7
Zvali su je "srpska majka", a kad je pala govorila je: "voleli su me do poslednje marke", a u novijoj istoriji Srbije ostaće upamćena kao akter najveće štednja-prevare zbog koje je veliki broj građana koji je posedovao ogroman broj deviza ostao bez ičega. Uspela je da pobegne iz zemlje u koju se vratila kada je uhapšena u Nemačkoj 2002. godine. Suđeno joj je zbog prevare i pljačke štediša, ali suđenje nikad nije okončano, jer je 2. septembra 2008. godine preminula od duge i teške bolesti. Sahranjena je na groblju Lešće pored sina i muža, koji su misteriozno stradali 1992. godine.
Do 1991. godine za ime Dafine Milanović skoro niko nije čuo. Rođena je u selu Skobalj kod Smedereva. Završila je srednju ekonomsku školu. Iako se pričalo da je završila i ekonomski fakultet, ali po tadašnjem pisanju štampe govorilo se da ima završenu Višu ekonomsku školu. Od prvog zaposlenja se govorilo da ju je novac prosto hteo. Često je na vrhuncu slave govorila: “ Imam snažan osećaj da mi je Gospod Bog podario dar sa baratanjem novcem“. Svoje prvo zaposlenje prema ondašnjim navodima dobila je u Akademskom klubu „Mornar“ gde je 1979. završila pred sudom zbog neovlašćenog trošenja državnnog novca, zbog čega je osuđena na 11 meseci zatvora zbog pronevere i falsifikovanja službenih isprava. Međutim, ta kazna ubrzo je ublažena, a njeno izvršenje odloženo pod uslovom da u naredne četiri godine ne počini neko novo krivično delo. Tvrdilo se da je sud doneo takvu odluku iz sažaljenja, jer je tvrdila da je nekazkonito prisvojeni novac potrošila na izdržavanje troje maloletne dece.
Pročitajte još:
Drugi posao dobila je u Savezu ekonomista Jugoslavije, kada je optužena da u blagajni ima manjak, pa je pred sudom kako se pisalo nekad pala u nesvest pa je to ostavilo snažan utisak na sud da joj kaznu ublaži. Ispostaviće se da je ovaj posao biti ključan za ono što je usledilo 1991. Naime ona je tad upoznala dvojicu tadašnjih visokih funkcionera Narodne banke Jugoslavije i Narodne banke Srbije.
Međutim, priča sa Dafinom Milanović nije tu odmah završena. Publicistička literatura, ali i natpisi u štampi govorili su da je u periodu od 1986. do 1989. nekoliko puta osuđivana za zloupotrebu službenog položaja, dok je radila kao računovođa u dve firme. Optužena je bila za izadavanje čekova bez pokrića oko 700 komada, prevare i druge finansijske malverzacije. I u ovim slučajevima je izbegla stroge kazne i sve se završilo uslovnim kaznama jer su davana različita objašnjenja. Tadašnja štampa je tvrdila da je u zatvoru ukupno provela godinu dana, ali prema sopstvenom računu navela je da je u njemu provela četrnaest meseci i trinaest dana.
Poslednja uslovna osuda na šest meseci zatvora i to na period od dve godine doneta je tri meseca pre nego što je od državnih finasijskih ustanova dobila dozvolu da osnuje banku.
Ono što je ostalo do dana današnjeg nepoznato bilo je kako je žena koja nije imala novca da plati sudske troškove i nadoknadi štetu postala vlasnik jedne od najmoćnijih banaka u Srbiji.
Početak sna zvanog „Dafiment banka“
Zvanični datum osnivanja Dafiment banke navodi se 9. 10. 1991. godine kada je upisana u sudski registar, pošto je 19.09. iste godine dobila dozvolu za osnivanje banke. Za razliku od „Jugoskandika“ Gazda Jezde, koji nikad nije dobio dozvolu, Dafina Milanović je dobila bez problema. Glavni savetnik banke bio je penzionisani viceguverner NBJ Slobodan Stanojević, ali ono što je ostalo nejasno bilo je da li se on uključio u rad ove banke iz ličnih interesa ili je država preko njega naknadno uskočila u ovu priču.
Naime, neke potvrđene priče za kojih ne postoji i jedan dokaz, a koje i danas kruže u javnosti kažu da je on imao nalog da pokrene ovu paradržavnu banku i da je država od samog starta vukla sve konce. Nagađalo se da je Dafina Milanović bila svesno izabrana i idealna za ovu priču. Bila je ambiciozna, ali naivno. Tračarilo se da je ona prihvatila rukovođenje bankom jer je bila navodno ucenjena uslovnom kaznom zatvora. Takođe, stavljeno joj je prema nekim nepotvrđenima pričama na znanje da može da ostvari sve ono o čemu je sanjala čitav život: luksuz, život na visokoj nozi, puno sjaja, glamura i raskoši i ono najvažnije ugled i priznanje javnosti.
Zanimljivo je inače da je „Dafiment banka“ imala svoju preteču koja se zvala Preduzeće za knjigovodstvene usluge „Dafiment“, koje je osim svojom primarnom namenom počelo da prima štedne uloge građana Srbije (videti tekst u Jugoskandiku) i vršilo usluge plaćanja prema inostranstvu, ali za pravna lica. Dafina je govorila da je ovo preduzeće bilo pokrenuto novcem koji je dobila od neosonovanih optužbi. Sve obaveze prema štedišama su bile izmerene uredno što je građanima, koji su Dafini poveravali novac bilo najbitnije od raznih zakonskih regulativa. Ipak kontrolna komisija Službe za platni promet je utvrdila da je ovo preduzeće isplaćivalo devizne uloge građana, ali i obavljealo poslove za koje nije bilo registrovano.
Od samog početka banka je novopridošlim ulagačima isplaćivala sve obaveze uredno i bez kašnjenja. Novopristigle štediše bile su oduševljene kada im je počela isplata kamata koje su iznosile od 13 do 15 posto na mesečnom nivou, što je zavislio da li su devize bile oročene na tri ili šest meseci.
Interesantno je da je banka svoje poslovnice u Beogardu imala na atraktivnim lokacijama. Kada je potencijalan štediša ušao u banku, bio je opčinjen luskuzom, kožnim nameštajem, a specijalni komitenti su dobijali piće i mogućnost razgovora sa samom Dafinom, koja ih je u razgovoru ubeđivala zašto treba novac da ulažu u njenu banku. Za dobar rad banke važan je i dobar imidž, a ko može dobar imidž da kreira od novinara, što je i Dafina znala. U tadašnjim srpskim medijima usledio je maraton u pisanju tekstova i hvalospeva o Dafiment banci i njenom životnom uspehu i ostvarenju „američkog sna“ u Srbiji. Neki su tvrdili da što je broj tekstova o Dafimet banci bio veći to je broj štediša koji su u redovima čekali da oroče svoje devize bio duži.
Građanima je najvažnije bilo da banka izmiruje svoje dospele obaveze, što je funkcionisalo besprekorno. Astronomske kamete koje su omogućile lagodan život i glad za novcem naterali su neke štediše da prodaju svoje kuće, stanove, imanja, stoku, automobile, porodične dragocenosti, kupljeni ili nasleđeni nakit i sve ulože u Dafiment banku, oroče na na tri ili šest meseci i žive od astronomskih kamata. Kako su prvi oročeni ulozi isticali to je kod nekih pomama bila veća, pa nisu podizali glavnicu nego su još novca ulagali. Broj ulagača rastao je iz dana u dan. Neki podaci iz tog perioda ukazuju da je broj štednih uloga u Dafiment banci u aprilu bio pet miliona na oročenu deviznu štednju, a već u oktobru se popeo na 12 miliona, a početkom 1993. iznosio je 14, miliona u celoj Srbiji. U Beogradu broj štednih uloga iznosio je četiri miliona. Dafiment banka ekspoziture je imala osim u Beogradu i u Novom Sadu, Smederevu, Šapcu, Požarevcu, Kragujevcu, Kraljevu, Valjevu……U banci je zbog navale vladala neopisiva gužva zbog koje su uvedeni bili brojevi kada je određeni klijent na redu da uloži novac ili ga podigne. Kako je broj štediša rastao tako su rasli i štedni ulozi ali i kamate sa 13 na 15, a onda na 17, pa čak do 18 posto na mesečnom nivou zavisno od vremena oročenja. Sve veći broj ljudi se pojavljivao pred bankom. Galopirajuća hiperinflacija, pad životnog standarda neke ljude i nije preterano brinuo jer su živeli od kamata i živeli u nadi da kriza na njih neće uticati jer se nalaze na pravom putu beskonačnog bogaćenja. Trezor Dafiment banke bio je sve puniji, a ljudi su iz slamarica izvlačili poslednji gening da ga ulože u banku. Gro najvećeg broja štediša su bili obični radnici, penzioneri. Zbog toga neki su Dafinu pakosno prozvali „Majkom Srbije, srpskom majkom“.
Astronomska isplata kamata nije bila moguća samo od štednih uloga već i od trgovine monopolskim proizvodima, zaradom na osnovu šticunga deviznog kursa, provizijama od pranja novca… Taj monopolski proizvod zapravo bila je nafta, za šta je dobila posebne povlastice. Međutim prihodi daleko nisu bili oni koji su dobijani od štediša. U ovom slučaju najbolje su prolazile devizne štediše u odnosu na dinarske, jer vrednost dinara je bila sve veća, a deviza je rasla, tako da oni koji su štedili u dinarima našli su se u nevolji jer su gubici bili sve veći. Činilo je da finansijskom čudu zvanom Dafiment banka nema kraja.
Početak kraja
Prvi udar na Dafiment banku izvršen je aprila 1992. kada je Narodna banka Jugoslavija iznenada poništila odluku o osnivanju Dafiment banke, a kao razlog navedeno je da je kontrola NBJ utvrdila da Dafiment banka kada je osnovana nije imala uplaćen ni dinar kapitala i nije imala zakonski propisan broj osnivača. Udar je došao sedam meseci posle dobijanja dozvole za rad i meteorskog uspona ove banke pred kojom su redovi štediša strpljivo čekali da oroče svoje devize. Da bi sprečila paniku i haos, preduzimljiva Dafina Milanović poziva mediji i TV kamere pred kojima otvara sef banke u kome su se nalazile deponovane devize. Slike i snimci koji su osvanuli u novinama narednog dana i na televiziji u večernjim časovima umirile su javnost. Posle dve nedelje od ovog slučaja NBJ stigao je zahtev za osnivanje Dafiment banke, mešovite banke d.d. Beograd. Stara je formalno ugašena, a nova maja iste godine dobija novu dozvolu za rad i veliko ovlaštenje da se mogu obavljati novčane transkacije bez posrednika sa inostranstvom. Inače kao partner u rad nove Daminet banke ušao je Izrael Kelman koji je uplatio kao svoj osnivački kapital 2,5 miliona maraka. Detaljnom proverom kasnije je utvrđeno da je na račun NBJ uplata legla preko LHB banke koju je izvršila strana firma za oznakom na kraju LTD. Međutim niko prema tadašnjim napisima niko nije mogao da poveže Kelamana sa ulaganjem u Dafininu banku. Kako se pojavio Kelman iznenada nestaje novembra 1992, koji prodaje 9,999 od ukupno 10.000 osnivačkih deonica. Dafiment banka sumnjičila se i za kreiranje snažne mreže „dilera deviza“ na ulicama srpskih gradova. U jesne 1992. Dafiment banka povećava kamate na dinarske štedne uloge, koji rastu do astronomskih 75 posto, a ona na vrtoglavih 95 posto. Porast kamata dešava se i narednih meseci pa tako kamate rasu prvo na 120, pa 150 i na kraju na 195 posto i onda na 280 posto što je iznosilo 55-75 posto od tekuće inflacije. Pošto su videli da je crni devizni kurs stabilan, a kamate na dinarske depzite astronomski građani su krenuli da preostale ušteđene devize krenu da razmenjuju po crnom kursu u dinare i oročavaju ih u banci nadajući se na astronomskim zaradama. Banka je bila zapljusnuta novim talasom štediša. Prema nekim procenama na ovaj način u banke se silo nekih 162 miliona maraka. Da bi banka mogla da isplati ogormne dinarske kamete, Dafiment banka je u dva navrata januara 1993. dobila siiv novac iz Trezora u dinarskoj protivrednosti od 340.000 nemačkih maraka. Dok je god redovna isplata kamata tekla i isplaćeni novac ponovo oročivao građane nije preterano zanimalo odakle novac stiže i šta se radi u samoj banci. Kontrolna komisija SPP utvrdila je da je Dafiment banka već početkom 1992. pre sankcija iznosila novac u inostranstvo i to u dva navrata predato 30 miliona maraka Kapital banci za izmirenje obaveza prema inostranstvu.
U tadašnjoj štampi objavljeno je i da je početkom te 1992. jedan od zaposlenih u Dafiment banci inače bivši policajac pokušao da prošvercuje devize u koferu preko aerodroma Beograd. Prva dva puta je uspeo, a treći put je uhapšen sa pet miliona nemačkih maraka u kožnom neseseru.
Ironijom sudbine kraj Dafiment banke navodno je došao 8, marta 1993. na Dan žena istog dana kad je Gazda Jezda napustio Srbiju. Da bi izbegla paniku koja je nastupila sa vešću da je Gazda Jezda pobegao iz Srbije Dafina se preko državnog TV dnevika u 19.30 obraća svojim štedišama da je sve u redu, da ne moraju da brinu za svoja ulaganja, da neće izneveriti narod i državu. Dva dana posle ove vesti u novinama pojavljuje se vest da je na Horgošu na izlazu iz Srbije sa milion marka u koferu uhapšen pravni savetnik Dafiment banke. Kasnije se ispostavilo da je ovom slučaju prethodilo podmićivanje carinika, koga je navodno prema ondašnjim pričama Dafiment banka čašćavala pozamašnim deviznim kreditima, zlatnim satovima… Nagađa se da je razlog otkirvanja bila neadekvatno „podmazivanje“.
Ovaj pomalo bizaran incident bio je okidač da građani shvate da nešto nije u redu i počnu naglo da gube interesovanje za banku… Naravno kao u slučaju Gazda Jezde narod nije odmah pohrlio u banku. Veliki broj štediša sačekao je da istekne rok oročenja deviza i onda su podigli pored kamate i glavnicu i time uspeli koliko toliko da spasu nešto. Takvi su se smatrali srećnicima. Bilo je i onih koji su po svaku cenu hteli da raskinu ugovore ostajući bez kamate, ali bilo je i onih koji nisu poverovali da je krah banke blizu pa su nesmetano nastavili da ulažu svoj novac. Ubrzo pored poslovnicama Dafiment banke stvorili su se redovi i onih koji pokušavaju da spasu svoju ušteđevinu i oni koji su trčali da je oroče, a prethodno su je sa mukom izvukli iz „Jugoskandika“. Banka je, kako se veruje, napravila jedan pogrešan korak kada je jednog dana iznenada odlučila da snizi kamatne stope na deviznu štednju. To je izazvalo haos i naord je krenuo naglo da podiđe svoj ulog, redovi su postajali sve duži. Ljudi su stajali i dan i noć, zakazvanje, deljenje brojeva izgubilo je svaki smisao. Prema natpisima medija iz tog perioda u redovima je zbog nervoze dolazilo do svađa, pa čak i tuča. Šok za štediše usledio je 20. marta kad je ukinuta mogućnost raskidanja ugovora i dobijanja novca osim u slučaju smrti. Krah je bio neminovan. Zabeleženo je da je Dafina Milanović obilazila štediše, bodrila ih da je sve u redu i da je njihov novac siguran. U aprilu primenjivane su još restriknije mere, što je izavalo još veći haos, pa su neke štediše iz očaja upadale u banku sa pištoljima i bombama preteći bankarskim službenicima da im daju njihov novac. Iz tog perioda zabeležen je i stampedo od 300 štediša koji su razvalili vrata ekspoziture na Trgu Republike u popularnom „Staklencu“ zbog čega je prema ondašnjim hronikama beogradska policija privela 300 razjarenih štediša.
Od „srpske majke“ predmeta obožavanja Dafina preko noći postaje predmet mržnje. Štediše su joj počele da upućuju pogrdne poruke: „Opljačkala si nas“. Zabeleženo je ostalo u listu Borba od 16. aprila 1993. da im je ona odgovorila: „Šta je, hoćete pare, malo ćete da pričekate. Hranila sam pola Srbije“. Kraj banke definitvono usledio je aprila 1993, kada je banka zatvorila sve ekspoziture. Prema ondašnjim pričama veliki deo novca Dafiment banke završio je na inostranim računima u Austriji, Kipru, Izraelu, Švajcarskoj, Velikoj Britaniji… Spekulisalo se da su formirana lažna preduzeća koja su bila paravan za izvlačenje novca iz zemlje, a sve je bilo pokriveno ugovorima o poslovno-tehničkoj saradnji.
Kada se kraj bližio ostalo je zapisano i Dafina Milanović se obratila za pomoć ljudima iz tadašnjeg režima i državnim finasnijskim institucijama da njenoj banci daju novac, da se javnost, a posebno penzioneri i radnici umire. Dafina je dobila pomoć, ali ni to nije pomoglo.
Dana 14. jula 1993. Dafina Milanović je pokušala bekstvo iz Srbije, ali njen beg sprečio je Resor državne bezbednosti i ona se sa Kelebije pod policijskom pratnjom vratila u Beograd. Tom prilikom njoj je oduzet pasoš, ali nije pokrenut nikakv krivični postupak. Kako je naglo nastao haos, tako se sve iznenada umirilo. Veliki broj ljudi ostao je bez ičega, bez deviza, kamata, kuća, stanova. U galopirajućoj hiperinflaciji svi su se zabavili svojom mukom i preživljavanjem do neke pobune na ulicama nikad nije došlo.
Kasnije mnogi su organizovali se u udruženja štediša sa namerom da pokušaju izvuči opljačkani novac, a bilo je onih koji su se odlučili na radikalnije proteste kako bi izvukli svoj novac.
U novinama tog perioda ostalo je zabeleženo da je povratnik iz inostranstva koji je kod Dafine uložio i ostao bez 100.000 nemačkih maraka pokušao da se spali ispred Predsedništva Srbije, ali ga je policija u tome sprečila. Neki su se odlučili na štrajk glađu, neki su Dafinu tužili sudu, neki su pisali pisma, a bilo je i onih koji su se vezivali za radijatro u napuštenoj poslovnici. Iz tog perioda ostao je slučaj penzionera koji je bio 72 dana vezan u poslovnici Dafiment banke u Kragujevcu zbog propalog uloga od 28.000 maraka, ali je na kraju odustao jer ni to mu nije pomoglo da povrati svoj teško zarađeni novac.
Krajem decembra 1993. godine Skupština SR Jugoslavije formirala je Anketni odbor za ispitivanje poslovanja Dafiment banke sastavljen od 14 poslanika svih stranaka Veća građana. Anketni odbor je trebao da do 1. februara 1994 podnese izveštaj šta se dogodilo sa Dafiment bankom, ali od tad izveštaj nikad nije podnesen i svi su zaboravili brzo na to poglavlje.
Dafina je ostala u zemlji već naredne godine u dvonedeljniku Duga pojavio se prvo intervju sa Dafinom Milanović, a kasnije i feljton pod nazivom:
„Voleli su me do poslednje marke“ u kome je iznesn veliki broj pikanterija, posebno o tome kojim ljudima iz vrha vlasti je pozajmljivan novac, a lista je bila podugačka više od 30 imena ljudi sa javne scene.
Od 1994. ni reč se o Dafini Milanović nije čula. Živela je van očiju javnosti, a pasoš joj je vraćen 1999. kada je napustila Jugoslaviju.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare