0
"Bolest je teška, pacijenti su na kiseoniku, ali primetim promenu na njihovim licima kada uđem u bolesničku sobu. Pozdravljaju me osmehom", počinje priču za naš portal protojerej Bojan Dimitrijević, koji skoro svakodnevno, kao zvanični duhovnik zdravstvene ustanove, ulazi u crvenu kovid zonu kragujevačkog Univerzitetskog kliničkog centra. Razgovor s pacijentima za njega je ,,misija’’ u kojoj obolelele ohrabruje i bodri, a često prenosi i pozdrave njihovim porodicama.
‘’Sve nedaće naroda, od velikih ratova, gladi i epidemija crkva je sastradavala rame uz rame sa svojim vernicima, pa tako preživljavamo i ovu nedaću zajedno’’ kaže kragujevački sveštenik Bojan, koji gotovo svakog dana oblači skafander i zajedno sa medicinskim osobljem ulazi u bolesničke sobe u kojima nema ‘’posete’’.
PROČITAJTE JOŠ
Sa obolelima u razgovoru provodi po nekoliko sati dnevno, a u skladu sa njihovim zahtevima i potrebama čita molitve za ozdravljenje, ispoveda ih i pričešćuje. To je, kaže, njegova misija, a raduje ga što pacijentima može da pruži reči utehe i ohrabrenja.
Objašnjava da je tokom posete, razgovor uglavnom ‘’jednosmeran’’, jer pacijenti nose maske koje im obezbeđuju kiseonik, ali mu uzvraćaju ‘’osmehom i očima’’. Ovaj sveštenik koji je imao priliku da izbliza vidi sve kliničke slike zloglasnog virusa, prenosi svoje utiske, opisujući da su kod svih pacijenata, već na prvi pogled uočljivi umor, uplašenost i osećaj otuđenosti.
‘’Do sada nisam video nijednog kovid pacijenta koji nije uplašen. Situacija je takva da oni danima i nedeljama viđaju samo lekare i slušaju zvuk mašina. Ne mogu ni međusobno da razgovaraju, jer svi nose maske za kiseonik. Čak i oni, za koje lekari kažu da su lakše oboleli, usled cele te atmosfere padaju u duhovno i psihičko potonuće i izgledaju ‘loše’, iako zapravo nisu’’, iznosi ovaj sveštenik svoje utiske.
Njegova misija je, priča on, da im tokom razgovora, bar na kratko skrene misli i da im kao duhovnik podigne volju i dâ ohrabrenje.
‘’Ja sam u tim razgovorima vrlo neposredan, kažem im ‘lepo izgledaš, bićeš dobro, hvala Bogu’. Čoveku u bolnici to mnogo znači, jer leži i ne može sebe da vidi. Pogotovo me raduje kada obiđem pacijente koje sam posetio pre nekoliko dana i vidim da su stvarno bolje. Razgovaram ponovo sa njima i kažem ‘vidiš, sad je sve to kako treba, ide na bolje’. Ljudima to znači i usrećuje me saznanje što im osvežavam nadu za ozdravljenje i kada im vidim osmeh na licu’’ iskren je sveštenik Bojan.
‘’Pacijentima najteže pada usamljenost’’
Bolnički duhovnik ocenjuje da je njegovo prisustvo u kovid zoni dobro prihvaćeno i da, kako kaže, ljudi sami traže da ih poseti i pričesti. Jednom je, priča on, danu imao 22 pričešća na lični zahtev pacijenata. Objašnjava da se u situacijama, kada su ljudi teško bolesni, obavlja obred pričešća ‘’česticama za bolne’’ koje se u hramovima pripremaju na Veliki četvrtak i u osušenom obliku čuvaju tokom godine za pričest ljudi koji su u teškom zdravstvenom stanju.
‘’Pričest traže i ljudi, koji možda pre toga i nisu išli u crkvu, koji su nominalno verujući hrišćani kao što je to velika većina Srba, koja odlazi u crkvu samo kada im je slava. I to je sasvim u redu. Vidim da ljudima u bolnici znači kada mogu da popričaju sa nekim ko nije osoblje, a upravo je to i cilj moje misije – da imaju utisak da su i dalje deo zajednice kojoj pripadaju’’ objašnjava ovaj sveštenik.
Navodi i da je imao priliku da u bolesničkim krevetima vidi svoje parohijane i poznanike, od kojih prenosi pozdrave njihovim porodicama, ali i da ga lično potresaju teške slike borbe za život kojima je prisustvovao.
‘’Zaista je za sve pacijente najveći problem ta usamljenost. Većina ljudi je sa težim kliničkim slikama, nemaju kontakt sa porodicom i ta otuđenost im teško pada. Kada razgovaramo, dajem im do znanja da su oni za mene ljudi sa imenom i prezimenom, a ne brojevi i cifre u nekoj kovid statistici. Ispričaju mi probleme i povere svoju muku i vidim da njima to znači ’’ priča Bojan.
‘’Lekari su stvarno heroji, ali vidim da ih stiže umor’’
Kao duhovnik koji je gotovo svakog dana u crvenoj zoni, Bojan Dimitrijević za Nova.rs ističe da se iskreno divi medicinskom osoblju koje je požrtvovano i podjednako angažovano oko svakog pacijenta. Iako ga kako kaže, zaposleni doživljavaju kao ‘’svog’’, opisuje da njegova ‘’dva-tri sata u skafanderu’’ nikako ne mogu da se porede sa smenama od 12 ili 24 sata, koliko provode oni, te da mu je posle svakog odlaska u bolnicu potrebno određeno vreme da se duhovno i fizički oporavi posle ‘’teških i potresnih slika’’.
Sveštenik Bojan navodi da je kao zvanični duhovnik Kliničkog centra, tokom svog petogodišnjeg volontiranja lično upoznao večinu lekara i drugog osoblja, ali da sada, posle godinu dana iscrpljujućeg rada u kovid zoni primećuje promene na njima. Objašnjava da su i dalje profescionalci u poslu, ali da im se na licu vidi umor.
‘’Ljudi su stvarno požrtvovani i to nije fraza, već govorim iskreno i iz srca. Više puta sam imao priliku da ih vidim u kritičnim situacijama gde su profesionalno reagovali, ali i u onim ljudskim, kada su strpljivo hranili pacijente ‘kao bebe’ i prinosili im vodu. I dalje tako rade, godinu dana su tu, niko se ne žali, niko ne kuka, ali svakome se na licu vidi umor i da jedva čeka da ovo prođe. Oni su umorni i preumorni, jednostavno, ti ljudi odu umorni s posla i umorni dolaze na posao’’ utisci su ovog sveštenika o zaposlenima.
On zaključuje da ih s pravom doživlja kao najveće heroje pandemije, ali očekuje da zajednica i pojedinci pokažu veće razumevanje i disciplinovanije ponašanje, kako bi zaposleni u kovid zonama ‘’konačno mogli malo da odahnu’’.
Sveštenik i humanitarac
Protojerej Bojan Dimitrijević, osim volontiranja u Univerzitetskom kliničkom centru bavi se i humanitarnim radom. Osnovao je Udruženje za pomoć deci i mladima sa smetnjama u razvoju “Sveti Vasilije Veliki”, koje u naselju Maršć već pet godina pruža uslugu besplatnog dnevnog boravka deci i mladima sa poteškoćama u razvoju. U tom centru, sa decom radi stručni tim sastavljen od defektologa, psihologa i pedagoga, a jednom nedeljno sveštenik Bojan u saradnji sa ‘’svojom braćom sveštenicima’’ organizuje radionice za podršku i duhovno osnaživanje roditelja te dece.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
