Rada i Vida su komšinice sa Konjarnika koje se poznaju već 40 godina. Koronavirus naterao ih je da se druže i razgovaraju preko prozora, pošto jedna ima 63, a druga 65 godina. Ovo je jedan od apsurdnih primera životnih okolnosti u koje su smešteni srpski penzioneri, oni kojima je u potpunosti zabranjena sloboda kretanja.
“Od petka nisam izašla napolje. Dobro je pa imam i mlađe u kući, ima ko da ode u kupovinu. Gledam televiziju i čitam po ceo dan”, priča Vida koja ima 65 godina i sreću da živi u prizemlju, pa može barem sita da se preko prozora ispriča sa komšilukom.
Dve godine mlađa drugarica savetuje je da izađe barem ispred izgrade. “Kako ću, Rado, nije mi dozvoljeno”, revnosna je Vida.
Rada ima 63 godine i spada u onu kategoriju kojoj je dozvoljeno da bude napolju, barem do 20h, tada smo svi ravnopravni, bez obzira na godine, tada počinje policijski čas i niko ne sme napolje.
To što joj kretanje nije zabranjeno Rada koristi da pomogne onima kojima jeste, a i da im je dozvoljeno, ne bi bilo lako i preporučljivo. Išla je, kaže, da odnese namirnice baka Danici iz komšiluka koja ima 93 godine.
“Umro mi je muž u novembru, pa sam malo usamljena. Tu su deca, svrate, ali sam navikla da stalno imam nekog. Dođi i ti dete na kafu”, pokazuje mi ulaz u kojem živi ova živahna žena puna energije.
Nakon bezbrižnog, usputnog razgovora, otvara dušu pa otkriva i da je primila pet hemioterapija zbog karcinoma dojke. U maju je očekuje i operacija, ako vanredno stanje i koronavirus dozvole.
Čini se da je pitanje koliko imate godina jedno od najopasnijuh ovih dana. Nije sramota imati više od 65 godina, ali se sada, više nego ikada, mnogi boje to da priznaju.
Pored tezgi na konjarničkoj pijaci srećemo uglađenog gospodina u otmenom mantilu i sa elegantnim naočarima za sunce, čini nam se da je stariji od 65.
“64…65. U stvari, još nisam napunio 65”, odgovara Predrag koji je trknuo do obližnjeg kioska da kupi novine.
Iz obližnje apoteke, sa šalom preko usta, izašla je Mileva, kaže da ima 64 godine i da radi u jednoj banci u komšiluku kao spremačica.
“Ako sam sposobna da radim, onda sam spososbna i da samu sebe opslužim i nabavim šta mi treba”, objašnjava nam kako funkcioniše i plaši li se koronavirusa.
Sreli smo i još jednog gospodina koji kaže da ima 62 godine i žali nam se da, iako sme da bude napolju, ima ćerke koje ga stalno proveravaju, pa mu za to ne treba policija.
„Imam firmu, bavim se špedicijom. Šta ću, moram da izađem“, objašnjava nam Dejan.
U međuvremenu, pogled bacamo na prozore i terase – iza njih svoje prinudno utočište nalaze brojni penzioneri. Neki veruju da je izolacija za njihovo dobro i poštuju je, a neki hrane golubove koji slete na ogradu njihove terase i prosto čekaju da prođe…
