Jeftin život jeftine radne snage: Bez kazni za smrt radnika

Slučaj pogibije radnika "Vodovod i kanalizacija" u Zrenjaninu i hapšenje rukovodioca ovog preduzeća J. N. samo je produbilo pitanje koje godinama unazad muči građane Srbije, a to je: Kako je moguće da u ovakvim slučajevima gotovo uvek izostane kazna? Tokom 2019. godine na gradilištima u našoj zemlji stradalo je 49 radnika, a po svemu sudeći, odsustvo kaznene politike postalo je redovna praksa, pa tako za ove tragedije gotovo da niko nije snosio odgovornost. Stručnjaci u razgovoru za portal Nova.rs ističu da je u ovim situacijama očigledno "zakazalo" pravosuđe.

Nedavni slučaj stradanja radnika preduzeća „Vodovod i kanalizacija“ Lasla Išpalovića (59) prilikom izvođenja radova u Zrenjaninu i hapšenja njegovog rukovodioca zbog sumnje da je izvršio teško delo protiv opšte sigurnosti, samo je dodatno podgrejalo pitanje zašto niko ne odgovara za smrt radnika.

Statistika kaže da su nesreće sa smrtnim ishodima na gradilištima sve češće, ali i da je izostanak kaznene politike, odnosno osuđujućih presuda, gotovo redovna pojava. Radi se o tome da u pojedinim slučajevima gotovo ni ne dođe do istrage, u drugima se sudski postupak razvlači sve do zastarevanja dela, dok se u trećim, pak, odgovorna lica osuđuju na mizerne kazne.

Saša Torlaković, predsednik Samostalnog sindikata građevinarstva u Srbiji, u razgovoru za portal Nova.rs ističe da je u svemu ovome zakazao sud.

„Godinama unazad govorim da pogibije radnika na gradilištima nisu samo statistički podaci. Reč je o ljudskim životima i neko za to mora da odgovora, naravno, ukoliko je utvrđeno da postoji odgovornost određenih lica. Problem je, ne to da su kazne propisane zakonom za ova dela male, već činjenica da sudovi izriču mizerne presude. Tako imamo situaciju da u proteklim godinama poslodavci gotovo nikad ne odgovaraju za pogibije radnike, jer im ili zastarevaju prekršaji, ili plaćaju mizerne kazne koje su ispod svakog nivoa“, ističe Torlaković.

Kako navodi, drugi problem u svemu ovome je trenutna situacija u građevinarstvu u Srbiji, zbog čega veliki broj radnika odlazi iz zemlje i u inostranstvu traži „svoje mesto pod suncem“.

„Imamo situaciju da veliki broj radnika radi na crnom, ali i to što mnogi koji rade na gradilištima nemaju veze sa građevinarstvom. Građevinarstvo nam je razbijeno u paramparčad, firme rasprodavane, dobri majstori otišli u penziju, a oni koji su ih nasleđivali – trbuhom za kruhom. Pa sada na gradilištima imamo neiskusne ljude, koji ginu na najbizarnije načine“, kaže Torlaković i dodaje da je na sve ovo dodatni problem to što su plate radnika male i ispod proseka za Republiku Srbiju.

Ništa drugačija situacija nije ni za ostale radnike u Srbiji. Pa tako, postupci za smrt zaposlenih u fabrikama, ali i na drugim radnim mestima, uglavnom se isto završavaju – bez ičije odgovornosti.

Slučaj koji je šokirao javnost u Srbiji jeste pogibija radnika fabrike „Milan Blagojević – namenska“ iz Lučana Milomira Milivojevića i Milojka Ignjatovića 2017., koja se dogodila prilikom eksplozije u ovom preduzeću. Istraga o ovom događaju godinu i po dana je tapkala u mestu, sve dok tužilaštvo, uz velike pritiske javnosti, nije odlučilo da podigne optužnicu protiv direktora ovog preduzeća Radoša Milovanovića i još dvojice rukovodioca, Vladimira Lončarevića i Tome Stojića.

Ovo je jedan od retkih slučajeva gde se došlo do makar malog pomaka, s obzirom da se u većini drugih nije odmaklo dalje od istrage.

Prof. dr Vesna Rakić-Vodinelić, pravnica i penzionisana profesorka Pravnog fakulteta, kaže za naš portal da je evidentno da u slučajevima pogibije radnika tužilaštva postupaju poprilično selektivno. Pa tako imamo praksu da u pojedinim situacijama ni ne dođe do istrage, a već se „ustanovi“ da krivičnog dela nije ni bilo.

„Kada se postavi pitanje pogibije ili teškog povređivanja radnika, najpre se mora utvrditi da li se ona može pripisati odgovornosti odgovornom licu tog preduzeća. Zato je neophodno obaviti uviđaj, saslušati sva lica, svedoke i da tužilaštvo proceni da li ima elemenata krivičnog dela. Problem je što se kod nas u ovim postupcima postupa veoma selektivno, odnosno ti slučajevi se ne završavaju i procesuiraju na isti način. U nekima, poput ovog, odmah se lišava slobode rukovodilac, dok se u drugima izdaju neka saopštenja i slično“, navodi pravnica.

Kako ističe, razlog ove selektivnosti je u tome što je tužilaštvo u Srbiji pod velikim uticajem izvršne vlasti.

„Recimo, imamo situaciju da tužilaštvo ima mekši pristup u slučajevima kada se neki strani investitor, koji gradi objekat značajan za ovu zemlju, pominje kao odgovorno lice, pa tada obično ni ne dođe do istrage. U svakom slučaju, ukoliko se utvrdi da postoji nečija odgovornost za pogibiju, odnosno da nije reč o nesrećnom slučaju, kaznena politika mora prema svima biti ista“, ističe pravnica.

Rakić-Vodinelić dodaje i da je jasno da kod nas situacija nije takva, što se vidi iz činjenice da je malo okončanih sudskih postupka i to sa veoma različitim presudama, koje se teško mogu objasniti.