Čini se da je to očigledno. Počnimo sa definicijom koju koriste ekonomisti u proučavanju ekonomskih nejednakosti.
U pitanju je ukupan zbir sve imovine koju posedujete (gotovina, kuća, automobil, nameštaj, umetničke slike, novac u banci, vrednost akcija i obveznica itd.), plus ono što se naziva „otkupnom vrednošću“ životnog osiguranja i sličnih planova, minus iznos vaših dugova.
Drugim rečima, to je novčani iznos koji biste dobili ako biste danas morali da likvidirate svu svoju imovinu i da otplatite dugove. (Naravno, taj iznos može da bude i negativan.) Ova definicija može da bude i komplikovanija, pošto neki ekonomisti insistiraju da bi trebalo da tom iznosu dodamo i kapitalizovanu vrednost budućih (sigurnih?) prihoda. Ovo dovodi do problema koji sam već objasnio ovde— ali u ovom tekstu želim da pružim pregled bogatstva kroz istoriju.
Ovo sam već učinio u knjizi „Bogataši i siromasi“, u kojoj sam se bavio pitanjem: ko je bila najbogatija osoba u istoriji. Ako želimo da poredimo ljude iz različitih epoha, ne možemo to učiniti tako što ćemo prosto pokušati da izračunamo njihovo ukupno bogatstvo. To je nemoguće zbog takozvanog „problema indeksne vrednosti“: ne postoji način da se porede dobra i usluge koji se međusobno izuzetno razlikuju.
Ako imam mogućnost da slušam milion pesama i provedem celu noć u čitanju zahvaljujući jakoj svetlosti, i ako je to nešto čemu pridajem veliku vrednost, moglo bi se reći da sam bogatiji od nekog kralja koji je živeo pre hiljadu godina. Tokvil (Tocqueville) je to takođe primetio, napisavši da su drevni kraljevi živeli u luksuzu, ali ne i u komforu.
Zbog toga treba koristiti definiciju bogatstva Adama Smita (Adam Smith): „[Čovek] će biti bogat ili siromašan prema količini rada kojom može raspolagati“. To znači da nečije bogatstvo treba procenjivati u istorijskom kontekstu: sa koliko hiljada sati rada bi neko raspolagao ako bi u to uložio svoje celokupno bogatstvo.
Međutim, taj kriterijum je lakše primeniti na prošlost nego na današnjicu. Na primer, u Antici su različite zemlje imale otprilike isti nivo prihoda, pa je imalo smisla porediti najbogatije osobe u Rimskom i Kineskom carstvu, i posmatrati njihovo bogatstvo u odnosu na egzistencijalni minimum (to jest, uobičajenu zaradu tog vremena), pošto je „uobičajena zarada“ bila ista u Rimu i u Kini.
Ali, uzmimo Džefa Bezosa (Jeff Bezos) ili Bila Gejtsa (Bill Gates) – sa čijom zaradom treba da poredimo njihovo bogatstvo? Sa zaradama radnika u SAD, ili sa nekom zamišljenom globalnom prosečnom visinom zarade? Ako se odlučimo za ovo prvo, zar onda ne treba da poredimo bogatstvo Karlosa Slima (Carlos Slim) ili ruskih oligarha sa prosečnim zaradama u Meksiku, odnosno Rusiji?
Upravo to sam i učinio u knjizi „Bogataši i siromasi“, sa sledećim rezultatima. Oni su iz 2010-2011. godine, ali se mogu lako ažurirati. Vidi se da su Slim i Hodorkovski (ruski superoligarh – pre nego što ga je Putin poslao u zatvor) verovatno bili najbogatiji ljudi u istoriji, ako se njihovo bogatstvo meri u odnosu na zarade u njihovim zemljama. Po istom kriterijumu, Rokfeler (Rockefeller) je 1937. godine bio bogatiji od Gejtsa 2005. godine.
Pri ovakvom računanju implicitno posmatramo potencijalnu moć milijardera u zemlji u kojoj žive: njihovu sposobnost da zaposle hiljade ljudi. Možda ste primetili da je cilj koji sam ovde postavio nešto drugačiji. Bogatstvo zapravo merim u smislu potencijalne moći. Za takvu moć nije uvek neophodno finansijsko bogatstvo. Ona može da potekne iz direktne političke moći. Staljin je, na primer, mogao da svojim odlukama utiče na mnogo veću količinu radne snage nego Hodorovski ili Slim. Isto važi za mnoge druge diktatore kroz istoriju.
Zbog te veze između količine novca kao takvog i moći da se naređuje radnicima, mnogi veruju da su apsolutistički vladari bez sumnje bili neverovatno bogati. Ova ideja se implicitno zasniva na vrednostima savremenih društava, koja su u potpunosti komercijalizovana, i u kojima biti bogat znači imati moć. Sa pojavom ljudi poput Trampa (Trump), Berluskonija (Berlusconi), Taksina, Blumberga (Bloomberg), itd. postalo je još „prirodnije“ posmatrati bogatstvo i moć kao jedno te isto.
Smatra se i da bi uz bogatstvo trebalo da ide i mogućnost da se ono ostavi naslednicima. Na kraju krajeva, mnogi opravdanje za gomilanje neverovatnog bogatstva nalaze u brizi za porodicu, ili možda u filantropiji.
Ali šta ako je nečija privatna imovina male vrednosti, iako taj neko ima mogućnost da kontroliše ogromnu količinu resursa? Ovo je, u ekstremnom obliku, bio slučaj sa Staljinom, kao i sa većinom komunističkih vođa. Ko god od njih je bio vrhovni vođa u svojoj zemlji, imao je ogromnu moć da upravlja resursima.
Mnoge resurse su oni koristili i za sebe; možda ne (bar u slučaju Staljina) na razmetljiv, carski način, već kako bi svima pokazali ličnu moć i moć države (kao što je to Vladimir Nevežin ubedljivo tvrdio u knjizi „Večera sa Staljinom“, čiju recenziju možete naći ovde). Resursi su korišćeni i da za neverovatno visoke troškove bezbednosti, kako niko ne bi mogao da prati kretanje vrhovnog vođe. (U pitanju je isti razlog iz kog američki predsednici uvek koriste dva ili tri helikoptera umesto jednog.)
Zbog toga je Staljin imao na raspolaganju oko 20 rezidencija u različitim oblastima u blizini Moskve i na obali Crnog mora. (Neke od tih rezidencija su bile samo za njega, a druge je delio sa ostatkom rukovodstva zemlje.) Slično je bilo sa Maom. Tito je imao bar sedam rezidencija u različitim delovima zemlje.
Međutim, nijedan od ovih diktatora nije imao mogućnost da prenese svoje „bogatstvo“ potomcima. Mnogi od njih nisu mnogo ni marili za najbližu porodicu – to je svakako bio slučaj sa Staljinom i Titom. Mao je porodicu cenio nešto više, ali njegov sin nije mnogo nasledio; njegova udovica Čijang Čing je dobila još manje nasledstvo, i umrla je u zatvoru.
Stoga, ako sastavimo jednostavnu tabelu koja prikazuje od čega se sastoji bogatstvo, vidimo da ono u ovim slučajevima ne ispunjava sve funkcije koje mu se obično pripisuju. Razlog za to je činjenica da mi bogatstvu pripisujemo karakteristike naših komercijalizovanih društava. U drugačijim društvima, čak i ako su ona relativno slična našem društvu po epohi i tehnološkom razvoju (npr. Staljinov Sovjetski savez ili Maova Kina), funkcija bogatstva je bila drugačija. Moć je predstavljala pravo bogatstvo — a ne palate koje su službeno korišćene i koje niste mogli da ostavite u amanet svojim naslednicima.
Tako smo utvrdili da je porediti bogatstvo iz različitih epoha izuzetno teško, pa i nemoguće, ne samo zato što ne možemo da pripišemo vrednost onome što nije postojalo u prošlosti a postoji danas, već i zato što je teško porediti bogatstvo u različitim društvima, koja imaju strukturalno različite osobine. Dolazimo do zaključka da je u redu porediti bogatstvo ljudi na Forbsovoj listi samo ako im je društveno okruženje slično: ako imaju istu mogućnost da zaštite svoje bogatstvo, da ga iskoriste kako bi naređivali drugima, da ga ostave u nasleđe. Ako su ti osnovni uslovi različiti, poređenje gubi smisao.