0
Željka Prokić (51) iz Ćuprije, pre 17 godina otišla je na porođaj sigurna da neće preživeti. Za nju, koja je rođena sa srcem na desnoj strani, što je čini jednom od samo pet žena sa ovim zdravstvenim stanjem u svetu, najveća opasnost bila je trudnoća i porođaj, ali želja za detetom bila je toliko snažna, da je na kraju bila spremna da se žrtvuje.
Celog života Željki su davali rokove.
“Od malih nogu slušala sam u lekarskim ordinacijama uvek isto, kako neću preživeti prvo pubertet, pa onda da neću doživeti 21. godinu, a potom ni preživeti trudnoću i porođaj. Danas imam 51. godinu i sve ovo je iza mene, preživljeno. Govore mi da sam heroj, ali na sebe nikada tako nisam gledala”, priča Željka za Nova.rs.
Dok je bila dete, Željka je usled neobičnih simptoma završila u bolnici, gde je dobila neverovatnu dijagnozu.
“Roditelji su primetili da se jako brzo zamaram, poplavim od umora. Imala sam čudne simptome, pa su me, sećam se, odveli na VMA, gde su me poslali na snimanje, na rentgen. Tada je tata bio sa mnom i znam da su mu rekli da me lepo namesti za snimanje. Govorili su da me ne stavlja na leđa, ali on to nije ni uradio, pa im nije bilo jasno šta se dešava. Onda je leker shvatio da moje srce stoji na desnoj strani, a sve vreme je mislio da sam okrenuta naopačke”.
Od tada kreće praćenje Željkinog stanja i neprestane prognoze, crna predviđanja.
“Pila sam neke kapi za srce, a kasnije sam promenila razne terapije. Osim što mi je srce na desnoj strani, imam i samo jednu komoru, ali i cijanozu i jašuću aortu. Sve to zajedno predstavlja veliki rizik po život. Kad sam počela da se zabavljam sa sadašnjim suprugom, rekla sam mu da možda neću moći da imam decu, na šta je on odgovorio da nema veze, ‘uvek možemo da usvojimo’”.
Kad je, međutim, prvi put ostala trudna, nije znala da je njoj “drugo stanje” zabranjeno.
„Beba, nažalost, nije imala dovoljno vazduha i morala sam na kiretažu. Prošlo je potom nešto više od godinu dana i opet sam ostala trudna. Sa prvom trudnoćom sam otišla kod lekara i rekao mi je da odmah abortiram, jer ja ne smem da rađam, zbog zdravstvenog stanja. Rečeno mi je da će me porođaj ubiti. To su mi saopštili i drugi put”, seća se Željka, koja od 2012. ima ugrađen i pejsmejker.
Šanse da iznese trudnoću i zdravo se porodi bile su minimalne, rekli su joj lekari.
“Bili su prvo u čudu što je uopšte ostala trudna, prvi, pa onda i drugi put. U drugoj trudnoći takođe beba nije imala dovoljno vazduha, ali doktorka Maša Ilić Marić je promenila sve. Nakon što je Željki predočila šta može da joj se desi i da su velike šanse da neće preživeti, da nije ni smela da ostane trudna, Željka joj je odgovorila da je njoj suđeno da bude majka. Doktorka je na to rekla ‘pa ti svesno stavljaš svoj život na kocku da bi dobila to dete. E pa, kad je tako, rodićeš ga, ja ti garantujem’”, priča Saša Prokić, Željkin muž.
Doktorka joj je tada dala terapiju i pratila je njeno stanje iz dana u dan.
“’Kod svake žene, rizik je dva do pet odsto da može nešto poći po zlu, a kod tebe je mnogo više’, rekla mi je tada. Nakon nekoliko meseci, kad je videla da sam dobro i da sam živa, što je najvažnije, okupila je tim lekara. Moje stanje u Beogradu pratila je doktorka Ljiljana Jovović, koja je tada radila na Dedinju, a bavi se urođenim srčanim manama, i koja mi je rekla da sam jedina žena u Srbiji, a peta u svetu, kojoj je srce na desnoj strani”.
Željki su lekari uporno ponavljali da je porođaj rizičan, da će beba biti u inkubatoru, ali je ona samo želela da rodi, bez obzira na posledice.
“Tada su me poslali kod doktora Dušana Stanojevića, koji je bio direktor u GAK Narodni front i on je rekao da se pojavim početkom septembra. Objasnio mi je da će dete morati da se rodi ranije, da neće imati dovoljnu težinu, da će mesecima biti u inkubatoru. Međutim, i ja sam rođena u 7. mesecu, pa sam preživela, sa ovakvim zdravstvenim stanjem. Tako da sam i dalje bila pri odluci da rodim, abortus nije dolazio u obzir.”
U septembru 2007. smeštena je u GAK Narodni front.
Pročitajte još:
“U oktobru sam već bila kod kuće, a u novembru sam se vratila u GAK Narodni front. Primala sam terapije. Plašila sam se za bebu, jer u stomaku nije imao dovoljno kiseonika, nije mogao da raste, pa sam svuda sa sobom nosila kiseonik, a primila sam i vakcinu za sazrevanje pluća, kako bi naš sin mogao normalno da diše kad se rodi”, seća se Željka.
Na porođaj je otišla sa mišlju da se više nikada neće probuditi.
Porodila se 24. decembra 2007. godine na Vojnomedicinskoj akademiji.
„Samo su na VMA pristali da me porode jer su tamo imali uslove za mene. Porođaju su prisustvovali i ginekolozi i kardiolozi. Kad su me probudili, svi u belom, mislila sam da sam umrla, a da su anđeli oko mene. Onda su počeli da mi pričaju o bebi, da je zdrava, da je dobro, da je zaplakao…”.
Željka je tog dana rodila zdravo dete, dečaka – i ostala živa.
„Najsrećnija sam žena na svetu od tog dana, uprkos mojim zdravstvenim problemima. Doktori su mom sinu odmah pregledali srce da provere da nije nasledio problem od mene, ali njegovo srce je, na našu najveću sreću, normalno i zdravo!“, sa osmehom kaže Željka, koja je 17 godina nakon ovog dana odlučila da podeli svoju priču, jer, kako kaže, sve dosad nije bila spremna.
Rodio se, tog hladnog decembarskog dana, Matija, svetlost Željkinog i Sašinog života, koji je ove godine upisao treću godinu gimnazije.
Pre odlaska na porođaj, Željka, koja je tokom trudnoće vodila dnevnik, napisala je svom suprugu, i još nerođenom detetu, posvetu: „Ako bog da, ovaj dnevnik čitaćemo zajedno, a ako se ne probudim, posvećujem ga svima onima koje volim“.
I danas ga čitaju zajedno.
Simbolično, u znak pažnje i podstrek drugim parovima, Saša Prokić postavio je mermernu ploču u parku u Ćupriji, pod nazivom “Mala žena velikog srca”.
“Tim gestom želeo sam i da utičemo na parove, na sve one koji se iz zdravstvenih razloga teško odlučuju na decu, da ih motivišemo da ipak pokušaju, ali ne samo njih već i one zdrave ljude“, kaže Saša.
***
BONUS VIDEO: Plašim se druge trudnoće: Naša pevačica u strahu zbog jezivog iskustva koje je imala s prvom bebom
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
