0
Teško nam je, ali ovo je naša škola i stalo nam je do nje. Trudimo se da nekako prebolimo, lakše nam je kada smo zajedno, iako nikada nećemo zaboraviti šta se dogodilo, uvek ćemo se sećati onih koje smo izgubili. Tešimo jedni druge, učenike najmlađih razreda učiteljce svako jutro na ulazu u zgradu sačekuju zagrljajem. Starija deca, ali i mi nastavnici, svakodnevno razgovaramo sa psiholozima i psihoterapeutima, ali i jedni sa drugima, borimo se na sve načine. Mislim da je deci lakše kada su zajedno u školi, nego u svojim kućama, sa roditeljima koji vrlo često na njih prenose svoje strahove i brige, što im odmaže da se nose sa traumom, priča za Nova.rs nastavnica Osnovne škole “Vladislav Ribnikar”, o atmosferi koja vlada u ustanovi, u kojoj se pre dve nedelje dogodio masakr, kada je trinaestogodišnji učenik ubio desetoro ljudi, među njima svoje drugare i drugarice iz razreda.
Učenici su se vratili na nastavu, svi osim odeljenja sedmo dva, u kojem se dogodila tragedija, a psiholozi, pedagozi i terapeuti su sada neodvojivi deo osoblja, koji pomaže svima u ovoj školi da nekako nastave dalje.
“Niko ne može da tvrdi da je naša škola, ali ijedna druga, potpuno sigurna, jer takva su vremena izgleda naišla. Moramo biti oprezni svakoga dana, gde god da se nađemo. Uznemireni smo i dalje, ali na svakom koraku u školi nailazimo na nekog od psihoterapeuta, psihologa koji su ovde da nam pomognu. U bilo kom trenutku, bilo ko od nas može sa njima da razgovara, da se požali, potraži pomoć, ukoliko se oseća tužno, depresivno, besno, ljuto, anksiozno… Pomažu nam pojedinačno i grupno, kako god mi odlučimo. Tu su ekipe iz više ustanova, iz Zavoda za mentalno zdravlje, iz Palmotićeve i drugih bolnica. Oni imaju svoj raspored, koji nam je dostupan, pa uvek znamo kada će i gde ko od njih biti. Mi, nastavnici, od njih dobijamo najkorisnije instrukcije o ponašanju prema deci u zavisnosti od uzrasta, ali i od toga da li su u momentu ubistva bili u smeni ili nisu”, priča jedna od nastavnica ove škole, koja je zamolila da ostane anonimna, kako ne bi imala dodatnih problema na poslu.
Učiteljice svakog jutra stoje na hodniku i sačekuju najmlađe đake zagrljajem.
“Svako dete dobije zagrljaj svoje učiteljice. Kada uđu u školu, one ih sačekaju na hodniku i zagrle svakoga pre nego što ode u učionicu. Oni su mali i inače imaju potrebu za fizičkim kontaktom, ali sada je ta potreba mnogo veća. Deca se poslednjih dana svima zaleću u zagrljaj, vidi se da im to prija i znači”, priča ova nastavnica.
Sa adolescentima je, međutim, dosta teže.
“Sa njima mora više da se radi, da se razgovara. Oni odlaze kod terapeuta nekad i više puta u toku dana. Učenici odeljenja sedmo dva imaju posebnog terapeuta, oni ne idu na nastavu, dok ostali odlaze na časove. Ovi stariji, koji završavaju za dve nedelje školu, moraju da se spremaju za prijemni ispit i nemaju kud, moraju da polažu, tako da ih polako pripremamo i na to”.
Najvažnije je, ističe ova nastavnica, u ovom trenutku slušati i gledati decu.
“Svi im moramo biti kao roditelji, brižni i pažljivi, ali ne smemo na njih da projektujemo svoje strahove i bojazni. Sa decom treba da rade oni kojima je to posao. Nije moguće svako dete koje je mirno, tiho i izdvaja se, staviti na rendgen i videti o čemu razmišlja”.
Pročitajte još:
0
0
4
22
Dečak koji je počinio ubistva bio je obično dete, kao i većina drugih, tvrdi ona.
“Ni po čemu se nije posebno izdvajao, jer da jeste, primetili bismo da nešto nije kako treba. Možemo se svi pitati ko je kriv i okrivljavati jedni druge, ali od toga sad nemamo ništa. U svakoj školi ima raznih probelma i patologija, nasilja među decom, a PP služba radi sa njima koliko može. Ipak jedan psiholog, koliko ih ima u svakoj školi, na 1.400 dece, je jako malo i teško je pratiti ih. Možemo da pratimo samo nekoga ko odskače u smislu socijalnog ponašanja, ali u slučaju dečaka koji je pucao, toga nije bilo. On jeste prešao iz smene u smenu, ali ima dosta njih koji su se prebacivali. Vršnjačko nasilje postoji svuda, i kada se desi, uglavnom se jave roditelji ili se deca požale. U ovom slučaju nisu se žalii ni roditelji, ni dete, pa škola nije mogla imati uvid u probleme”.
Deci je, ipak, možda i bolje u školi, nego kod kuće, smatra ova nastavnica.
“Roditelji su različiti, a pojedini su toliko potreseni svime što se dogodilo da prenose svoje strahove, brige, misli i ponašanje na decu, što njima smeta i uznemirava ih. Neki od učenika kažu da im je lakše kad dođu u školu. Deca se ponašaju tako da se jasno vidi koliko vole što su zajedno. Naravno vrlo smo oprezni kada komuniciramo sa njima, stalno ih posmatramo, kao pod lupom su. Ako vidimo da se neko izolovao, da je sam, nije u grupi, onda priđemo, zagrlimo njega ili nju, ne moramo ništa da kažemo, samo da damo do znanja da smo tu. Učenici sedmog dva imaju potrebu da pričaju o tragičnom događaju, pa su oni svaki dan sa terapeutima. Njihovi roditelji takođe dolaze kod terapeuta, ali odvojeno od dece. Psiholozi i terapeuti rade odličan posao i moramo da ih pohvalimo za trud i rad jer je i njima prvi put da se susreću sa ovakvim slučajem. Stalno nam ponavljaju da pitamo decu šta je to što sada žele, o čemu razmišljaju, o čemu bi da pričaju, a poenta je samo da ih saslušamo”.
Časovi u ovoj školi traju po pola sata, a prva dva dana, po povratku u zgradu, nije bilo nastave.
“Prva dva dana samo smo se igrali u dvorištu i pričali. Našu školu pohađaju deca iz celog grada i svi želimo da je odbranimo. Neki su pozivali na rušenje zgrade, što je decu dodatno uznemirilo, kao da je zgrada kriva. Ima ih koji su vezani za ovu zgradu, doživljavaju je kao svoju, proveli su u njoj osam godina i sada odlaze dalje, ne žele da gledaju kako se ruši. Škola je deci prirodno stanište, oni se tu osećaju među svojima, bez obzira na to šta su preživeli, imaju potrebu jedni za drugima”, naglašava ova nastavnica.
Podsetimo, u pucnjavi koja se dogodila 3. maja oko osam sati ujutru u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” na Vračaru, ubijeno je deset osoba. Među žrtvama su deca, kao i čuvar škole. Zbog pucnjave je uhapšen Kosta K. (13), učenik sedmog razreda ove osnovne škole.
***
BONUS VIDEO: Kesić o tragediji u Ribnikaru