Nije retkost da penzioneri u Vranju moraju da rade i u starosti kako bi imali za osnovne potrebe, jer sa oko 20.000 dinara mesečno i strahom od umanjena već malih penzija od kojih preživljavaju, moraju da kupe lekove, štede na hrani, struji i vodi, nose odeću i obuću staru i po 15, 20 godina. Namirnice u manjim marketima uzimaju na veresiju, čiste grobove da dodatno zarade, novac prosleđuju nezaposlenim potomcima, ili pak oni njih izdržavaju. Nezamisliv je odlazak na more ili u banju. Ima kivnih na režim, ima zahvalnih na "tretmanu" koji dobijaju od aktuelne vlasti, a bez obzira na razlike i političke poglede zajednička im je nada da će "biti bolje", piše lokalni portal "Slobodna reč" čiji su novinari slušali svedočenja petoro ovdašnjih penzionera.
Srbija spada u demografski najstrarije zemlje Evrope i sveta, a prema proceni Republičkog zavoda za statistiku za 2020. godinu ljudi stariji od 65 godina čine više od petine, odnosno 21,1 odsto populacije, podseća ovaj portal.
Bez obzira na brojnost, penzioneri su nevidljivi a njihove lične karakteristike zanemarene. Društvo ih posmatra kao armiju u službi vladajuće stranke, koja god to bila u datom trenutku, zaključak je Crtinog serijala „Zrela Srbija“.
Opštine u južnoj Srbiji su među najsiromašnijima u zemlji. U najnovijem Izveštaju Evropskog parlamenta o Srbiji skrenuta je pažnja na siromaštvo u nekoliko opština na jugu i Pčinjskom okrugu, a dve grupe evroposlanika su tokom izrade teksta izveštaja posebno istakle probleme u Vranju, navodi Slobodna reč.
Petoro penzionera iz Vranja, koji se, iako različitih političkih pogleda, slažu u jednom – nemoguće je preživeti samo od penzije i zbog toga moraju da rade dodatne poslove ili im pomažu rođaci i porodica.
Vladimir Tomić je u penziji osam godina, a radio je u tekstilnoj firmi Jumko kao smenovođa. Njegova penzija je 43.000 dinara, što je, kako navodi sasvim dovoljno za njega. Kaže da mu je dobro, da mu ništa ne fali i da je „svake godine sve bolji standard u Srbiji“.
„Pristojno živim, blagodareći Vučiću, i svake godine je sve bolji standard u Srbiji. Za mene samog moja penzija je dovoljna. Nisam politički aktivan, samo realno razmišljam, da nije bilo korone i rata živeli bismo još bolje!“ – uveren je Vladimir.
Jovica Mladenović radio je u saobraćajnoj firmi Kavim Jedinstvo i u invalidskoj je penziji 6 godina. Bio je član Gradskog odbora Stranke slobode i pravde (SSP), predsednik sindikata Nezavisnost, predsednik Ujedninjenog sindikata Srbije i član Reprezentativnog sindikata. Njegova penzija iznosi 17.800 dinara. Uz oca koji ima veću penziju i sina koji radi, uspevaju zajedno da „prežive“ mesec.
„Idem u prodavnicu i upisujem se na veresiju do naredne penzije, kojom vraćam taj dug i čim vratim, posle dva-tri dana opet moram da se upišem i to ide u nedogled. Kad ujutru izađem viđam ljude kako mešaju po kontejnerima“ – započinje on.
Jedna „crvena“, kako navodi, ne vredi danas ništa i sa njom može da se „kupe dva – tri artikla“. Kako kaže, i sa penzijom od 50.000 dinara „ne bi sigurno podržavao ovu vlast jer selektivno deli pare penzionerima, gleda lične interese a svoje partijske poslušnike je obogatila.
Iz njegove vizure, „neće biti bolje“ dok se „mediji ne oslobode i dok Srbija ne vidi pravu sliku na televizijama sa nacionalnom frekvencijom jer se ne zna o aferama vladajuće stranke“.
Slavka Petković je oduvek bila aktivistkinja i opozicionarka, a već dvadeset godina je u penziji. U proizvodnji je radila 15, a u obezbeđenju 20 godina. Redovno ide na proteste da se bori za svoja i prava mladih. Njena penzija iznosi oko 30.000 dinara.
Nije joj svejedno što se mladi iz kafića smeju dok penzioneri protestuju.
„Aktivna sam i dalje politički koliko mogu. Volim da čujem i podržim mlade. Bunim se zbog njih, ne zbog mene ili muža, mi sa našom penzijom možemo da živimo nekako ali da njima bude bolje sutradan“ – započinje.
Slavka bi najviše volela da joj unuci i bratanci žive lepo i da se jednom vrate u Srbiju. Pomaže joj ćerka koja živi u inostranstvu, jer je napustila zemlju „iz političkih razloga“. Prema njenim rečima, od penzije može da živi, ali ako štedi maksimalno na svemu – od vode i struje, do hrane i garderobe.
Primećuje da je „propaganda velika, narod i penzioneri zaluđeni“.
„Niko se ne buni što živi bedno. Da li sam ja otišla u banju? Sad kad su bili vaučeri za odmor, poludeli su ljudi. Šta je 15.000 dinara? Koliko penzioner još treba da doda para da bi mogao 10 dana da bude u banji?“ – pita se ona.
Dodaje da je ipak ne brinu penzioneri, već oni mladi „zavedeni aktuelnom politikom“.
Nada je 40 godina radila u štampariji „Nova Jugoslavija“ i u staračkoj penziji je 20 godina. Penzija joj iznosi 26.000 dinara, a ona je zadovoljna životom koji vodi iako mora da radi dodatne poslove kako bi mogla da plati troškove. Srčani je bolesnik i ima dijabetes.
„Često idem na groblje. Očistim dva groba, plati mi žena 500 dinara. Kupim makarone, margarin, neku ribu, zaradim 2.000 do 3.000 dinara. Hvala Bogu, samo da ne bude rata i da bude mir, ja imam, neću da se žalim“ – kaže ona.
Iako se ne žali, svedoči da račune ne može da plati samo penzijom, pa zbog toga kupuje „samo ono što je osnovno“. Patike i garderobu joj daju sestrići jer dece nema. Za lekove mesečno izdvaja do 6.000 dinara.
„Ne pojedem pljeskavicu, ne pojedem sladoled. Moram da štedim da bih platila dadžbine“, kaže Nada.
Ona, kao i ostali sagovornici i sagovornice izlazi na glasanje svake godine. Navodi da podržava aktuelnu vlast i da joj jako znači novčana pomoć koju dobija od države.
„Mnogo nam pomaže ova vlast. Dobili smo ove vaučere za banju ali ne mogu da idem treba da platim i autobus“ – kaže ona.
Dok razgovaramo sa njom, drži kesu iz marketa i objašnjava nam šta je sve kupila za 1.100 dinara:
„Dva pakovanja makarona, flašu ulja, dva margarina, 4 supe, salamu i kukuruzno brašno“ – objašnjava.
Novica Mitić, regionalni poverenik Ujedinjenog sindikata Srbije za Pčinjski okrug radio je u građevinskoj firmi „Novogradnja Vranje“ i u penziji je 8 godina. Bavi se i poljoprivredom ali tvrdi da se više utroši nego što se proizvede i da su poljoprivrednici najugroženiji među penzionerima. Na jugu Srbije su, kako navodi penzije najniže.
Objašnjava da su u Vranju firme poput Novogradnje, štamparije (Nova Jugoslavija), Koštana, Poljoprodukt itd. imale niske lične dohotke i na osnovu toga većini radnika nije ni uplaćen ceo radni staž, te je prosek penzija u Pčinjskom okrugu „od 17.000 do 20.000 dinara“.
„Šta penzioner može sa 20-30 hiljada? Pogledajte koliko je sve skupo. Sa mojih 32.000 dinara uspevam da platim račune i živim veoma skromno do iduće penzije“ – kaže.
Njegov utisak je da sindikati više nemaju „skoro ikakva prava“ kao što je to bilo ranijih godina.
„Dođe radnik kod mene nepravilno otpušten, ja mu kažem ‘daj da tužimo’ i on kaže ‘džabe da tužimo kad su sudije njihove’. Taj čovek ne može da se sudi jer šta će on? Proces traje i po tri i po godine, svi znamo kako je sudstvo sporo. Kažem Vam, živimo u jednom čudnom svetu, ne znam kako će sve ovo da se završi i dokle će ovo da ide“ – navodi on.
Politički je aktivan jer, kako kaže, tako je vaspitavan. Živeo je na selu u siromašnoj porodici i čitao dosta dok je bio mlad. Redovno izlazi na glasanje i tvrdi da nikada nije glasao za ljude koji su na vlasti. Razlozi zašto je opozicija i aktivizam među penzionerima retkost su su godine i siromaštvo, dodaje.
„Narod se slepo drži i za ono malo što ima i ne sme da rizikuje. Drugo je kad imaš 40, 50 godina, pa kad si prešao 60. Razočaraš se kad pogledaš da si pre 20 godina sanjao o nekom naprednijem društvu, a doživljavaš da bude još gore. I sve su manji i manji motivi da se čovek u ovim godinama bavi politikom” – kaže Novica.
Komentare da penzionerima treba ukinuti glasanje je više puta čuo i kaže da je istina da veliki broj penzionera glasa svaku vlast ali i da veliki broj penzionera ne glasa za ovaj režim i da je apsurdno i nepravedno da se krivica svaljuje na penzionere.
Ljudi koji rade u javnim firmama, najviše glasaju i ucenjeni su, smatra on. „Jumko i Simpo moraju da glasaju“.
„Ali nisu svi isti, nepravedno je osuđivati samo penzionere“ – dodaje.
Pratite nas i na društvenim mrežama: