Viteško nadahnuće na Vodicama: Hristos se javi na Zlatiboru

Osvanulo je na Zlatiboru ledeno 19-to januarsko jutro, na reci led, temperatura minus dvadeset a plivači poranili, Bogojavljenje je, valja običaj ispoštovai i u hladni Crni Rzav zaroniti. Sat po sat, sunce progreja, a sa svih strana krenuše da pristižu automobili. Godina nije kao prethodne, ne pliva se svuda, korona je pa od tradicije mnogi odustaše. Oni najuporniji ipak odlučiše da odu gde najbliže im je, pa tako na Vodice, u zlatiborsko selo Dobroselica dođoše Zlatiborci, ali i Čačani, Užičani, Novovarošni...

Piše: Slavica Panić  

Plivanje je u podne ali valja se pripremiti, obaviti lekarski pregled, zagaziti bosonog u sneg i okuražiti se pa ući u Rzav koji ledi po površini. U vazduhu miris jutra, tamjana, lepota praznika, sunce obasjava snegom prekrivenu planinu. Raduju se meštani gostima, dočekuju ih uz osmehe a gosti po malo već u zebnji, nije im baš sve jedno.

Bliži se podne, Bogu hvala temperatura porasla na minus pet, led na reci tanak, negde ga više i nema, ali ne boje se vode, osvećena je, nije ovo danas ni običan dan ni obična voda. Doneše Časni krst, od leda sa ružama, nesvakidašnji, pa pogled na njega, iako od leda sazdanog, nekako zagreja dušu,ojača um, volju, pojavi se nova hrabrost i snaga…spremni su.

Krenu kolona ka reci, oko 60 plivača, ima i žena, devojaka, majke sa sinovima, deca. Prate ih zvuci trube a među prvima najmlađi osmogodišnji Makar, pored njega braća Zahar i Lazar, bodri ih otac Arsenije. Nije im prvi put, na Bogojavljenje su u reci od rođenja ali malo straha još ima u očima. Zveckaju Makaru zubići, telo podrhtava ali hrabar je, neće da se bruka, kada mogu njegova braća može i on. Pomoliše se uz Gospodnju molitvu Oče naš, pozdraviše sa „Bog se javi“ i krenuše po snegu bosonogi ka ledenoj vodi.

Drhtaj tela, zebnja i strah trajaše samo još nekoliko sekundi. Najmlađi prvi zaplivaše i led je zaista probijen, svima je laknulo, plivačima i posmatračima kojih je bilo na sve strane. Dostojanstveno, u manjim grupama, plivali su do ledenog krsta, bez takmičenja i guranja. Doplivaše, poljubiše Časni krst i sa osmehom, punim vere i nadanja izađoše iz reke. Ne žure da se obuku, kao da je svima otoplilo, lagano odlaze po odeću, pa oni su pravi junaci.

Zasvira truba ponovo, evo i toplog vina i rakije, čaja da se najmlađi zagreju. Evo i pite i pršute, pečenja, valja pojesti nešto jako, nije plivanje mala stvar. Izlomiše i kolač, uzeše žito, nazdraviše i kolo zaigraše. Razveselio se narod, nedostaje im radosti, teški su dani, teška godina za svima, pa veruju da će današnje javljanje Boga promeniti sve.

Evo i braće Basur, nasmejani, podigli tri prstića, Srbi hrišćani. Pitamo mlađanog Makara kako je bilo, da li se smrzao u ledenoj vodi. Kaže da mu nije prvi put, pa on ima iskustvo ali voda je bila mnogo hladna, tako kaže i treba, jer u januaru valjda mora hladna da bude. Naravno da će plivati i sledeće godine, jer ovaj dan i bogojavljansko plivanje za njega i njegovu porodicu je poseban praznik. Braća imaju deset i dvanaest godina, ali u reci su svi ravnopravni.

Otac ovih mališana pliva više od 25 godina na Bogojavljenje. Kaže da mesta strahu nema i da su danas sve vode blagodatne. Sila duha i volje su jedino oružje sa kojim se ide u ovaj boj. Ovo iskustvo je za njega ne samo fizičko, već pre svega duhovno zdravlje. Najvažnije je ispoštovati običaj a to je, kaže Arsenije, trostruko pogružavanje u vodi sa prekrštenim rukama, plivanje ka Časnom krstu je dodatno viteško nadahnuće.

Viteški su svi izdržali, zdravo isplivali, pobedili sami sebe, strah od hladnoće i ledene vode. Doći će i sledeće zime, plivaće kažu, pa i ako hladnije bude. Razgrnuće sneg i led a telima vodu zagrejati.

Bogojavljesko plivanje na Vodicama, postaje tradicionalno i svake godine okuplja sve veći broj učesnika, ovde dolaze oni koji se ne takmiče, ovde plivaju oni koji u miru i spokoju dočekuju javljanje Boga.