Kragujevčanin Petar Lazarević (22) odustao je od fakulteta, jer ga je od studiranja ’’o trošku države’’ delilo samo pet mesta, odnosno dva boda koliko mu je nedostajalo da bi bio iznad crte. Ovaj mladić bez roditelja, kroz život ide sam, a novu šansu za sticanje indeksa, kaže, odložio je do sledeće godine. U međuvremenu, radi naporne i slabo plaćene poslove, kako bi preživeo, ali ne odustaje i od amaterskog bavljenja glumom.
Velika želja mladog Petra Lazarevića bila je da ove godine postane brucoš i upiše Engleski jezik i književnost na kragujevačkom Filološko-umetničkom fakultetu (FILUM). Prijemni je položio, ali je ipak odustao od svog sna, jer je 90.000 dinara za školarinu, bio preveliki iznos za njegova skroma primanja.
„Probaću ponovo sledeće godine“ kaže za Nova.rs Petar, a na licu ne može da mu se vidi ni trunka razočarenja, već samo optimizam. Dodaje da će ovu akademsku godinu „preskočiti“ , a slobodno vreme iskoristiće kako bi se što bolje pripremio za prijemni naredne godine.
„Voleo bih da upadnem na budžet, jer jedino tako mogu da se posvetim studiranju. Ne želim da mi nad glavom visi školarina, pošto jedva zarađujem i za dnevne potrebe“ priča Petar, koji je za 22 godine iskusio životne situacije, nezamislive njegovoj generaciji.
Petar nikada nije upoznao majku, a detinjstvo je proveo u porodici razorenoj alkoholom, nemaštinom, često izložen psihičkom i fizičkom zlostavljanju. Odrastao je sa ocem, babom i dedom, a pamti da su retki bili dani kada u porodici nije bilo svađe. Jedini porodični prihodi bili su od starih stvari koje su Petrov otac i baba pronalizili po gradskim kontejnerima i prodavali na buvljaku. I ta „zarada“ je , kaže, češće odlazila na alkohol, nego na hranu. A, alkohol je donosio svađu, maltretiranje i fizičko nasilje.
„Nismo živeli kao normalna porodica, baba, deda i otac su se stalno svađali, a ja sam uvek imao osećaj da sam nešto kriv. Nisam smeo ni da se razbolim, jer kada bih dobio običnu prehladu, krivili bi me za to, što moraju da mi kupuju lekove i vode kod lekara. Plašio sam se da kažem da mi nije dobro“, seća se Petar svog detinjstva.
Objašnjava da majku nikada nije upoznao, ali da je ne osuđuje za uskraćenu ljubav i pažnju. Navodi da je od malena živeo sa podsećanjem porodice da ga je ‘majka ostavila’ i dugo je mislio da je on razlog zbog kojeg je napušten.
Sa odrastanjem je, kaže, počeo na celu svoju porodičnu situaciju da gleda drugim očima.
„Meni su pričali svakave priče o majci, nazivali je najpogrdnijim imenima, ali to je samo jedna strana medalje. Kada sam malo odrastao, shvatio sam u kakvoj porodici živim. Ne mogu da je osuđujem. Na kraju, i ja sam otišao, jer mi je bolje da živim sam nego uz oca, kome je alkohol preči i od mene i od svega ostalog“, iskren je Petar.
Danas, sa stečenim samopuzdanjem i životom koji je preuzeo u „svoje ruke“ ovaj mladić zna da odrastanje u razorenoj porodici nije njegova krivica i hrabro ide napred.
Još u srednjoj školi je shvatio da jedino obrazovanjem može da se otrgne sa društvene margine na kojoj se našao sa porodicom. Posvetio se učenju i sticanju diplome, pa je zvanje elektrotehničara za multimedije, stekao sa odličnim uspehom kroz celo školovanje.
Njegova upornost da bude drugačiji od porodice iz koje potiče, ogleda se i u velikoj želji da upiše FILUM. Engleski tečno govori, a plan mu je kaže, da dobrim ocenama zasluži „neku stipendiju“, kako bi finansijski olakšao studiranje.
Emocionalno zapostavljen u detinjstvu, Petar je po sopstvenom priznanju, tokom školovanja imao poteškoće da ostvari bliske kontakte sa vršnjacima. Kaže da se zbog nedostatka samopuzdanja i tinejdžerske nesigurnosti „povlačio u sebe i sklanjao u stranu“.
„Uvek sam imao taj neki osećaj da sam manje vredan, da neću biti zanimljiv u društvu, da će me ismejavati zbog nečega. Nisam se mnogo družio, i u školi sam uglavnom bio sam“ iskren je Petar.
A onda se sve promenilo kada je slučajno otkrio svet glume i počeo redovno da odlazi na probe u Pozorište mladih pri Centru za negovanje kulture „Abrašević“. Tada je kaže, kroz likove koje je tumačio, progovorio novim jezikom i oslobađao se nagomilanih trauma. Zavoleo je glumu, a prvi put je stekao i prijatelje.
Direktor „Abraševića’’ Vladimir Đorđević za portal Nova.rs se priseća da je Petra upoznao pre pet-šest godina. Dugo nije znao njegovu porodičnu priču, već ga je posmatrao kao talentovanog i savesnog mladića koji je došao jer voli glumu.
„Samo mogu da kažem da je Petar dete za primer“ prva je rečenica koju nam je izgovorilo Đorđević na pitanje o Petru Lazareviću.
Dodaje da je izuzetno talentovan za glumu i scenu, ali pre svega savestan i odgovoran mladić, s obzirom na to iz kakve porodice potiče. Objašnjava da svi u Pozorištu poštuju njegovu hrabrost i karakter koji je izgradio i pored izuzetno teškog detinjstva.
„Uvek možemo da se oslonimo na Petra, vredan je i odgovaran, voli da uči i brzo napreduje. Poseduje urođeni talenat za glumu i s velikom lakoćom na sceni iznosi i najzahtevnije uloge. Mi ga dosta angažujemo u svim programima u kojima učestvuje ‘Abrašević’, jer je jako talentovan, a vidimo da i on uživa u tome“ kaže direktor.
Đorđević nam otkriva i da je Petar zahvaljujući svom talentu dobio manju sporednu ulogu u domaćoj seriji „Švindleri“ koja je nedavno emitovana na televiziji. Napominje da su reditelji, kada su videli Petrove sposobnosti, čak dopisali deo uloge, kako bi mu dali više prostora.
Dodaje da je Petar omiljen u pozorišnom ansambli i da ga u njegovim planovima podržava ceo kolektiv.
„Petar je simbol jedne istrajne borbe i upornosti. Od njega svi učimo neke važne životne lekcije i mlađi, ali i mi stariji“, poručio je Đorđević.
Petar je bio prinuđen da sazri pre vremena, a osamostaljivanje i beg od porodičnog nasleđa, za ovog skromnog momka je težak i spor proces. Vredan i motivisan, nije birao poslove, a često su bili fizički teški i slabo plaćeni.
Promenio je više poslodavaca, a uspeo je kaže, da ’’nakupi’’ samo tri meseca radnog staža.
Međutim, i pored svih izazova i neizvesnosti, Petar ne očajava i ne traži milostinju, već svakom poslu pristupa kao ’’izvoru egzistencije’’. Oslonjen samo na sopstvenu zaradu, naučio je da brine sam o sebi i trudi se da zaboravi traume iz biološke porodice.
Na kraju, ako postoje termini samohrana majka i samohrani otac, onda za junaka naše priče, slobodno možemo da kažemo da je „samohrano dete“. Petar je sopstvenom snagom uspeo da se izbori sa demonima iz prošlosti. Sada je trenutak da zajednica pokaže svoju snagu i pomogne ovom mladom čoveku da ostane na putu kojim je krenuo.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare