1
Požari koji ovog leta gutaju hektare, najčešće četinarskih šuma, ostavljaju iza sebe zgarišta i goleti koje se retko oporave i za sto godina. Materijalna štete su milionske ali su još veće ekološke i socijalne koje nije lako ni proceniti a nadoknaditi nije ni moguće. Najugroženije su četinarske šume a kako više od 90% četinara raste u Zlatiborskom okrugu tako su i požari na ovom području najčešći i šteta najveća. Briga o šumama u Srbiji nije na zadovoljavajućem nivou a svest građana, koji su najčešći izazivači požara, skoro da i ne postoji.
Samo tokom poslednjih 30 dana u Zlatiborskom okrugu požari su progutali oko 500 hektara četinarskih šuma čija su stabla neretko vekovna. Požar koji se u ovom kraju dogodio 2012.godine, kada je izgorelo 1.700 hektara borove šume Tare i Mokre Gore, je najveći požar koji Srbija pamti. Materijalna šteta, koji niko prcizno nije izračunao, svakao je milionska ali ekološka i socijalna šteta je znatno veća i nije procenjiva. Pošto su te štete neopipljive, samim tim nisu ni prepoznate, ni od pojedinaca ni od države.
„To je izuzetan predeo kanjona Belog Rzava koji je sada potpuno ogoljen i vizuelno jako ružan, a nekada je to bilo jedno od najlepših mesta na Tari. Mi pre svega nismo svesni ekoloških šteta jer na području koje izgori, naročito ako je to u nekom prirodom zaštićenom dobru, pre svega se gubi na biodiverzitetu. Stabla koja i ostanu posle požara su fiziološki oslabljena, podložna raznim bolestima. Neke životinjske vrste će napustiti taj teren, neke će izgoreti, nestati. Požar je 2012.godine oterao divokozu sa Tare, područja Belog Rzava i Mokre Gore koja se tek 2016.počela vraćati, da ne govorimo o drugim biljnim i životinjskim vrstama, o insektima koje praktično i ne vidimo. Područje koje može da bude mesto naučnoistraživačkog rada je u potpunosti uništeno. Mesto gde smo mogli da vodimo decu na rekreativnu nastavu više ne postoji. Mesto gde ste mogli da prošetate kada izađete u prirodu, više ne postoji…to su nenadoknadive štete“, kaže za Nova.rs kolsuntant iz oblasti šumarstva, šumarski inženjer Đorđe Marić.
Povezane vesti:
Marić dodaje da je poražavajuća činjenica da se u Srbiji ne prepoznaje ono što nije opipljivo i okom vidljivo. Kao da srcem i dušom ne vidimo, kao da postoji samo ono što se u ruku može uzeti i u novac pretvoriti. Kada je u pitanju priroda, 80% njene vrednosti i nije okom vidljivo ali se ponajbolje čuje i oseća. Strategije navodnog razvoja, unapređenja i očuvanja prirodnih resursa, najčešće nisu razumljive.
„Po strategiji razvoja šumarstva, mi želimo da šumovitost Srbije sa sadašnjih 30% podignemo na 41,4%, što je po svim načelima šumarske struke. Onda imamo dva paradoksa. Prvi je da šume pretvaramo u građevinska zemljišta, što ruši svaku logiku i priču o povećanju šumovitosti. Drugi je da država napuštena poljoprivredna zemljišta, koja su već krenula da zarastaju i da se prirodno pošumljavaju lošim vrstama, neekonomskim, invazivnim korovskim, ne dozvoljava pošumljavanje šumskim drvećem jer državi morate da platite naknadu za promenu namene zemljišta, u šta se ljudi ne upuštaju jer se skupo i nemotivaciono. Sa poljoprivredne strategije se možda može razumeti, ali ako će to svakao postati korov, onda nema opravdanosti“, dodaje Marić.
Kada je u pitanju prevencija zaštite šuma od požara, veliku ulogu igraju šumski putevi koji, u slučaju požara, omogućavaju pristupačnost. Da situacija nije dobra ni na tom polju pokazao je poslednji požar u Mokroj Gori, kada su putevi popravljani i prokopavani tek nakon izbijanja požara, što je svakako usporilo još bržu intervenciju vatrogasnih jedinica. Istorijski požar, koji se dogodio u neposredno blizini pre samo devet godina, ipak nije bio dovoljna lekcija da se ozbiljno shvati značaj šumskih puteva.
Požari se najčešće dešavaju u mesecima mart i oktobar ali je njihov intenzitet i obim znatno manji od onih koji se dešavaju tokom leta, pa u ukupnom bilansu čine tek 30% intenziteta u odnosu na letnje požare. Najvažniju ulogu u prevenciji požara je svest građana ali i odgovornost i sprovođenje kaznene politike za izazivače požara. Koliko god kaznena politika ponajbolje utiče na svest, retki su slučajevi da je neko zbog izazivanja požara nadoknadio nastalu štetu.
„Nije to dovoljno sankcionisano, kaznena politika se ne sprovodi dovoljno. Za bespravnu seču svi znaju a za požare ljudi smatraju da oni ne prave nikakav prekršaj. Kada bi se malo ozbiljnije ušlo u tu priču, pa da se traži nadoknada štete, pogotovo kada se požar dogodi u državnim šumama, već bi se tada sve uozbiljilo. Na tome ozbiljno mora da se radi, i od strane Uprave za šume, JP Srbijašume i od policije, jer to i jeste kompleksan problem“, rekla je za naš portal šumarski inženjer, dugogodišnji šumarski inspektor Jasminka Dizdarević.
U više od 90% slučajeva, uzrok požara je ljudski faktor. Dešava se da požar bude i od prirode, kao kada je udar groma zapalio Cerni vrh. Ipak, mali broj ljudi zna da parče stakla koje ostane u prirodi, usled jakog sunca u dodiri sa iglicom četine, može da stvori iskru i zapali šumu kao i samo jedan neugašen opušak cigarete. Podizanje svesti i odgovornosti na višu nivo su jedini našin očuvanja, ne samo šuma već prirode uopšte.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
