Svetski ratovi i male, lične uloge

Mart 2021. godine u Vašingtonu, gde živim više od 26 godina, duže nego u rodnom Beogradu, malo je tmurniji nego svi prethodni. Opasnost od zaraze koronavirusom, poluzatvoreni restoran otkazane sportske aktivnosti i takmičenja za škole i klubove, ograničena putovanja, te još mnogo  toga sa čim se ranije nismo suočavali. Ipak, s obzirom na da sama mogu da preduzimam mere zaštite, nekako mi se čini da korona nije tako strašna prema onome sa čim su se suočavali naši preci.

Piše: Marija Perišić

Pre osamdeset godina, u predvečerje Drugog svetskog rata, moj deda, Milisav Đ. Perisic iz sela Dobrače kod Kragujevca, je bio generalštabni major Vojske Kraljevine Jugoslavije. Kao savestan i vrlo profesionalan oficir, poštovao je sve svoje nadređene, ali mislim da je najviše verovao i delio mišljenje generala Dušana Simovica, načelnika Glavnog generalštaba od maja 1938. do aprila 1940. godine, koji se zalagao za to da se u slučaju Nemačkog napada na Jugoslaviju pruži otpor sve do pridruživanja saveznika jugoslovenskoj vojsci, a u slučaju neuspeha, da se vojska povuče prema Grčkoj i time stvori novi Solunski front.

Rođen 15. aprila 1904. godine, kao i svako seosko dete čuvao je ovce i pomagao u svakodnevnim seoskim poslovima. Međutim, bio je izuzetno željan znanja, radoznao i vredan, te iako je rano ostao bez roditelja, uspeo je da završi osnovnu školu i dva razreda čuvene kragujevačke gimnazije. S obzirom na to da zbog materijalnih ograničenja nije imao mogućnosti da nastavi gimnazijsko školovanje, a zeleo je da i dalje nastavi da uci, stupio je u vojsku i kao pitomac 50. klase zavrsio Vojnu akademiju, gde je proizveden u čin artiljerijskog potporučnika.

Dalje školovanje nastavio je na Višoj školi Vojne akademije, a paralelno je završio i dve preostale godine kragujevacke gimnazije. Po završetku Više škole Vojne akademije, kao drugi u svojoj klasi, dobio je stipendiju jugoslovenske i francuske vojske i proveo duže vreme na francuskoj nacionalnoj vojnoj akademiji Sen-Sir („Saint-Cyr“). Za vojne zasluge i doprinos daljem razvoju francusko – jugoslovenskih odnosa odlikovan je Legijom časti. Po povratku u Beograd, kao mladi konjički oficir oženio se 1932. godine Darinkom Lazarevic, mlađom ćerkom Belgijanke, Marije Martin i uglednog kraljevskog krojača, Zivote N. Lazarevica. 1935. godine rodio im se sin, moj otac, Zivota M. Perisic, inženjer, doktor nauka, i profesor Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Tako su tri generacije skladno živele u zajedničkom domaćinstvu u našoj kući na Dorćolu u Dositejevoj 49, koju su moja prababa Marija i pradeda Života podigli pred kraj dvadesetih godina proslog veka.

Inače, moj pradeda Života Lazarević, rođen je u Paraćinu 1876. godine, kao mladic otisnuo iz male Srbije ka Parizu i Berlinu sa željom da nauči krojački zanat i istovremeno upozna druge kulture i jezike. U Srbiju se vratio početkom dvadesetog veka i 1903. godine sa ortakom Trifunom Jovanovicem, otvorio protokolisanu krojačku radnju u Knez Mihailovoj ulici i dalje uspešno razradio posao i kroz trgovinu kvalitetnim štofovima koje je uvozio iz inostranstva. U to vreme se i upoznao i ozenio sa mojom prababom, Marijom Martin, koja je iz Belgije u Srbiju dosla sa svojom drugaricom i njenim ocem koji je nadgledao izgradnju i rad srpske zeleznice.
Zivota je tako, kvalitetom svog rada i ugledu naročito među esnafima, stekao i poverenje kralja Petra I Karađorđevica i dobio zvanje „kraljevskog krojaca“.

U vreme Prvog svetskog rata, a uz „blagoslov“ kralja je 1915. godine proveo neko vreme u Americi baveći se nabavkom coje za uniforme srpske vojske. U vreme boravka u Njujorku, sarađivao je sa Mihajlom Pupinom i ostalima oko organizacije dobrovoljaca i logistike drugih potreba srpske vojske. Po završetku rata, bio je jedan od osnivača srpsko – američke banke, a 1923. godine u tadašnjoj Dvorskoj ulici, odmah preko puta Kraljevog dvora, sa ortakom Jovanovicem, podigao hotel „Splendid“.

Početkom marta 1941. godine, pre tačno osamdeset godina, nekoliko nedelja pre vojnog puča, načelnik Glavnog generalštaba, sa sedištem u Beogradu gde je moj deda bio generalštabni major, je bio general Petar Kosic kome je general Dušan Simović, godinu dana ranije, bio primoran da preda dužnost zbog neprihvatanja njegovih razmišljanja o otporu Nemcima. Jugoslavija je bila „stegnuta“ nacističkim i fašističkim „klještima“ sa svih strana osim
granice sa Grčkom, a knez-namesnik Pavle Karađorđevic se i dalje kolebao oko pristupa Trojnom paktu.

Dok su, sa jedne strane, Nemci preko sastanaka sa premijerom Cvetkovićem i ministrom inostranih poslova Cincar – Markovićem, pa čak i direktnim sastankom između Hitlera i kneza – namesnika Pavla 4. marta 1941. godine pritiskali za pristupanje, Britanci su, sa druge strane, pokušavali to da spreče obećavajuci pomoć i izražavajuci želju da se vlade Jugoslavije, Grčke i Turske sporazumeju o zajedničkoj odbrani od nemačke agresije.

Britanski ministar spoljnih poslova Entoni Idn (Anthony Eden) je dva dana pre zakazanog sastanka između Hitlera i kneza Pavla u Berlinu, otputovao iz Londona za Atinu gde je na britansko – grčkoj konferenciji usvojen odbrambeni plan u slučaju nemačkog napada na Grčku. Po usvajanju plana, koji je uključivao i odbranu Soluna, Idn je preko britanskog ambasadora u Beogradu Kembela (Campbell-a), poslao poverljivo pismo knezu – namesniku Pavlu Karađorđeviću, u kome se vlada Kraljevine Jugoslavije poziva na odbrambeni savez.

Međutim, u tom poverljivom pismu, Idn je izbegao da iznese konkretnu ulogu Britanije u tom odbrambenom planu kao i podatke o raspoloživim trupama, naoružanju, municiji i ostalim potrebama. Poverio je Kembelu da navodno „tačnije“ podatke usmeno prenese knezu – nasledniku Pavlu, a znajući snagu štampe, istovremeno je poslao „emisara“ u Beograd na takozvanu „diplomatsku misiju“. Mladi grčki „novinar“ sa imenom Papas, uspešno je širio priču o trista hiljada britanskih vojnika u Grčkoj kao i velikom broju tenkova, aviona i municije, spremnih za borbu protiv Rajha. Dok su se Britanski zvaničnici u Beogradu ograđivali od ovakvih priča, u nezvaničnim kontaktima su ih sa smeškom odobravali i na taj način, bez službene potvrde, navodili na netačne zaključke o snažnosti britanske vojske i njenim mogucnostima na Balkanu.

Iako je, kao što se znalo, knez – naslednik Pavle bio naklonjeniji Britancima nego Nemcima, kada je posle sastanka sa Hitlerom i povratka u Beograd, od Britanije dobio samo „nejasno“ pismo, odbio je Idnov poziv za pristup Kraljevine Jugoslavije odbrambenom savezu. Ipak, posle daljeg ubeđivanja od strane Kembela, pristao je da pošalje predstavnika vrhovne komande Vojske Kraljevine Jugoslavije na dalje pregovore u vezi sa odbrambenim planom u Atinu.

Tako je 9. marta 1941. godine moj deda, major Milisav Perišić, kao specijalni izaslanik, vojnim avionom otisao iz Beograda za Atinu na pregovore sa predstavnicima generalštaba Britanije i Grčke o zajedničkoj odbrani u slučaju nemačkog napada. Znao je da ni knez Pavle, ni vrhovna komanda, bez obzira na naklonost ka Britancima, nisu bili zadovoljni situacijom i želeli su konkretan plan i uloge. Moj deda je dobro poznavao mogućnosti i opremu vojske Jugoslavije i nije želeo da olakša da Britanija pogura Jugoslaviju da pohrli u rat. Zato u razgovoru sa Britanskim vojnim vrhom nij odavao jugoslovenske vojne planove, već je zamolio da mu se predoči šta bi tačno saveznici uradili ukoliko bi Jugoslavija ušla u rat.

Iako je potpisan protokol o jugoslovenskoj samoodbrani koja je uključivala i staru ideju o napadu na Italijane u Albaniji, ništa konkretnije nije uspelo da se ostvari. Britanci su zatražili od mog dede da ponovo dođe u Atinu ukoliko bi Jugoslavija želela da dobije konkretnije podatke o savezničkoj strategiji. Kada se dan – dva kasnije deda vratio u Beograd i podneo raport načelniku Glavnog generalštaba generalu Kosicu, odlučeno je da se cela stvar odloži do daljeg.

Ostalo je istorija. U pucu 27. marta 1941. godine, moj deda se pridružio generalu Simovicu i generalu Mirkoviću i ostao pri Glavnom generalštabu. Na dan bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, deda je kao i obično ustao u pola šest ujutru i bio u kupatilu u našoj kući u Dositejevoj 49, brijući se. Kada su prve bombe počele da padaju, smesta je trčeći otišao u generalštab da se javi na dužnost. Oko njega po ulicama je curelo mleko iz
prevrnutih kačica pomesano sa krvlju mrtvih i povređenih ljudi.

Ne znam kada tačno, ali znam da je nekoliko dana ili nedelju – dve kasnije, deda bio zarobljen na Palama kod Sarajeva gde je sa grupom drugih generalštabnih oficira obavljao svoju vojničku dužnost. Iz zarobljeništva u Osnabriku pred sam kraj Drugog svetskog rata uspeo je da pobegne i peške se vrati u Beograd, gde se pridružio NOB-u. Posle rata je kao jedan od retkih obrazovanih oficira predavao na Vojnoj akademiji u Zadru, a zatim radio u Vojnom delu u Beogradu. Napisao je i objavljena su četiri vojna rečnika nemačko – srpskohrvatski (1965), francusko – srpskohrvatski (1967), italijansko – srpskohrvatski (1973), rusko – srpskohrvatski (1980). Njegov poslednji, srpskohrvatsko – ruski vojni rečnik, koji je završio početkom 1984. godine nije uspeo da objavi.

Preminuo je u julu 1984. godine u 81. godini u vojnoj bolnici u Meljinama kod Herceg – Novog. Sahranjen je sa svim vojnim počastima kao pukovnik u penziji Jugoslovenske Narodne Armije u našoj porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Kada bih ga pitala kako to da kad je uspeo da pobegne iz zarobljenistva nije emigrirao, uvek bi mi odgovorio:

„U Beogradu su bili moja supruga i sin. Oni su mi uvek bili najvažniji i nisam mogao da ih ostavim“. Takav je bio moj deda, častan vojnik i čovek.