4
Advokat Bratislav Stojanović, koji zastupa porodice osam rudara poginulih 1. aprila u nesreći u rudniku Soko, najavio je da će podneti krivičnu prijavu protiv krivaca za smrt ovih ljudi, ukoliko to ne budu uradile nadležne institucije. Stojanović je reagovao nakon što je Zorana Mihajlović, ministarka rudarstva i energetike najavila da priprema krivične prijave za rudarsku nesreću s obzirom na to da je Osnovno javno tužilaštvo u Aleksincu saopštilo da ne postoji osnovi za bilo čije gonjenje po službenoj dužnosti. Advokat Stojanović je kazao da očekuje da mu budu dostavljeni spisi predmeta, te da će ukoliko krivična prijava ipak izostane, ili ne bude zatražena adekvatna kazna za odgovorne, on u ime porodica pokrenuti postupak da prava bude zadovoljena.
„Spisi predmeta su iz aleksinačkog Osnovnog javnog tužilaštva dostavljeni Višem javnom tužilaštvu u Niš na proveru, obećano mi je da ću ih dobiti do 15. avgusta jer ja još nisam imao uvid u tu dokumentaciju. Ne želim da prejudiciram ničiju krivicu ali postoje indicije, za koje verujem da su osnovane, za podnošenje krivične prijave protiv rukovodilaca rudnika. Ukoliko resorno ministarstvo podnese prijavu mi nećemo podnositi svoju, ali ako ne budemo zadovoljni visinom zahtevane kazne i mi ćemo podneti krivičnu prijavu“, najavljuje Stojanović.
4
1
0
0
Objašnjava da se tokom rada na rasvetljavanju uzroka nesreće desilo dosta neuobičajenih stvari, te da mu je neverovatno da je Osnovno javno tužilaštvo u Aleksincu smatralo da nije bilo nikakvih propusta a da je stradalo osmoro ljudi.
„Kod ovakvih događaja u 90 odsto slučajeva se podnosi krivična prijava, uvek se nađe neka nepravilnost, postoji šef službe zaštite na radu koji je dužan da vodi računa o bezbednosti zaposlenih, koji periodične izveštaje šalje rukovodiocima na osnovu čega se preduzimaju mere radi sprečavanja nesreća. U ovom slučaju se dogodilo nešto neverovatno, nije podneta krivična prijava za kritični događaj a onda je tužilaštvo u malom gradu, po meni nedoraslo složenom predmetu, prihvatilo da prikupi dokaze i odluči šta dalje da radi. I desilo se onda da tužilaštvo kaže da nije bilo propusta a inspektorka resornog ministarstva tvrdi drugačije. U takvoj situaciji, aleksinačko tužilaštvo je trebalo da se oglasi nenadležnim s obzirom na to da je zaprećena kazna za ove radnje dve do 12 godina, pa je s obzirom na to, predmet morao da bude ustupljen Višem javnom tužilaštvu u Nišu. Umesto toga, dali su po meni, preuranjeno saopštenje da nema dokaza za bilo čiju krivicu i nisu ni podneli krivičnu prijavu“, naglašava Stojanović.
Zastupnik porodica stradalih rudara kaže da su odmah nakon saznanja za odluku aleksinačkih tužilaca nameravali da podnesu privatnu krivičnu prijavu.
„Niko me nije zvanično obavestio o tužilačkoj odluci, moji vlastodavci su me obavestili da imaju saznanja da neće biti krivičnog gonjenja po službenoj dužnosti. Odmah najavljujem podnošenje krivične prijave na osnovu punomoćja porodica rudara uz angažovanje sudskih veštaka iz inostranstva, kao što je to učinjeno tokom istrage ubistva dva vojnika na Topčideru kada su angažovani stručnjaci iz Nemačke. Planirao sam da dovedem veštake iz Bosne, već sam stupio u kontakt s njima jer su oni vrlo stručni za ovakve situacije, tamo ima mnogo rudnika. Tek pošto smo najavili krivičnu prijavu, resorna ministarka se oglašava i to dezinformacijom, da poziva porodice da podnesu prigovor na javnotužilačku odluku. Pa oni to ne mogu, jer nemaju svojstvo oštećenih u postupku, tužilaštvo je preduzimalo pretkrivične radnje, nije došlo do optuženja“, ukazuje Stojanović.
Obrazlažući tvrdnju da postoje osnovi za podnošenje krivične prijave, Stojanović ukazuje na obavezu poslovodstva da se stara o bezbednosti radnika.
„Taj rudnik nije jedna velika jama, sastoji se iz niza tunela, tzv. kopova. Prilikom otvaranja kopova vrše se provere, ako se ustanovi veća koncentracija metana, ventilacionim sistemom se on izbacuje napolje. Stalno se vrše provere, ako nije moguće ukloniti metan, onda se tu obustavljaju radovi. Međutim, u ovom slučaju to izgleda nije učinjeno, znam i za jednog inženjera koji više ne radi u tom rudniku a bio je tamo kad se kop otvarao, koji je upozoravao da nisu urađene dobre pripreme. U tom pravcu se izjasnila i inspektorka resornog ministarstva koja je radila na utvrđivanju uzroka nesreće“, objašnjava Stojanović.
Ističe da je cilj njihovog postupanja zaštita drugih ljudi koji se bave ovim teškim poslom.
„Želimo da sprečimo da se ovakve nesreće ponavljaju, da ne ginu ljudi, da deca ne ostaju siročići. Ako ne mogu da se omoguće bezbedni uslovi za rad, takvi rudnici trebaju da se zatvore. Ti ljudi koji rade tako težak i odgovoran posao nisu ni izbliza adekvatno plaćeni, a rizikuju živote svakodnevno“, zaključuje Stojanović.
Prema zapisniku o inspekijskom nadzoru, u rudniku su postojale nepravilnosti. Između ostalog, navedeno je da su radovi na polju broj 99 Soko izvođeni bez potrebnog odobrenja koje izdaje ministarstvo. Ustanovljeno je da je još 2013. Isteklo odobrenje za radove na probnom otkopavanju dela ležišta jame Soko – Sokobanja. Takođe, utvrđeno je da nije pribavljena ni saglasnost privrednog subjekta koje je izradilo projekat te da nije izvršena tehnička kontrola. Zbog svega toga, republički rudarski inspektor je izrekao meru zabrane izvođenja rudarskih radova ne eksploatacionom polju broj 99.
Čak iako se ustanovi da je za strašnu nesreću kriv ljudski faktor, veliko je pitanje da li će iko odgovarati za smrt osmorice rudara a skoro je sigurno da kazna neće biti primerena posledicama. Na ovo upućuje pravosudni epilog prethodnih nesreća u rudnicima zbog kojih ili niko nije odgovarao ili su izrečene kazne bile minimalne.
Krivični zakonik radnje koje dovode do ovakvih događaja procesuira kao krivično delo protiv opšte sigurnosti za koje u slučaju da je nastupila smrt jednog ili više lica, propisuje kaznu od dve do 12 godina. Međutim, odgovorni za jednu od najvećih rudarskih nesreća na ovim prostorima koja se dogodila 17. novembra 1989. godine u Aleksinačkom rudniku kada je stradalo 90 rudara, dobili su maksimalne kazne od četiri i po godine zatvora.
Opštinski sud u Aleksincu je sedam godina nakon ove nesreće doneo presudu kojom je oslobodio optužbe Stanislava Mandušića, direktora rudnika i Milentija Stevanovića, dežurnog dispečera. Oni su se teretili da nisu postupali po propisima o zaštiti na radu pa je u severnom reviru jame “Morava” izbio požar prilikom korišćenja autogenog aparata za sečenje metalne podgrede koji je zapalio ugljenu prašinu. Mandušić se konkretno okrivljen da nije naložio redovno uklanjanje ugljene prašine te da nije sprečio rad autogenim aparatom za vreme rada u jami a Milentije da nije proverio da li postoji odobrenje za te radove, naložio udaljavanje radnika sa radnih mesta niti zaustavio glavne ventilatore da bi sprečio dotok kiseonika koji je pogodovao širenju požara. Tokom sudskog postupka ove optužbe nisu dokazane, pa je u odnosu na njih doneta oslobađajuća presuda.
Tehnički direktor rudnika Dragomir Stojanović oglašen je krivim jer je bio ovlašćen za izdavanje odobrenja za radove autogenim aparatom pa je dobio tri godine i šest meseci zatvora. Istovetna kazna izrečena je i Slavomiru Jankoviću, rukovodiocu službe zaštite na radu jer je propustio da kontroliše sprovođenje mera za bezbedan rad u rudniku. Miodrag Dikić, upravnik jame osuđen je na četiri i po godine zatvora jer je dozvolio radove autogenim aparatom iako za to nije bio ovlašćen, kao i Josip Kotnik koji je neposredno izvodio radove usled kojih je izbio požar. Dalipi Murat takođe je dobio identičnu zatvorsku kaznu jer je kao rudarski nadzornik bio dužan da kontroliše zaštitne mere ali i da nakon okončanja radova autogenim aparatom preduzme korake koji bi sprečili eventualni požar. Obrazlažući visinu izrečene kazne, sud je naveo da su uzete u obzir teške posledice nesreće ali i olakšavajuće okolnosti na strani optuženih, prvenstveno da su delo izvršili iz nehata, te da su svi neosuđivani i porodični ljudi.
Devet godina posle, stradalo je još 29 rudara i to u istom rudniku u kojoj se dogodila nesreća i 1. aprila. Tog 16. januara 1998. godine zapalio se metan na koti 89, deset rudara ubio je plamen dok su se ostali ugušili zbog nedostatka kiseonika. Povređeno je 24 njihovih kolega, dok je njih 28 uspelo da izađu iz rudnika bez povreda. Nakon okončanja istrage, slobode je lišeno četvoro rukovodilaca rudnika koji su se sumnjičili da nisu obezbedili adekvatnu upotrebu aparature za registraciju nivoa metana. Međutim, svi su pravosnažnom sudskom odlukom oslobođeni odgovornosti a za nesreću je okrivljen palioc mina, koji je stradao prilikom eksplozije. Kao uzrok nesreće navedeno je da je on aktivirao pet kilograma eksploziva a da prethodno nije izmerio nivo koncentraciju metana usled čega je došlo do zapaljenja opasnog gasa.
U nesreći u rudnku Soko , koja se dogodila 1. aprila stradali su Branko Čokorilo, Bojan Stajić, Bratislav Živković, Branislav Zlatanović, Petar Petrović, Darko Zlatković, Nenad Trivunac i Radovan Grujić.
BONUS VIDEO: Oboren biciklista u Karađorđevoj ulici
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
