Srbija je protekle godine dobila dve nove reči: ćaci i blokaderi i još jednu podelu, posle četnika i partizana, zvezdaša i partizanovaca. Dva suprotstavljena tabora sa potpuno drugačijim sistemom vrednosti, idealima, ponašanjem. Nigde se ta razlika nije više videla nego na ulici, tokom mirnih protesta koji su ponekad prekidani strašnim nasiljem i tu je možda i najveća razlika između ćacija i blokadera. Tu razliku možda i najbolje pokazuju četiri ličnosti koje su, na neki način, obeležile prošlu godinu, makar na ulicama.
Luka Mihajlović ima 21 godinu, student je Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu. Luka Mihajlović je i žrtva režima Aleksandra Vučića, simbol svega šta su u stanju da urade institucije pod naprednjačkom kontrolom, zloupotrebljene i instrumentalizovane, spremne na svaki zločin u odbrani jednog korumpiranog sistema. Luka je i poruka svima onima koji se usude da imaju drugačije mišljenje i da se zalažu za njega. Sticajem okolnosti, cela njegova golgota je fotografisana, a te fotografije će možda jednog dana biti ilustracija užasa kroz koji je Srbija prolazila 2025. godine.
Luka je sa porodicom došao na protest koji su studenti zakazali za 28. juni u Beogradu, ali su se u masi razdvojili. Bili su razdvojeni i kada su počeli sukobi između demonstranata, ubačenih elemenata i policije. On nije aktivno učestvovao u tim sukobima, nije bacao kamenje, nije držao letvu, ali teško opremljenom policajcu, pripadniku Žandarmerije, to nije ni bilo važno. Luka se našao na putu besnog policajca, žandarm ga je udario pesnicom u lice. Krv je prsnula na sve strane, pošto je studentu polomljen nos, on je pao, a policajci su ga tada vezali lisicama. Podigli su ga na noge i sproveli do marice, iz marice u stanicu, iz stanice u bolnicu.
Uvek spremno i raspoloženo Više javno tužilaštvo u Beogradu, koje policiji daje blanko karton za hapšenje, nije dugo razmišljalo, ako je uopšte razmišljalo. Luka Mihajlović osumnjičen je za nasilničko ponašanje na javnom skupu ili sportskoj priredbi. Određen mu je i pritvor, a da policija nije pružila nijedan dokaz, nijedan snimak. To nije bio problem za beogradsko VJT i njihovog šefa Nenada Stefanovića, ozloglašenih po pritvaranju i sumnjičenju svih pravih i umišljenih protivnika režima.
Ali, Luka Mihajlović nije pritvoren u ćeliju Okružnog zatvora u Beogradu, već je zbog težine povreda, a konstatovane su mu teške telesne povrede, prebačen u Zemunsku bolnicu. Konstatovana su mu četiri preloma kostiju lica. Policajac, čija je ruka bila u oklopu, nije ga štedeo.
U očima režima, Luka nije bio pacijent, već blokader, kriminalac, neprijatelj režima, osoba koja ne zaslužuje nikakvu milost ili saosećanje. Mladić je za bolnički krevet bio vezan lisicama, a javnost je bila zgrožena tim postupkom. Digla se bura u javnosti, a onda se ispostavilo da je, pošto je pritvorenik, to uradio pripadnik Ministarstva pravde, jer „takvi su propisi“. Za Luku. Ne, recimo, za Gorana Vesića.
Luka je operisan, mlad organizam, oporavio se. Ali, režim i njegove institucije su i dalje nastavili da „melju“ ovog novosadskog studenta. Ipak, jedan „ustupak“ je napravljen, pa mu je mera pritvora, verovatno iz marketinških razloga, u julu zamenjena blažom merom, kućnim pritvorom.
Ali, on i dalje nije bio „pušten sa udice“.
Tek krajem septembra je odbačena krivična prijava protiv studenta Fakulteta tehničkih nauka. Odbačena jer nije bilo nikakvih dokaza. Možda će Luka dobiti neku odštetu, za nezakonito pritvaranje, možda i za lomljenje četiri kosti lica. Ali, pravdu, Luka, za sada neće dobiti. Nije poznato da li je pokrenut disciplinski postupak protiv policajca koji mu je smrskao lice. Nije poznato da li je pokrenut postupak protiv postupajućeg tužioca koji mu je odredio pritvor bez ikakvih dokaza. Paradoksalno, ako Luka dobije odštetu, neki dinar će biti i od njega i od njegovih roditelja, jer se odšteta za brutalnost i bezakonje plaća od strane građana, pa i onih koji dobiju batine ili završe u nezakonitom pritvoru, a ne sluge režima od svojih plata.
Silovanje je od vajkada bilo nekonvencionalno oružje rata kojim su pobedničke vojske htele da uteraju strah u kosti pobeđenima. Tokom raspada Jugoslavije i ratova devedesetih bila je rasprostranjena praksa među svim zaraćenim stranama i često se pominjala u optužnicama Haškog tribunala. Zato i nije iznenađenje što i u obračunu sa blokaderima pojedini ljudi, koji sramote uniformu i grb Srbije koji nose na sebi, prete upravo time blokaderima, zapravo blokaderkama. U njihovim glavama, u ratu koji je proglasio njihov samozvani komandant, kao i u svakom ratu, sve je dozvoljeno.
Bilo bi zanimljivo čuti šta su se pripadnici Jedinice za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata (JZO) dogovarali, šta su pričali pre nego što su sredinom avgusta ove godine istrčali iz zgrade Vlade Srbije, počeli da tuku i hapse sve redom. A na red je tada, u Ulici kneza Miloša, došla i Nikolina Sinđelić, studentkinja Fakulteta političkih nauka.
Ukupno je devetoro ljudi privedeno u dvorište zgrade Vlade Republike Srbije, studenti, građani, čak i jedan strani državljanin, a onda je krenulo zlostavljanje od strane pripadnika JZO, predvođenih tadašnjim komandantom Markom Kričkom. Nije da su se baš suzdržavali i na ulicama, ali prava tortura, psihička i fizička, počela je iza zida, daleko od očiju i kamera.
„Udarali su nas, šutirali. Po nogama, u stomak. Psovali i pretili. Pljuvali su nam u lice. Uzeli su nam telefone, gazili ih i lomili pendrekom“, opisala je torturu Nikolina Sinđelić.
Onda je ona posebno došla na tapet, verovatno zato što je žensko, pa joj je komandant, odlikovani potpukovnik Marko Kričak, zapretio silovanjem.
Hrabra studentkinja je, nakon izlaska na slobodu, prijavila slučaj i izašla sa traumatičnim iskustvom u javnost. Usledilo je objavljivanje njenih privatnih fotografija u prorežimskim tabloidima, ali je ovaj slučaj izazvao i pažnju međunarodnih institucija, onih koji se bave sprečavanjem zlostavljanja i mučenja i paze da se poštuju međunarodne konvencije koje je potpisala i Republika Srbija.
Ali, Srbija jeste možda potpisala neke papire, ali očigledno nema nameru da se potpisanog pridržava. Osoba postavljena na mesto direktora policije, Dragan Vasiljević, požurio je da stane u odbranu Marka Krička, utvrdivši i pre nego što je, čak i formalno od strane Sektora unutrašnje kontrole utvrđeno bilo šta, da Kričak nije počinio nijedan disciplinski prekršaj.
Nikolina Sinđelić podnela je krivičnu prijavu protiv Marka Krička i još nekih pripadnika JZO, dala je izjavu u tužilaštvu, ali Kričak čak nije ni suspendovan. U ratu koji je režim objavio svom narodu, svojoj budućnosti oličenoj u studentima, sva sredstva su dozvoljena, pa i pretnja silovanjem. Koliko je još takvih pretnji bilo, nikada nećemo saznati, jer većina ljudi nije hrabra kao Nikolina, devojka koja ne nosi bez razloga prezime jednog od najvećih srpskih junaka, Stevana Sinđelića, i to sa punim pravom.
Nema sumnje da je JZO jedan od najuspešnijih projekata Srpske napredne stranke i vrhovnog komandanta Aleksandra Vučića. Svakog blokadera od samog pomena ove jedinice podilazi jeza. Ovu jedinicu su naprednjaci proglasili specijalnom. I jeste specijalna, ali pre po ugledu na Specijalnu policiju iz Drugog svetskog rata koja je progonila članove pokreta otpora, a jeza od nje podilazi ne zato što su mnogo vešti i hrabri, već zato što za njih zakoni i Ustav ne važe, što oni obilato koriste.
Do sada nije poznato da li je pokrenut ijedan postupak protiv pripadnika JZO, vezano za postupanje na demonstracijama, a razloga je nebrojeno. Do pre nekoliko dana predvodio ih Marko Kričak, čovek koji je dokaz da se u naprednjačkom svetu mogu ostvariti svi snovi, pa i da se bude Bog i batina i da se za sedam godina od prijema u MUP dogura do čina potpukovnika i komandanta. Čovek koga kolege opisuju kao osobu ograničenih kapaciteta nadoknađuje te mane talibanskom predanošću u obračunu sa protivnicima režima.
Gde god se vidi bezakonje ili brutalnost policajaca u civilu može se namirisati JZO, predvođen Markom Kričkom, projektom koji je pripreman godinama za ovaj trenutak – trenutak odbrane režima svim sredstvima. Još 2023. godine, u decembru, Kričak je dao nagoveštaj šta će postati. Tada je, nakon incidenta ispred Republičke izborne komisije tokom protesta zbog krađe izbora, on preuzeo stvari u svoje ruke. Sumnja se da je išamarao studenta Dragoslava Milovanovića u nameri da mu iznudi priznanje. U svoje ruke je uzeo i rešenje situacije tako što je išamarani student „priznao“ da su mu lično Dragan Đilas i Marinika Tepić dali pare na ruke da izazove incident. Snimak famoznog priznanja objavljen je u režimskim tabloidima.
Kričak je tada prekršio sve moguće članove Zakona o policiji, ali i Krivični zakonik Republike Srbije i prošao je bez ikakve sankcije. Od osumnjičenog je uzimao izjavu van prostorija MUP-a, tukao ga je, mučio i ponižavao, iznuđivao lažno priznanje i sve to snimao mobilnim telefonom. Zbog toga što je tada sve tako prošlo, 2025. smo došli u sledeću situaciju.
Imamo čoveka koji uhapšenoj studentkinji preti silovanjem, a potom je i tuži za uvredu. Postupak protiv Krička možda tapka u mestu, jer on još nije saslušan, ali je za pretpostaviti da će njegova tužba ići munjevitom brzinom.
Ali, to nije jedini poduhvat komandanta Krička i njegovog odreda. Presretanje maloletnika na Bulevaru kralja Aleksandra, maltretiranje, preventivno šamaranje je takođe još jedna od njegovih pobeda protiv blokadera, koji doduše u ovom slučaju nisu čak ni bili blokaderi.
Hapšenje bez pokazivanja službene legitimacije, kolima sa prelepljenim tablicama, takođe je jedan od poduhvata te jedinice. Iako je sve ličilo na delovanje neke južnoameričke vojne hunte iz sedamdesetih godina prošlog veka, a ne na postupke jedne evropske policije u 21. veku, ni ovo kršenje Zakona o policiji nije prošlo nekažnjeno. Sistem je vrlo jednostavan i u policiji sve kreće od starešine, u ovom slučaju Marka Krička. Kada on krši zakon i podstiče to kod svojih podređenih, takvi postupci su, čini se, poželjni i nagrađuju se, pa je tako Kričak ostao bez svoje desne ruke, Igora Žmirića, koji je unapređen u komandanta SAJ-a.
Ali, poetska pravda ipak postoji, pa je tako i Krička stigla neka vrsta kazne, udarac iz prošlosti. Ta prošlost nije iznuđivanje priznanja, prebijanje, mučenje i zlostavljanje, pretnja silovanjem, protivzakonito hapšenje. To je veza sa pojedincima iz sveta organizovanog kriminala, koje su „otkrile“ njegove kolege iz Službe za borbu protiv organizovanog kriminala prisluškujući razgovore „bezbednosno interesantnih osoba“. Kričku se spremalo unapređenje, postavljenje na još više mesto u MUP, pozicija načelnika Uprave kriminalističke policije (UKP), kao nagrada za slepu odanost, kada se pojavila ova informacija.
Ipak, iako se unapređenje malo duže čekalo, Kričak je na kraju postavljen postavljen za načelnik UKP.
Čovek koji je takođe nagrađen jeste i sadašnji komandant Žandarmerije, a bivši komandant Policijske brigade, Radoslav Repac. Zbog svojih zasluga je unapređen na bolje i prestižnije radno mesto, verovatno da bi doveo u red pojedince iz ovog roda policije koji ne pokazuju dovoljan entuzijazam u prebijanju studenata i građana.
Repac se naročito istakao tokom protesta, kao i ljudi pod njegovom komandom, pa su tako i obični građani naučili razliku između belih i crnih šlemova koje nose policajci. Beli šlemovi više biju, a bele šlemove upravo nosi Policijska brigada koju je predvodio Repac.
Policajac od karijere, koji nije upao sa strane u MUP procvetao je poslednjih godinu dana. Osim što je policajac od karijere, kolege za njega kažu i da je karijerista, tako da je u sistemu koji nagrađuje lojalnost i slepu odanost više nego zakonitost, mogao samo da napreduje.
Repac voli da je na terenu, voli da komanduje, pa je tako bio i prisutan kada je „hapsio“ autobuse Milomira Jaćimovića, nedavno u Beogradu. Prevoznik je dovezao ljude iz Novog Sada na protest u Beograd, kada ga je policija skrenula u uličicu pored Palilulske pijace. Tada se sa svojim belim šlemovima pojavio Repac, koji je doduše bio u civilu, pa su autobusi „uhapšeni“. Repac je, po svom običaju, nastupio sa autoritetom, a taj autoritet je podržao ogroman broj njegovih momaka u punoj opremi za razbijanje demonstracija koji su brzo izašli na kraj sa nekoliko desetina putnika koje je Jaćimović dovezao.
Policijska brigada je jedinica koja je namenjena upravo za sprečavanje kršenja javnog reda i mira u većem obimu i za obezbeđenje skupova visokog rizika, od utakmica do političkih mitinga. Zato je jednom prilikom Radoslav Repac nadobudno izjavio: „Tamo gde smo mi, tu je mir“. Jedini problem je što ova izjava nije tačna.
Umesto da to bude jedinica koja će sprečavati nasilje počinjeno od strane bilo koga prema bilo kome, to je postala jedinica koja štiti ćacije dok gađaju blokadere pirotehnikom, flašama, kamenjem, a kada ovi uzvrate na provokacije prebije ih brigada i nastane Repčev mir. Pod njegovom komandom Policijska brigada je pretvorena u još jednu privatnu agenciju za obezbeđivanje naprednjaka.
Njegove reči: „Gde smo mi, tu je mir“, mogle bi da se pretvore i u ono dečje: „Mir, mir, niko nije kriv“, kada su njegovi momci, iz Policijske brigade, dobili batine ispred stadiona Crvene zvezde „Rajko Mitić“. Tada je došlo do sukoba Delija i policajaca u kome su policajci izvukli deblji kraj i naterani u beg, pa su padali jedan preko drugog. Repac nije komandovao tom akcijom. Izostale su hrabre reči, stajanje ispred kordona, upozorenje da će policija primeniti silu… Ipak je mnogo lakše tući ljude sa bedževima i pištaljkama nego prekaljene navijače sa motkama i flašama.
Repac se nije oglasio tim povodom. Zapravo se ni MUP nije oglašavao dok snimci nisu stigli u javnost. Neko mucavo saopštenje i obraćanje javnosti usledilo je tek pošto se na nezavisnim portalima pojavila vest, praćena snimcima. Već pomenuti direktor Dragan Vasiljević je najavio da će svi napadači na policiju biti procesuirani i kažnjeni, ali se to, do sada, nije dogodilo.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar