0
Bivši hrvatski šef diplomatije u vreme pregovora u Dejtonu, dr Mate Granić, u Jutarnjem listu dao je svoje viđenje Dejtonskih pregovora i opisao atmosferu među pregovaračima. Podsetio je kako je godinu dana pre Dejtona, Alija Izetbegović rekao da sve južno od Prozora i cela dolina Neretve pripada Hrvatima, ali bez srednje Bosne, što je hrvatski predsednik Franjo Tuđman glatko odbio. Ova ispovest ponovo je pokrenula večnu priču o Dejtonu, ali ne samo o dometima ovog sporazuma kojim je prekinut trogodišnji rat u Bosni, nego i o pikanterijama i ponašanju aktera iz kulisa oficijelnih pregovora.
Priča o Dejtonu je veoma šarolika još od momenta kad su prve delegacije počele da pristižu u američku vojnu bazu Rajt Peterson kod mesta Dejton, savezna država Ohajo. Interesantno je da je ova baza nekako bila sudbinski vezana za prostor Jugoslavije još od Titovog vremena i tajnog projekta „Alfa“ kada je Tito u ovu bazu slao Amerikancima lovce poput JAK-23, MiG-15 sa kojima su pojedni piloti iz Varšavskog pakta bežali iz komunističkog raja na „truli“ i dekadentni Zapad. Elem tako je i zagrebački Jutarnji list posvetio poprilično dug članak Mati Graniću tadašnjem hrvatskom ministru inostranih i uz Tuđmana, značajnom učesniku pregovora.
Obični svet i nije toliko fascinirala „šatl diplomatija“, među drvenim bungalovima i detalji ko je koga jurio, ali zato jesu tračevi i pikanterije, koje su i dalje 25. godina posle potpisivanja sporazuma koji je doneo mir i ugasio Balkan kao „bure baruta“ . Tračeva je bilo u izobilju, a ovde ćemo izdvojiti nekolicinu koji su obeležili „Dejton“.
Vesli Klark glavni kartograf
Američki general, tada sa tri zvezdice, Vesli Klark, obreo se u leto 1994. u Sarajevu i Banjaluci. U Stejt departmentu i Pentagonu su mu zamerili što je zamenio svoju kapu sa generalom Ratkom Mladićem i što su ovekovečili svetski fotoreporteri u Dejtonu i iako se činilo da je imao sporednu ulogu, on je bio glavni crtač.
Naime, gde je bila savremena tehnika tu je bio i Klark , posebno kad se povela priča o budućem razgraničenju. Prisutni pojednici iz VJ su lepo opisali da je pored satelitskih snimaka i karata napravljenih od avio snimaka general Klark kod sebe imao jednu staru kartu . Naš vojni kartograf koji je prisustvovao tome zamolio je generala Klarka da li može da pogleda staru kartu koju je držao u ruci. On mu je bez ikakvog ustručavanja pružio da je pogleda. Radilo se o karti na kojoj su bili ucrtani položaji crnogorske vojske i hercegovačkih ustanika sa jedne strane i Osmanske vojske sa druge. Karta je bila iz 1877. godine. Na toj karti bila prikazana linija gde se crnogorski kralj Nikola zaustavio posle ultimatuma. Ta linija zaustavljanja je današnja linija razgraničenja Federacije i Republike Srpske u Hercegovini, između Nevesinja i Mostara.
Hotelske sobe nosile nazive borbenih aviona
U okviru baze postojao je i hotelski kompleks pod imenom „Houp“ koji je dobio naziv po komičaru Bobu Houpu. Otvaranje početka dejtonske mirovne konferencije bilo je u sali tog hotela. Sobe su nosile nazive američkih borbenih aviona koji su bili u serijskoj upotrebi ili se radilo o prototipovima borbenih letelica. Inače, ova vojna baza je ujedno najveći centar za istraživanje i razvoj američkog vazduhoplovstva. Evropska delegacija koja je prisustvovala pregovorima u Dejtonu bila je smeštena u sobi F-86 Sejbor, ruska delegacija je bila u sobi F-117 Night hawk. Otvaranje mirovnih pregovora bilo je u sobi koja je nosila ime po strateškom bombarderu koji je i dalje u operativnoj upotrebi B-52.
Američka igra sa kućicama
Nedaleko od hotela postojale kuće za porodice inžinjera i konstruktora koji su radili na određenim projektima u ovoj bazi, a koje su bile preuređene. U tim kućama smeštene su bile glavne delegacije zaraćene tri strane. Kuće su bile međusobno povezane putevima tako da se lako moglo dolaziti iz jedne u drugu kuću što je Holbruk iskoristio za munjevito reagovanje i pritiske zavisno od situacije kada se za to ukazala potreba.
Milošević u „oficirskom klubu“, a Hrvati na bazenu
Tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević slobodno vreme provodio je u „Oficirskom klubu“. Prema svedočenjima aktera njemu je hrana dovožena iz Mejna avionom. To je činjeno posebno tokom dugih diskusija o različitim pitanjima, kada je dolazilo do prepirki, a razgovori su nastavljani uz obilne ručkove i večere. Za razliku od Miloševića, ruska i hrvatska delegacija koristile su bazen u ovoj bazi kako bi se svako jutro rekreirali.
Prema Miloševićevom stolu bio usmeren eksponat krstareće rakete
Tadašnji glavni pregovarač Ričard Holbruk i njegova supruga Keti Marton priredili su večeru za sve delegacije, koja je održana u muzeju američkog vazduhoplovstva u ovoj bazi. Stolovi su bili postavljeni ispod dva krila strateškog bombardera B-52 uz dva eksponata atomskih bombi. Prema stolu za kojim je bio Milošević stajao je eksponat krstareće rakete AGM -86 ALCM. U pozadini je svirao džez orkestar a Milošević i Izetbegović oživljavali su uspomene sa njihovog prvog susreta pre nekoliko godina.
Svađa Srba i Hrvata oko Istočne Slavonije
Tokom pregovora u Dejtonu nije bilo reči samo o BiH. Najveći kamen spoticanja srpske i hrvatske delegacije bio je status Istočne Slavonije kao jedinog preostalog dela RSK koji nije bio zauzet posle operacije „Oluja“ 4. avgusta 1995. Tačka spora Srba i Hrvata bila je dužina trajanja prelaznog perioda u toku koga će Istočnom Slavonijom vladati međunarodna uprava, pre nego što se ova teritorija vrati pod hrvatski suverenitet. Tuđman je insistirao da period bude godinu dana, dok je Milošević zahtevao da period bude tri godine. Pošto niko nije popuštao, Voren Kristofer, koji je bio tad glavni šef američke diplomatije , kao rođeni pravnik smislio je jednostavnu formulu. Rekao je Miloševiću da će predložiti privremenu upravu od godinu dana, s tim da se taj period može obnoviti na zahtev bilo koje strane za još godinu dana. Milošević je rekao da će to funkcionisati i otišao lično kod Tuđmana. Kroz prozor sobe u kojoj su pregovori vođeni Holbruk i Kristofer zapanjeno su gledali kroz prozor kako Tuđman i Milošević ulaze kod njih. Seli su na kauč zajedno i rekli: Gospodine Sekretaru mi smo rešili problem“. Obojica su insistirala da sporazum ostane tajna dok ga Milošević ne „proda“ Srbima iz Istočne Slavonije. Taj sporazum je zaživeo i trajao sve do 1998.
Salvetski šatl
Salvetski šatl dogodio se 16. novembra tokom jednog od beskrajnih razgovora o sudbini Goražda, dok je Holbruk ubeđivao Miloševića da popusti. Tokom sastanka u jednoj sali Milošević je na salveti grubim potezima nacrtao mapu između Sarajeva i Goražda i poveo priču o koridoru. Holbruk je uzeo taj salvet dok je Milošević jeo biftek i otišao do Silajdžića sa pričom o dva koridora od Sarajeva do Goražda. Milošević je rekao da Muslimanima daje po kilometar sa svake strane puta. Silajdžić je odgovorio drugim crtežom na salveti, pa se ta scena, prema kazivanju Holbruka, ponovila pet ili šest puta u toku sat vremena. Posle toga su seli za sto i započeli priču o Goraždu koja je finalizovana sledećeg dana.
Viski put za Goražde
Ledno hladno jutro 17. novembra ostaće upamćeno po tome što su pregovori po prvi put pomereni sa mrtve tačke. Prvo je Holbruk omekšao Miloševića u dugoj šetnji po bazi, a onda isto to uradio sa Harisom Silajdžićem. Nekoliko puta se šetao tamo-amo, gore- dole, da bi na kraju rekao Silajdžiću da Milošević želi da sedne za njegov sto i da je spreman za ustupak. Nakon što su zajedno seli, Silajdžić je rekao Miloševiću da on želi Goražde kao poslednju opkoljenu enklavu u istočnoj Bosni i da mora postojati kopnena veza između Sarajeva i Goražda, koje je za Muslimane bio simbol otpora. U očajničkom pokušaju kako bi skinuo međunarodne sankcije sa vrata, Milošević je popustio i rekao: „Što je dosta, dosta je. Povezaću ga, učiniću to, dobiće put pod međunarodnom kontrolom od Goražda do Sarajeva.“ Međutim, cela stvar nije bila gotova. Usledili su pregovori Amerikanaca i Miloševića o veličini zemljišta koje će biti ustupljeno za koridor. Milošević je pozvan u salu „Nitendo“, gde je Holbruk pokazao Miloševiću kao su SAD snimili celu Bosnu iz vazduha i kao se uz pomoć džojstika može cela zemlja preleteti. Zaustaviti se pogledati nadole. Za upravljačem džojstika bio je Vesli Klark koji je vodao Miloševića od Sarajeva do Goražda i nazad. Tad je Holbruk rekao da tamo dole nema ničeg i pitao zašta se oni bore, za šume i planine. Posle nekoliko čaša viskija Milošević je pristao da jedan planinski put bude koridorska veza. Ispružio je ruku i rekao: „To je to, Ričarde Čarlse Alberte Holbruk, pronašli smo naš put“. Put je kasnije dobio naziv „put viskija“.
3D animacija Bosne
Na konačan Miloševićev pristanak imala je velikog uticaja 3D animacija Powescene gde su Amerikanci celu Bosnu snimili u tri dimenzije sa tolerancijom preciznosti od dva metra. Gotovo dva sata su putem tog uređaja putovali preko brda i dolina oko Goražda i rezultat je bio koridor prosečne širine 8,3 kilometara.
„Već je prošlo dva ujutro. Rukovali smo se, a Milošević je ponovo iskapio čašu viskija, izjavivši: „Našli smo put“,, napisao je Holbruk u svojoj knjizi o Dejtonu.
Pitanje Sarajeva
Narednog dana od dogovora oko Goražda, Milošević i Silajdžić odlučili su da se pozabave i Sarajevom. Dosta se nagađalo i govorilo o podeli Sarajeva na istočni i zapadni deo, poput Berlina. Milošević je iznenadio sve kada je rekao Silajdžiću: „Vi zaslužujete Sarajevo jer ste iskopali tunel i ulazili i izlazili iz njega kao lisice. Ali vi ste se za njega i borili, a ne one kukavice koje su vas ubijale sa brda“, misleći na bosanske Srbe. Amerikanci su ostali zapanjeni ovim rečima. Ispostavilo se da je cilj bio uništenje osovine moći Radovana Karadžića. Desetine hiljada Srba koji su tu živeli vekovima napustili su taj prostor. Put za podelu bio je olakšan.
Priča o džamiji kao simbolu bosanske vlasti
Spor se poveo i oko sela Ustikolina, nedaleko od Foče, koju je tražio Haris Silajdžić koji je rekao: „U njemu se nalazi vrlo stara džamija, najstarija u Bosni, ona je simbol bosanske vlasti. Milošević mu je odgovorio: „Ali, znate Srbi su je uništili, te budale su je uništile, tamo nema ničega“. Siladžić mu je odgovorio: „Ima sveto tlo“, a onda mu je Milošević rekao: „Daj bre Harise, isti si kao Karadžić“ i dao Ustikolinu.
Brčko uz kalifornijsko vino
Koridor kod Brčkog je povezivao istočni i zapadni deo Republike Srpske. Kod Brčkog koridor je bio najranjiviji i širok samo pet kilometara. Spor je nastao zato što Muslimani, za razliku od Hrvata u bosanskoj Posavini, nisu imali nikakvo uporište, a ako bi imali Brčko mogli bi Republiku Srpsku da preseku na dva dela. Na Brčkom je najviše insistirao Izetbegović. Pregovori Silajdžića i Miloševića su nastavljeni i postignut je dogovor u teritorijama 51:49 posto. Njih dvojica su se rukovali, Kristofer je izvukao bocu kalifornijskog vina. Proslavi se pridružio Izetbegović koji bio u pidžami. Na slikama iz tog perioda se vidi Izetbegović smrknutog lica. Međutim, mir je trajao 37 minuta, jer se Izetbegović predomislio oko Brčkog i zatražio međunarodnu arbitražu. Posle duže oklevanja Milošević je pristao da Brčko ide na međunarodnu arbitražu i da se odluka donese za godinu dana. Amerikanci su otišli kod Izetbegovića i opet ga upitali da li se slaže sa arbitražom. Izetbegović je ćutao, na šta su mu Amerikanci rekli da mora da se odluči. Silajdžić je tad rekao da je Holbruk ličio na osobu koju su upravo vratili sa vrata gasne komore i samo prokomentarisao „hajdemo odavde“.
Saopštenje u slučaju propasti pregovora u Dejtonu
Inače, tokom pregovora Holbruk je pripremio dva saopštenja, jedno u slučaju uspeha i jedno u slučaju propasti pregovora. To saopštenje o neuspehu pregovora je kasnije najviše prepričavano.
„Jednostavno rečeno, potrudili smo se najviše što smo mogli. Zbog toga što nisu uspele da se slože, strane su jasno pokazale da bi dalji napori SAD da se postigne sporazum bili uzaludni. Prema tome danas je kraj ove inicijative… Specijalna uloga koju smo igrali proteklih meseci se završila. Lideri koji su danas tu moraju da žive sa posledicama svog neuspeha“.
Pariz 14.decembar 1995. trakat o istoriji
Na ceremoniji potpisivanja Dejtonskog sporazuma u Jelisejskoj palati Izetbegović se požalio: „Moja vlada učestvuje u ovom sporazumu bez ikakvog entuzijazma, kao neko ko uzima gorak, ali koristan lek“. Tuđman se raspričao o istoriji razdvajajući katoličku Hrvatsku od Muslimana i pravoslavnih Srba. Za razliku od njih, Milošević je govorio: „Naravno, sporazum ne rešava sve probleme između naroda koji ratuju već godinama, ali ja sam uveren da se može naći zajednički jezik“.
SR Jugoslavija je ratifikovala Dejtonski sporazum pred svoju smrt 16.decembra 2002. godine, tačno sedam godina posle potpisivanja.
