0
Vrhovni poglavar Islamske zajednice Srbije reis-ul-ulema Senad ef. Halitović u ekskluzivnom intervjuu povodom nedavnih dešavanja kako u našoj zemlji tako i u Novom Pazaru govori o problematici odnosa među verskim zajednicama i izražava nadu i stav da nove generacije koje dolaze imaju jasnu percepciju o zajedništvu, ravnopravnosti i slobodi, te da su studenti Srbije pokazali da u tom smislu Srbiju čeka svetla budućnost. Interkulturalnost podrazumeva dijalog koji je ovoj zemlji uvek bio preko potreban, a studenti su sve bitne faktore za razumevanje podigli na viši nivo kroz empatiju, toleranciju, slobodnu misao i delovanje.
Studentski protesti su proizveli erupciju dobrih, iskrenih i dubokih emocija između mladih Bošnjaka i Srba, koje su, kako izgleda, čvrsto povezale studente u zajedničkoj borbi za normalan život u našoj zemlji. Kako vi gledate na to?
Na ove događaje gledam sa entuzijazmom i osećajem velike nade. Ono što vidimo na ulicama i u srcima naših mladih ljudi – i Bošnjaka i Srba – nije samo politički bunt; to je duhovno buđenje generacije koja odbija nasleđe strahova i animoziteta prošlosti.
Meni je jasno da pravda i istina nemaju nacionalni predznak. Kad se mladi ljudi ujedine u borbi za dostojanstvo, oni zapravo ispunjavaju najuzvišeniji verski i etički imperativ: borbu protiv nepravde (zuluma). Ta ‘erupcija emocija’ o kojoj govorite je zapravo manifestacija čiste ljudske prirode (fitre), koja prepoznaje brata u drugome kroz zajedničku bol i zajedničku nadu.
PROČITAJTE JOŠ:
U našem duhovnom nasleđu, pravda je temelj svakog napretka. Bez nje, svaka priča o blagostanju je prazna ljuštura. Ovi mladi ljudi nam drže lekciju iz autentične interkulturalnosti – oni ne sede na simpozijumima da bi teoretski pričali o suživotu, oni taj suživot žive kroz zajedničku žrtvu. Oni su shvatili da je ‘normalan život’ nemoguć ako je rezervisan samo za ‘moje’, a uskraćen drugom i drugačijem.
Duhovni napredak jednog naroda ogleda se u njegovoj sposobnosti da u drugome vidi sebe. Kad srpski student stane uz bošnjačkog i obrnuto, oni ruše idole podela koji su decenijama paralisali naše društvo. To je onaj preobražaj svesti koji mi, kao verski lideri, moramo ne samo podržati, već mu se i prikloniti.
Moja poruka njima je: čuvajte tu iskru. Ne dozvolite da je ugase oni koji profitiraju na vašim razdorima. Vaša borba za pravdu je jedan oblik molitve koju upućujete za budućnost ove zemlje. U vašem jedinstvu ja ne vidim samo šansu za društveni napredak, već vidim trijumf prosvećenog duha nad materijalnim interesima i trijumf ljubavi nad ideologijom mržnje.
Postoji jedna škola mišljenja po kojoj su odnosi Srba i Bošnjaka ključni za stabilnost na Zapadnkm Balkanu i da bi pravljenje velikog dogovora za budućnost između njih bilo ključ za početak stvarnog razrešenja svih sukoba na ovom prostoru.
Pitanje koje postavljate zadire u samu srž geopolitičke i duhovne arhitekture Balkana. Smatram da ta škola mišljenja nije samo politička teorija, već istorijska i moralna nužnost. Srbi i Bošnjaci nisu samo susedi; mi smo dva naroda čije su sudbine, jezici, prostori i na koncu patnje – neraskidivo isprepleteni. Naše nerazumevanje je uvek koštalo ceo Balkan, ali naša saradnja ima potencijal da postane kičma stabilnosti jugoistočne Evrope.
Iz tog razloga, dogovor koji pominjete ne sme biti samo puki papir koji potpisuju političke elite radi trenutnih interesa. On mora biti etički konsenzus. To podrazumeva da jedni drugima priznamo bol, da poštujemo dostojanstvo svake žrtve i da prestanemo da gradimo sopstvene mitove na mržnji prema svojim susedima. Pravi dogovor počinje onog trenutka kad sreća mog naroda ne bude podrazumevala nesreću vašeg.
Islam i pravoslavlje na ovom prostoru su vekovima bili u kontaktu. Taj suživot je stvorio specifičan balkanski senzibilitet koji razume nijanse. Pomenuti dogovor bi značio da naše razlike više ne vidimo kao linije fronta, već kao zajednički kulturni kapital.
Kada Srbin i Bošnjak naprave iskren savez, oni šalju poruku celom svetu da je Balkan prevazišao ulogu „bureta baruta“ i postao prostor zrelog, duhovnog evropskog društva. Dok se mi iscrpljujemo u cikličnim sukobima, naša mladost – i srpska i bošnjačka – odlazi tamo gde vlada red i gde se ceni rad. Veliki dogovor je ključ za opstanak. Mi smo, u suštini, male zajednice koje, ako ostanu podeljene, gube svaku težinu u globalnim procesima. Ujedinjeni u zajedničkom interesu za pravdu, ekonomski napredak i vladavinu zakona, postajemo nezaobilazan faktor. U duhovnom smislu, svaki dogovor koji nije utemeljen na pravičnosti je osuđen na propast.
Ja na taj dogovor gledam kao na svojevrsni „društveni ugovor“ u kojem će i muslimani i hrišćani prepoznati univerzalne vrednosti dobra. Naša je misija da ljudima objasnimo da je ljubav prema sopstvenom narodu nepotpuna ako nije praćena poštovanjem prema komšiji. Stoga, verujem da bi istinski srpsko-bošnjački dogovor bio istorijska prekretnica. On bi isključio „velikodržavne“ projekte koji su nas vodili u provalije i zamenio ih projektima zajedničke budućnosti.
Kao vrhovni predstavnik muslimana, uvek ću biti otvoren za svaki dijalog koji u centar stavlja čoveka, njegovo pravo na mir, veru i dostojanstven život. Mi ne možemo promeniti prošlost, ali možemo delovati na našu budućnost. Ako izaberemo veliki dogovor umesto velikog sukoba, bićemo generacija koja je konačno donela proleće na Balkan.
Koliko bi istinska integracija ljudi koji žive u Sandžaku, što je snažno pokrenuto ovom solidarnošću u studentskoj borbi, otvorila put za rasplitanje Gordijevog čvora u BiH?
Povezanost Sandžaka i Bosne i Hercegovine nije samo etnička ili rodbinska; to je duboka, organska veza dva prostora koji se međusobno ogledaju. Smatram da je puna integracija Bošnjaka u društveni, politički i institucionalni život Srbije ključni faktor koji bi mogao da preokrene čitavu paradigmu odnosa u regionu, a naročito u Bosni i Hercegovini.
Dugo je Sandžak u političkim narativima tretiran kao „krizno žarište“ ili prostor koji treba držati pod prismotrom. Međutim, istinska integracija, ona koja dolazi kroz studentsku solidarnost i zajedničku borbu za normalan život, menja tu sliku. Kada Bošnjaci u Srbiji postanu subjekt, a ne objekat politike, i kad se njihova prava i doprinosi tretiraju s punim uvažavanjem, Sandžak prestaje da bude „problem“ i postaje most. Takav model uspešne integracije u Srbiji direktno bi oslabio narative o nemogućnosti suživota koji decenijama drže BiH u blokadi.
Gordijev čvor u BiH je neraskidivo vezan za strah: strah Srba od majorizacije i strah Bošnjaka od nestanka. Solidarnost koju vidimo u studentskim protestima u Srbiji je „terapija istinom“. Kad srpski studenti u Beogradu ili Novom Sadu stanu rame uz rame sa kolegama iz Novog Pazara, oni šalju poruku u Banjaluku i Sarajevo da je zajednički imenitelj, pravda i dostojanstvo, jači od svih podela.
Ta vrsta energije se preliva preko granica i demonstrira svima da „drugi“ nije neprijatelj. Istinski integrisan Sandžak unutar demokratske i pravedne Srbije postaje najjači garant da Beograd i Sarajevo mogu komunicirati bez posrednika i bez skrivenih namera. Ako se Bošnjaci u Srbiji osećaju kao kod kuće, u punom smislu te reči, to automatski smanjuje potrebu za defanzivnim nacionalnim politikama u BiH. To otvara prostor da se u Bosni i Hercegovini počne pričati o ekonomiji, vladavini prava i funkcionalnosti države, umesto o pukom preživljavanju nacija.
Važno mi je da istaknem da integracija ne znači asimilaciju, već prihvatanje različitosti. Kad društvo u Srbiji pokaže kapacitet da u potpunosti prigrli muslimane, Bošnjake, kao ravnopravne graditelje zajedničke budućnosti, to će biti vrhunski čin duhovne zrelosti. Taj čin bi primorao sve faktore u BiH da preispitaju sopstvene pozicije. To je put ka „rasplitanju čvora“ bez sečenja niti, kroz strpljenje, razumevanje i prepoznavanje zajedničkog ljudskog usuda.
Puna integracija ljudi iz Sandžaka u tkivo Srbije, podstaknuta ovom novom, mladalačkom iskrenošću, bila bi najjači mirovni projekat na Balkanu još od raspada Jugoslavije. Ona bi pokazala da je moguće biti ponosni Bošnjak i musliman, a istovremeno biti uvaženi građanin Srbije koji sa svojim komšijama, Srbima, deli viziju moderne zemlje. Kad se ovde taj „čvor“ razveže u glavama i srcima mladih ljudi, onaj politički u Bosni i Hercegovini će početi da popušta sam od sebe.
Kako vidite sve ono što se dešava na DUNP-u?
Dešavanja na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru ne posmatram samo kao unutrašnje pitanje jedne akademske ustanove, već kao ključni indikator stanja duha i zrelosti naše zajednice. Univerzitet je srce našeg intelektualnog bića; on je mesto gde se kuje budućnost cele ove regije. Univerzitet mora biti hram slobode. Svaki pritisak na studente ili profesore, bez obzira s koje strane dolazio, duboko je protivan duhu znanja.
U našoj verskoj tradiciji, traženje znanja je obaveza, a istinsko znanje uvek oslobađa čoveka od straha. Ako studenti na DUNP-u osećaju potrebu da dignu glas za pravdu, to je znak da u njima kuca živo srce koje ne pristaje na osrednjost i pasivnost. To je energija koju moramo kanalisati ka konstruktivnim promenama, a ne gušiti je. Nema napretka u zajednici gde se pozicije ne dobijaju znanjem i trudom, već lojalnošću određenoj grupaciji ili putem porodičnih veza.
Institucija koja nosi prefiks „državna“ mora biti ogledalo pravičnosti. Kao muslimani učeni smo da je poveravanje posla nekompetentnima jedan od znakova krize u društvu. Stoga, reforme i težnja ka izvrsnosti na DUNP-u moraju biti prioritet ove zajednice, kako bi naša deca dobila obrazovanje koje će ih učiniti konkurentnima u svetu, a ne samo unutar lokalnih okvira.
DUNP je jedna od retkih tačaka gde se interkulturalnost živi svakodnevno. To je prostor gde mladi Bošnjaci i Srbi grade zajedničke vizije. Sve što se tamo dešava treba da jača to jedinstvo. Solidarnost koju smo videli, gde se studenti prepoznaju kao kolege i saborci u borbi za bolje uslove i pravedniji sistem, najbolji je dokaz da Univerzitet može biti generator pozitivnih promenama u celom regionu.
Uprava Univerziteta mora biti u službi onih zbog kojih Univerzitet postoji – studenata. Svaki dijalog mora biti zasnovan na uvažavanju dostojanstva mladih ljudi. Kao zajednica, ne smemo dopustiti da naši mladi intelektualci budu obeshrabreni ili marginalizovani. Institucije moraju biti transparentne i pravedne, jer nepravda unutar prosvetnog sistema proizvodi najdublje rane u društvu.
Ono što se dešava na DUNP-u vidim kao istorijski ispit ove generacije. To je porođajna muka stvaranja modernog, slobodnog i pravednog akademskog prostora. Moja podrška uvek ide ka onima koji traže istinu i pravdu mirnim i dostojanstvenim putem. Verujem da će iz svih ovih previranja Državni univerzitet u Novom Pazaru izaći jači, ne kao utvrđenje bilo koje politike, već kao utvrđenje znanja i slobode koje će služiti svim građanima bez obzira na veru i naciju. To je naša zajednička obaveza koju dugujemo budućim pokolenjima.
