Da li znate ko je Pirke, lik iz čuvene rečenice „Jedan Pirke je morao biti ubiven“

"Jedan Pirke je morao biti ubiven" - kultna je rečenica koju je u legendarnom filmu "Vidimo se u čitulji" izgovorio Kristijan Golubović, opisujući prilike devedesetih godina na ulicama Beograda. Više od dve decenije kasnije ova rečenica se može čuti u šaljivom kontekstu ali malo je onih koji znaju ko je Slaviša Pavić Pirke i na koji način je skončao.

Film „Vidimo se u čitulji“ ostao je da svedoči o vremenu kada je beogradskim ulicama gospodario kriminal, mafijaški obračuni su bili svakodnevnica, a pištolji su se potezali i za najbanalnije stvari. Bilo je to vreme u kom se za kriminalne sačekuše nije biralo mesto i vreme, od mafijaških metaka stradali su i oni koji sa mafijom nisu imali dodirnih tačaka, pa su se slučajne žrtve nizale često.

Takav je slučaj Slaviše Pavić Pirketa, kriminalca za kog je Kristijan Golubović rekao čuvenu rečenicu: „Jedan Pirke je morao biti ubiven samo ako se deset ljudi rani“. Pavić je bio pripadnik „bežanijskog klana“ i slovio je za osobu koja se ničega nije bojala, uvek je uz sebe nosio svoj „magnum“, a u obračune je ulazio bez mnogo razmišljanja. Više puta se našao na meti atentatora, kao i mnogi drugi tih devedesetih godina, a jedna takva gotovo filmska scena odigrala se samo par meseci pre njegovog ubistva.

Bilo je leto 1993. godine kada se Pavić sa svojom ekipom iz „bežanijskog klana“ vozio po ulicama Novog Beograda. Kod Bloka 62, iza jedne parkirane cisterne, sačekala ih je suparnička ekipa koja je otvorila vatru. Pirke je sa ekipom izašao iz vozila i uzvratio i, do tada mirna ulica, postala je poprište krimi-obračuna.

Pavić tada nije ubijen ali je pogođen u nogu, pa je nekoliko meseci šepao. Pričalo se da se iza sukoba krije to što se Pirke zamerio opasnim osobama iz kriminalnog miljea. Međutim, 16. avgusta 1993. godine, dok je Pavić sedeo u bašti FK Bežanija sa svojim prijateljima, viđenijim ljudima iz beogradskog podzemlja, usledio je stravičan napad.

Ubistvo u bašti FK Bežanija

Pirke je sedeo sa stolom sa Radoslavom Trlajićem zvanim Bata Trlaja, Draganom Gagijem Nikolićem i drugima. Pucači su se prikrali njihovom stolu iz susednog dvorišta osnovne škole i neprimetno ih nanišanili. Tada se dogodilo ono što je Golubović verovatno pokušao da opiše rekavši da je deset ljudi moralo da bude ranjeno da bi jedan Pirke bio „ubiven“. Veruje se da su pucači otvorili vatru iz najmanje tri oružja, „kalašnjikova“, „škorpiona“ i pištolja. Meci su fijukali pored glava gostiju, pogođeni su muzičari i konobarica, a veruje se da je bilo 10 teže i lakše ranjenih!

Pojedini novinski članci iz tih godina svedoče da su policajci, došavši na lice mesta, ostali šokirani brojom ranjenih ljudi, krv je lila na sve strane, a policajci su stolnjacima i majicama zaustavljali krvarenje.

„Prvo su pogođeni Pirke i konobarica koja se našla pored njega. Pogođeno je još nekoliko ljudi, ranjena je i jedna trudnica. Napadači nisu birali metu, Pirke je morao da bude likvidiran po svaku cenu, pa makar izginuli i svi koji se nađu pored njega“, ispričao je ranije sagovornik Kurira upoznat sa detaljima događaja. Posle se ispostavilo da je pucano iz kalašnjikova, škorpiona i pištolja, a pretpostavlja se da je bilo najmanje tri napadača.

Ipak, likvidacija nikada nije rasvetljena, prema da je gradom kružilo nekoliko verzija oko toga ko su bili napadači. Ubistvo dvadesetšestogodišnjeg Pavića ostalo je do danas nerasvetljeno, a jedno od govorkanja bilo je da je ubistvo organizovao Mihajlo Divac, opasan mladić iz novobeogradskih blokova koji je dve godine kasnije ubijen.

Bonus video: Pucnjava i bacanje bombe u kafiću u Inđiji