0
Kada je sa samo osamnaest godina dobila dete, Lidija Ćirić (48 godina) iz Beograda imala je mnogo briga i nedoumica o roditeljstvu. Jedna među njima bila je i ko će i kako prvi put ošišati njenu nemirnu ćerku. Istu brigu delile su i njene četiri sestre, a da ne bi bilo plakanja, vrištanja i bacanja u frizerskim salonima, ova kreativna mama došla je na ideju da otvori dečiji salon koji će postati omiljeni kutak svim mališanima i zbog kojeg se nijedno dete neće plašiti makaza i mašinice za šišanje.
Tako je i nastao sada već poznati dečiji frizerski salon na Čuburi „Petar Pan“, a za Nova.rs Lidija kaže da je to njena „mala crkva u kojoj krštava decu“.
„Dolaze mi mališani koji još uvek nisu kršteni, a u poslednje vreme roditelji dovode i bebe koje nemaju ni 40 dana, tako da im ja ošišam onu prvu kosu, pa iz šale kažem da džabe ne idu kod popa. Jedni čuvaju bebe za ujake i stričeve jer prema nekom nepisanom pravilu baš oni treba da im ošišaju prvu kosu, drugi, pak, čekaju krštenje, međutim mnogi se odlučuju da upravo ja budem ta koja će odseći kosu njihovom detetu. Bebe često imaju temenjaču, slabu kosu, pa ih roditelji zbog toga dovode“, priča naša sagovornica.
Lidija je salon pretvorila u pravu igraonicu za decu – u svakom ćošku su igračke, pored prozora je pravi motor za decu, a kako nam kaže, mališani se najviše obraduju slatkišima i lizalicama koji su im na dohvat ruke.
„U lokalu ima svega i svačega. Ipak, deca kao deca, najviše vole lizalice, valjda što im roditelji ne daju zbog zubića, pa prvi put probaju kod mene takve stvari. Čula sam da pričaju o meni pred spavanje, a kad im spomeneš lizalicu, odmah pitaju da li idu kod mene na šišanje. To mi je fenomenalno, šta ima lepše od dece, oni su najčistije duše“.
Najveće priznanje da već 25 godina dobro radi svoj posao joj je kada joj stare mušterije koji su danas već odrasli ljudi, dovedu svoju decu na šišanje.
„Jao, tek onda vidim koliko sam stara. Šalim se, ali zaista je lepo čuti kada pričaju o tebi i prepričavaju kako je izgledalo šišanje 1997. godine“.
Kod nje nema jurnjave po salonu, a svako dete kada uđe u salon, tačno zna gde treba da sedne – u visoku hranilicu prepunu igračaka.
„Stavim dete u hranilicu, roditelj sa jedne strane, ja sa druge i nema gde da pobegne i da hoće. Naravno, ako plače, onda malo spustim loptu, pa ga pustim da se igra i da uzima igračke dok ga ja šišam u hodu. Ali roditelji uglavnom objasne deci da idu da se šišaju, pa se oni pripreme na mašinicu ili makaze“.
Pročitajte još:
Bilo je, kaže, situacija kada deca već od ćoška ulice trče u salon kod Lidije, ali i onih koji se uhvate za vrata, pa neće da uđu unutra.
„Deca sve znaju, ne možeš ih prevariti i da hoćeš. Ja se i ne trudim d aih prevarim, nego da im lepo objasnim da će biti najlepši kada im sredim kosu. To su ipak klinci do sedam godina. Što se tiče beba, one se unervoze zbog zvuka mašinice ili što im pipam glavu, ali to traje kratko jer ih ja brzo ošišam“.
Ranije su se, kako se priseća, u salonu skupljali i bake i deke i tetke i teče, pa su sa nestrpljenjem iščekivali kakvu će dete dobiti frizuru. Danas toga nema jer je ceo kutak podređen detetu.
„Roditelji su zahtevni, nažalost, dok su deca sjajna. Najbolje je kada je jedan roditelj sa njima jer mame i tate često paniče bez potrebe. Najveći problem je raditi sa njima, sada već znam kako ću se snaći u nekoj situaciji jer sam iskusna u tome. Oni se nekada unervoze bez razloga, a to utiče i na decu. Dok im objasnim da ću biti brza, da neće ništa osetiti, dete je već nestrpljivo na stolici. Zato i volim što radim sama jer mnogi danas neće da šišaju decu. Brzo izgube strpljenje ili se uplaše ukoliko dete zaplače ili mlati glavom. Iskusila sam sve, nije lak posao, ali ja ga volim“.
Pored toga što šiša mališane u svom slaonu, Lidija po pozivu šiša i decu koja su obolela od raka. To joj i posle toliko godina iskustva, teško pada.
„Jednog dana me je pozvala žena iz NURDOR-a i pitala da li bih došla da ošišam jedno dete pre nego što ode u operacionu salu. Kada sam stigla, roditleji su bili van sebe, ukočeni od plača, međutim ja sve okrenem na šalu, ovamo, onamo i ošišam dete skroz na kratko jer tako mora. Posle smo se dogovorili da dolazim češće kako ne bih detetu skratila odjednom kosu. Ipak je to stresno i za njega i za roditelje“.
U njen salon često dolaze i deca sa posebnim potrebama, a srce joj je puno kada nekome od njih nabaci osmeh na lice zbog lepe frizure.
„Dečaci znaju da budu zahtevniji od devojčica, pa se obraduju kad vide neki ludački friz. Nažalost, decu sa posebnim potrebama neće niko da šiša, svi na neki način izigravamo humanitarce, a zapravo ne mislim da smo mnogo human narod. Volela bih da doprem do svih i da svako ko može pomogne onome ko je u nevolji ili bolesti“.
Pored toga što je dečiji frizer, Lidija je i književnica.
„Nije sramota imati zanat u rukama. Nekada se žene nisu mogle udati ako nisu imale zanat. To je zapravo lepo i nije sramota. Ranije su plašili decu bićeš frizerka, kuvarica, a to je greška, trebalo ih je osposobiti za svaki zanat da mogu da se snađu u svetu u bilo kom trenutku. Napisala sam roman, knjigu pesama, zbirku priča, poetski manifest… Ponosna sam na sebe i na sve što radim jer je ovo zaista ono što sam želela da radim“, kaže naša sagovornica.
BONUS VIDEO: Radost Evrope – deca iz 12 zemalja sveta su u Beogradu
