3
Početak rata u Ukrajini i datum 24. februar, Tatjani se zauvek urezao u sećanje. Sve što je planirala da sa porodicom uradi tog dana, nikada nije uradla. Počeo je rat i počela je njena evakuacija iz rodnog Kijeva. Tatjana se nerado priseća tog dana, a sada, godinu dana od početka rata, za Nova.rs kaže da joj je ovo bila “najduža godina u životu” - u početku, ispunjena strahom, neizvesnošću i brigom, a sada, kako ističe, samo velikom ljutnjom.
“Za godinu dana, čovek valjda nauči da živi sa svim što ga snađe. Sada više ne osećam nikakav strah, sada osećam samo ljutnju, veliku ljutnju”, opisuje svoja trenutna osećanja Tatjana, koja je prošle godine u ovo vreme, sa suprugom i petogodišnjom ćerkicom, prošla kroz dramatičnu evakuaciju iz Kijeva.
Ova rođena Ukrajinka, udata je za Marka iz Kragujevca i godinama žive na relaciji Kragujevac – Kijev. Pre godinu dana, nije ni slutila da će svoje roditelje ostaviti u gradu koji granatiraju i da će se sa suprugom i ćerkicom naći u koloni ljudi koji beže od rata.
Posle 36 sati dramatične evakuacije, izbegavanja razrušenih puteva, pešačenja preko granice sa Rumunijom i potragom za prevozom do Srbije, Tatjana je bila na sigurnom, ali kako kaže, već godinu dana ne prestaje da razmišlja o ljudima „koji nisu imali sreću“ da napuste Ukrajinu.
„Ja sam sada zaštićena, u Srbiji sam. Iznad glave mi ne lete rakete, ne ide vojska. Ja to ne vidim, ali ne mogu da zamislim šta osećaju i doživljavaju ljudi koji žive pored ratišta. Imam aplikaciju preko koje pratim kada je vazdušna opasnost u Kijevu i odmah zovem roditelje da vidim gde su“, opisuje ona svoju svakodnevicu koja traje punih godinu dana.
Dodaje da u Kijevu gde su joj roditelji više nema kopnenih borbi, ali da grad svakodnevno nadleću rakete. Signal za vazdušnu opasnost oglašava se, priča ona, svakodnevno, bar jednom u toku dana, ali je kako ističe, u najvećem broju slučajeva, to tri do četiri puta za dan.
„Prvih meseci je bio strah i haos. Moji roditelji su silazili u sklonište kada je vazdušna opasnost. Živeli su bez struje, jer su bile velike restrikcije. Sve to predugo traje i tamo su se ljudi silom prilika navikli da žive sa svim tim problemima. Sada na sreću ima struje. Većina više i ne silazi u sklonište, sada je na snazi pravilo „dva zida“ i kada je vazdušna opasnost oni vreme provode u hodniku zaštićeni između zidova. Ipak, svaki put strepim dok mi se ne jave i ne kažu šta se dešava“, priča Tatjana.
„Nisam verovala da će doći do rata“
Naša sagovornica iskreno priznaje da joj je trenutno mnogo teško i da su, kako kaže, njene emocije prema porodici „podeljene na dva dela“.
S jedne strane, opisuje ona, svake sekunde razmišlja o odlasku u Ukrajinu i o roditeljima koje želi da vidi, a s druge, ne želi da stresira supruga i ćerkicu, koji se svaki put, kako kaže, uznemire kada ona spomene svoje namere da ode u Kijev.
„Sada osećam samo ljutnju. Dokle više da nas gađaju i zastrašuju. Nepojmljivo mi je da u 21. veku, godinu dana traje rat. To niko od nas nije mogao da zamisli. Dan pre početka rata, nisam verovala da ovako nešto može da se dogodi. Pričalo se o tome, ali sam mislila da će to biti možda neka eskalacija, da će trajati tri dana, pet dana… Ni na kraj pameti mi nije bilo da će biti ovoliko strašno. Ni danas ne mogu da poverujem šta se dešava, ali sada, nažalost mislim da se sve ovo neće završiti tako brzo“, zabrinuta je ona.
Na kraju kaže i da je zahvalna svima u Srbiji koji pomažu zajednici Ukrajinaca da se uklope u život ovde, ali i na prikupljanju pomoći koja se šalje u ratno područje.
„Moja molba svima u Srbiji je, da šta god da pročitaju o ratu u Ukrajini, prvo razmisle svojom glavom. U 21. veku, ne bi trebalo da se događa agresija na jednu suverenu zemlju. Molim vas da podržite istinu i pravdu“, poručila je Tatjana.
BONUS VIDEO: Ljubav Rusa i Ukrajinke u Beogradu
Pratite nas i na društvenim mrežama:
