0
Vladimir Orlić je samo poslednje u nizu loših rešenja na mestu direktora Bezbednosno-informativne agencije (BIA) koja je od instrumenta za zaštitu države i poretka, postala inkvizicija za proganjanje svih onih koji su po merilima režima nepodobni. Dok im promiču džihadisti, ubice i strani kampovi za obuku, a njihovi agenti čuvaju plantažu marihuane i rade za klanove, na spisku režimske tajne policije našli su se studenti, mirovni aktivisti, nevladin sektor, nezavisni novinari, čak i poljoprivrednici i Zavod za zaštitu kulture Beograda.
Jedna od institucija koju je Srpska napredna stranka čvrsto prigrlila po dolasku na vlast je i Bezbednosno-informativna agencija, koja je pod njima potpuno „resetovana“ i vraćena na fabrička, udbaška podešavanja, gde im je najbitnija stvar zaštita partije na vlasti i progon političkih neistomišljenika. Ako je neko bio iznenađen imenovanjem Bratislava Gašića, usledilo je nakon toga postavljanje Aleksandra Vulina, čoveka bez ikakvog iskustva koji bi, zapravo, kao bezbednosna pretnja po Srbiju zbog svojih veza sa Moskvom, trebalo da bude osoba od interesovanja za BIA. Postavljanje partijskih kadrova na čelo tajne službe, dovela je do neverovatnih zloupotreba, a pod najnovijim partijskim direktorom Vladimirom Orlićem razmera špijuniranja, praćenja i zloupotreba svih vrsta dobile su neverovatne razmere. Toliko da je na situaciju u Srbiji obratila pažnju i međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava Amnesti internešenal (Amnesty International) koja je našu zemlju u svom izveštaju nazvala „Digitalnom tamnicom“. Naravno, BIA je odgovorila u Orlićevom stilu, nazvavši taj izveštaj trivijalnim, uz tvrdnju da Amnesti iternešenal radi za neke „interesne grupe“.
Pročitajte još:
0
1
3
U međuvremenu je poslednjih godina BIA umešana u niz skandala, od kojih bi svaki bio dovoljan za ozbiljnu parlamentarnu istragu, ostavke, otkaze, pa i krivičnu odgovornost rukovodilaca. Još je u toku sudski postupak u vezi uzgajanja ogromnih količina marihuane na poljoprivrednom dobru „Jovanjica“ u čijem obezbeđivanju su učestvovali i neki agenti BIA, kojima se trenutno sudi. Dušica Jovanović, službenica BIA, preko svog supruga Daniela Jovanovića doturala je informacije iz ove službe kavačkom klanu, a istovremeno su za tu kriminalnu organizaciju radili kao kuriri, prenosili su novac dobijen od prodaje kokaina iz Zapadne Evrope na Balkan. U BIA je održan i sastanak Duška Šarića sa dobronamernim službenicima tajne policije, među kojima je bio i Marko Parezanović o tome kako da se pomogne njegovom bratu Darku, kome se sudi u Specijalnom sudu za šverc ogromnih količina kokaina.
Dok BIA progoni političke neistomišljenike, kritički nastrojene novinare i slične „bezbednosne pretnje“, promakao im je Miloš Žujović, konvertit u Islam koji je indoktriniran ekstremnom džihadističkom ideologijom. Žujović je snimio poruku pred napad, kupio je samostrel, vozio se od sinagoge do ambasade Izraela u Beogradu neometano i na kraju izvršio teroristički napad u kome je i sam poginuo, a srećom uspeo je da samo rani policajca koji je čuvao diplomatski objekat. Senada Ramovića Becana, koji je označen kao osoba koja je, navodno, indoktrinirala Žujovića, koji je već osuđivan zbog pripreme terorističkih napada i u zatvoru provela godine i godine, BIA nije uspevala da nađe nedeljama i mesecima po izvršenom napadu, a kamoli da su preventivno delovali i sprečili napad.
BIA su „promakle“ i pripreme Milana Radoičića i njegove grupe za akciju u Banjskoj, na Kosovu i Metohiji, koja se završila debaklom, smrću četiri osobe, od kojih su trojica lokalni Srbi a jedan pripadnik kosovske policije. Radoičić je, kako je izjavio, ogromnu količinu oružja nabavio iz Tuzle, ali je i taj, doduše vrlo sumnjiv transport, promakao BIA. Radoičićeva akcija je dala manevarski prostor kosovskom premijeru Albinu Kurtiju i dala mu odrešene ruke za okupaciju severa KiM od strane kosovskih specijalaca. Kosovski Srbi dovedeni su u katastrofalan položaj, a država Srbija bila je na ivici da bude proglašena za sponzora terorizma.
Istini za volju, nije samo Radoičićeva grupa promakla BIA, već i ljudi koji su pohapšeni u Moldaviji, a koji su nameravali a utiču na izbore u toj zemlji. Nakon njihovog hapšenja u toj zemlji, objavljena je informacija da su upravo u Srbiji prošli obuku. Nakon toga je BIA uspela da „pronađe“ njihovu bazu, u selu na Homolju, a tim povodom je i srpska tajna policija izdala saopštenje o pronađenim satelitskim telefonima, dronovima, uređajima za ometanje dronova i gomilu drugih materijala koji je koristila grupa „stranih državljana“. Niko od stranih državljana nije, naravno, uhapšen, a Srbija je opet umešana u nešto što sigurno nije srpski interes i opet je pominjana u negativnom kontekstu.
Ali, dok promiču silni pripadnici kriminalnih klanova, ekstremisti i obuka stranaca za crne operacije, BIA je svoje kapaitete usmerila na ono što smatra „bezbednosnom pretnjom“ za Srbiju.
Student Fakulteta organizacionih nauka iz Beograda, Lazar Stojaković dobio je preko svog oca neformlani poziv na „prijateljski razgovor“ od strane službenika Bezbednosno-informativne agencije. Neuobičajen postupak, koji je i protivzakonit, ali i tu se pokazalo da BIA ne mari mnogo za zakon kada je u pitanju zaštita vlasti.
„U pitanju je gangsterski postupak, koji ima za cilj da zastraši mene i moje kolege. Pomalo se bojim, ali nisu me toliko uplašili da odustanem. Prvo su zvali mog oca, a preko njega su poručili i meni da dođem. Došao sam u pratnji advokata, čekali smo 45 minuta u Policijskoj stanici Novi Beograd, ali su nam, opet neformalno, poručili da je sastanak odložen. Ja nisam poneo mobilni telefon na taj „prijateljski razgovor““, rekao je student Lazar Stojaković za portal Nova.rs.
Verovatno je upravo to što je ostavio mobilni telefon, ali i pojava novinara ispred Policijske stanice, uticalo da interes BIA za studenta Lazara Stojakovića naglo splasne.
Koliko je poznato, on je bio prvi student, makar prvi koji je izašao sa informacijama u javnost, koji se našao na radaru BIA, koja se naglo zainteresovala za studente od kada su započeli proteste i blokade fakulteta nakon napada na njihove kolege, akademce sa FDU prilikom odavanja počasti žrtvama pada nadstrešnice. Studente nepoznate osobe fotografišu, a bilo je slučajeva i da im stižu preteće poruke sa nepoznatih telefonskih brojeva.
U međuvremenu je progon studenta Lazara Stojakovića nastavljen. U „Novostima“ a potom i u drugim režimskim tabloidima pojavile su se fotografije hrvatskih pasoša Lazara i njegovog brata Luke, uz insinuiacije da rade za hrvatsku službu. Jedini ko je to mogao da doturi medijima je BIA, uz saučesništvo policije i time su izvršili nekoliko krivičnih dela, ali je čak i ovaj bedni pokušaj diskreditacije izveden potpuno amaterski, jer se su brzo u javnost dospeli detalji da su se braća Stojaković u pasošima potpisali ćirilicom, kao i da su pravo na državljanstvo ostvarili preko oca, bivšeg borca tadašnje Vojske Republike Srpske, koji je u ratu i ranjen.
U mobilnom telefonu Slaviše Milanova, novinara portala „Far“ iz Dimitrovgrada, pronađen je ugrađeni softver za špijuniranje koji je pomenuo i Amnesti internešenal (Amnesty International) u svom izveštaju „Digitalna tamnica“ o špijuniranju nepodobnih u Srbiji. Slaviša tačno zna kada mu je softver ugrađen, podneta je i krivčna prijava protiv NN lica, ali istraga tapka u mestu. Softver mu je ugrađen uz saučesništvo policije.
„Na ulazu u Pirot zaustavila me je patrola saobraćajne policije, a onda su mi rekli da moram da pođem sa njima, jer nemaju kod sebe droga tester. Bilo mi je čudno, ali sam ipak poslušao. Kada smo stigli u zgradu Policijske uprave, rečeno mi je da ostavim mobilni telefon na prijavnici, a onda se to testiranje oteglo. Na kraju su došla dvojica policajaca, testirali me i naravno, rezultat je bio negativan. Čuo sam jednog od njih kako priča telefonom sa nekim i kaže: ‘Ne mogu više da ga zadržavam’. Kada sam sve konačno završio, video sam da mi nije uključen vaj faj i razmena podataka preko interneta, što ja nikada ne isključujem, zbog prirode posla“, rekao je on i dodao:
„Tada mi je bilo jasno šta se dogodilo, da je neko manipulisao mojim mobilnim telefonom, što je kasnije forenzičko ispitivanje i potvrdilo. Nikada nisam bio u sukobu sa zakonom, jedino objašnjenje je što imam kritički stav prema lokalnim političarima i moćnicima i što pišem tekstove o zloupotrebama, kao što je bila i nabavka „audija“ za potrebe opštine, a Dimitrovgrad je jedna od najsiromašnijih opština u Srbiji“, objašnjava novinar Slaviša Milanov za portal Nova.rs.
Peter Nikitin je ruski državljanin koji godinama već živi u Beogradu, iz braka sa srpskom državljankom ima i decu koja žive u Srbiji i idu ovde u školu. Nikitin je zapravo naturalizovani Srbin ruskog porekla, čovek koji nikada nije imao problem sa zakonom, sve dok nije počeo sa jednom aktivnošću, koja, po merilima BIA, ugrožava bezbednost Srbije, a to je antiratni aktiviziam.
„Sve je počelo pre, otrpilike, godinu i po dana, kada sam zadržan na aerodormu „NIkola Telsa“ od strane policije. Rekli su mi da mi je zabranjen ulazak u Srbiju po nalogu BIA i da sam proglašen za bezbednosnu pretnju. Ja nikada nisam imao nikakvih problema sa policijojm i zakonom u Srbiji. Volim Srbiju i izabrao sam da u njoj živim, moja deca ovde idu u školu. Jedini razlog koji mi pada na pamet zbog čega bi BIA na mene uopšte obratila pažnju je mirovni aktivizam i borba protiv Putinove diktature. Kada je počeo rat, ja sam bio jedan od organizatora mirovnih skupova u Beogradu, gde su se okupljali Rusi, Ukrajinci i Belorusi protiv rata. Ipak, ovo je samo moje nagađanje, jer ja taj dokument, kojim me BIA proglašava za bezbednosnu pretnju, nikada nisam video. Pokušao sam da to ostvarim preko suda i da na taj način osporim taj dokument, ali je on proglašen tajnom, tako da ja ni dan danas zapravo ne znam šta tu piše“, objašnjava Petar Nikitin.
On je na beogradskom aerodromu proveo nekoliko dana u tranzit zoni, na „ničijoj zemlji“, da bi mu na kraju ipak bio dozvoljen ulazak u Srbiju, ali je njegov status još uvek neizvestan.
Predrag Voštinić iz Lokalnog fronta u Kraljevu, već dugo je zbog svog aktivizma „trn u oku“ vlastima, koja ne štedi vreme, novac i resurse na nadzor i proganjanje ovog aktiviste. On je bio i žrtva incidenta kada je na njega, dok je vozio bicikl, naleteo automobil u kome su bili pitomci policijske akademije.
„Ne znam ni koje službe su oko mene, policija, BIA, VBA, svi su oni u nekom trenutku bili tu i vrlo se interesovali šta radim. Problem je što su oni potpuno u službi jedne politike i što ne štite državu, već štite vlast od mene. U nekoliko navrata jesam bio zabrinutiji za svoju bezbednost i bezbednost ljudi pored mene, ali ne više nego što je to normalno. Ipak, BIA mi je i pomogla na neki način, jer čim su oni protiv mene, to mi je jasan znak da sam na pravoj strani. Ta služba je odavno prestala da bude nezavisna, ne rade za državu, nego za vlast, iako im je posao da pre svega brane državu, čak i od vlasti, ako to zatreba, ali to ovde nije slučaj. Oni više nemaju nikakvu autonomiju u radu, ne verujem da bilo koju odluku oni donose samostalno što je nedopustivo“, objašnjava Predrag Voštinić iz Lokalnog frognta u Kraljevu.
BONUS VIDEO: Student Lazar Stojaković o pozivu BIA na „prijateljski razgoror“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare