora, zbog kriminalnog udruživanja i posedovanja oružja.
Bio je optužen i za ubistvo drugog člana zemunskog klana, Milana Jurišića Jureta, koji se krio sa njima, ali ta optužba nije dokazana. Milisavljević je još u zatvoru u Španiji, ali je realno da će španske vlasti u jednom trenutku, pošto je izdržao više od polovine kazne, proterati Milisavljevića i izručiti ga Srbiji, gde je u odsustvu osuđen na 40 godina zatvora.
U avgustu 2010. godine u Srbiju se vratio i jedan od najozloglašenjih članova zemunskog klana Sretko Kalinić zvani Beli, koga su mediji krstili i Zver.
Kalinić je uhapšen u Hrvatskoj, gde mu je i suđeno i osuđen je, ali za falsifikovanje isprava i to na godinu i po dana zatvora. U Srbiji je osuđen na 40 godina zatvora, zbog brojnih ubistava i zbog učešća u atentatu na Zorana Đinđića.
Kalinić je bio egzekutor zemunskog klana, a čak ni svi članovi nisu znali mnogo o njemu, jer je živeo u Novom Sadu, a u Beograd je dolazio da bi likvidirao konkurentske kriminalce ili koga god već treba.
On je u Srbji priznao brojna ubistva, a nije se baš pokajao jer je izjavio da je „ubijao ološ i dilere“, doduše, prećutao je da je to radio za drugi ološ i dilere. Ko zna do kada bi Kalinić, koji je uspeo da umakne nakon marta 2003, bio u bekstvu, da se nije sukobio sa drugim članom zemunskog klana Milošem Simovićem. Zanimljivo je da je njegovo izručenje prvi slučaj izručenja hrvatskog državljanina nekoj drugoj zemlji. Simović i Kalinić su se obojica krili u Hrvatskoj, ali su se sukobili i Miloš Simović je teško ranio Kalinića koga su prolaznici pronašli na Jarunu i pozvali policiju.
Kalinić je priznao da je učestvovao u najmanje 20 ubistava. I on je u zatvoru napisao knjigu.
Miloš i Aleksandar Simović su dva brata, članovi Zemunskog klana, ali je njihova sudbina bila prilično različita od atentata 12. marta 2003. godine.
Aleksandar Simović je prvi uhapšen u martu 2006. godine u jednom stanu u Beogradu. Osuđen je na 20 godina zatvora zbog ubistva svedoka saradnika Zorana Vukojevića Vuka 2006. godine, nakon što je njegov DNK otrkiven na lisicama kojima je bio vezan Vukojević, čije je telo poluspaljeno i sa tragovima mučenja pronađeno pored auto-puta.
Aleksandar je osuđen i na 35 godina zbog učešća u nekoliko ubistava i otmica koje su izvršili pripadnici Zemunskog klana. Njegov brat Miloš krio se četiri godine duže, sve do 2010. godine, kada je uhapšen u Hrvatskoj nakon što je pokušao da ubije Sretka Kalinića kome je ispalio dva metka u grudi. Sretko je preživeo, Miloš Simović je uhapšen i ekspresno izručen Srbiji, gde je osuđen na 35 godina zatvora zbog učešća u nekoliko ubistava. U Hrvatskoj je, u odsustvu, osuđen na šest godina zatvora zbog pokušaja ubistva Sretka Kalinića.
O Ljubiši Buhi Čumetu i njegovom životu mogla bi da se bez problema napravi posebna serija.
On je čovek koji je „pronašao“ Dušana Spasojevića Duću, kasnije vođu Zemunskog klana koji je u to vreme bio kradljivac automobila. Duća, kao i mnogi Zemunci, radili su za Čumeta koji je bio tada jedan od vođa takozvanog surčinskog klana.
Ali, vremenom je prijateljstvo puklo, Spasojeviću i Lukoviću su porasli apetiti i sve više su se odvajali od Čumeta. Napokon je došlo do otvorenog sukoba, Zemunci, pa i Legija su nekoliko puta pokušavali da ubiju Čumeta, jednom prilikom mu je poginuo telohranitelj, ali se Čume uvek izvlačio. Za dlaku je izbegao atentat u hotelu u Istanbulu, a na kraju je postao prvi svedok saradnik.
Njegovo sveodčenje protiv Zemunaca je bilo prvi iskaz svedoka saradnika u srpskoj istoriji i uzeo ga je lično tadašnji specijalni tužilac Jovan Prijić. Na kraju je Čume izbegao i ubistvo i trovanje, a „spakovao“ je rivale u zatvor. Ipak, ono što nisu uspeli ni Zemunci ni svojevremeno policija, uspela je tadašnja Buhina supruga, Ivana Tulović. Ona ga je optužila, a potom svedočila protiv njega u postupku koji je protiv njega vođen zbog ukradenog „ferarija“.
Na kraju je Čume osuđen zbog podstrekavanja na falsifikovanje, izdržao je zatvorsku kaznu i trenutno je na slobodi.
BONUS VIDEO: Serija „Sablja“ podelila Srbiju
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare