Srbija na razmeđi: Mei Ta, Rio Tinto i mi i ekologija

Da li ćemo postati tehnološki zapuštena kineska kolonija ili zemlja premrežena modernim industrijama visokih tehnologija zavisi od vođstva zemlje i ljudi koji kreiraju zajednička ulaganja i vrše transfer tehnologija.

Piše: Dragan Uskoković, profesor i naučni savetnik u penziji

Tri ovde data primera ukazuju na teškoće koje je pritom potrebno savladati. Skladno funkcionisanje institucija sistema uslov su za njihovo uspešno ostvarivanje, što nije nimalo lako u našem autokratskom i manipulatorskom sistemu.

Kada se govori o kineskim programima zajedničkih ulaganja u Srbiji, najviše se govori o Zijin, RTB, Bor, Železari Smederevo, IBIS grupa i njenoj proizvodnji belih limova u Šapcu – bivša fabrika „Zorka“.

Retko se pominje Mei Ta iz Bariča, iako ona po mnogo čemu predstavlja dobar primer za analizu uspesnošti ovih saradnji.
MEI TA Mei Ta proizvodi automobilske delove motora i opšte industrijske delove, za poznate svetske automobilske kompanije i smeštena je u Bariču na prostoru „Prve Iskre“, bombardovane u vreme NATO agresije. Počela je da se gradi 2016.godine, puštena u rad 2017, a dve godine kasnije, juna 2019. otvorena je na istom prostoru i druga fabrika sa istim imenom. Izgradnja obe fabrike, po rečima državnih zvaničnika, kostala je 150 miliona eura, od čega je naša strana
učestvovala sa 35%. Kompanija trenutno zapošljava 3000 ljudi, ostvaruje dobre poslovne rezultate i u planu je gradnja trećeg pogona i najvećeg logističkog centra kompanije za celu Evropu. Fabrika je jako promenila okruženje i značajno pomogla da se zaposle mnogi ljudi iz okoline, čije su organizacije poslednjih godina prestale sa radom. Neki godinama nezavršeni delovi puteva su urađeni po kratkom postupku, uspostavljene su nove autobuske linije sa modernim voznim parkom, urednije i frekventnije nego u centralnom delu grada. Cene placeva i nekretnina u okolnim mestima značajno su porasle i blizu su vrednosti iz osamdesetih godina
prošlog veka kada se jako puno zidalo .Radnici nemaju primedbe na zarade, ali imaju na uslove rada u pojedinim delovima fabrike koja je najpre trebala da bude mašinska radionica za šta nije trebala procena uticaja na životnu sredinu.

Na sajtu kompanije piše da zaštitu životne sredine ostvaruju „sprečavanjem zagađenja i poboljšavanjem procesa rada“, ali je u stvarnosti to sasvim
drugačije.

U okviru ove investicije izgrađena je i livnica koja predstavlja opasan zagađivac okoline. Fabrika nema postrojenje za preradu otpadnih voda, a u procesu proizvodnje izdvajaju se otpadna ulja koja su izuzetno opasna i štetna i za koja kažu da se izlivaju direktno u Savu sa svim ostalim otpadom. Ne dozvoljavaju da se uđe u fabriku i pogleda stanje, a na fotografijama snimljenim „sa visine“, vidi se cev koja ispušta vodu direktno u Savu. Da zlo bude veće, na 300-400m od
tog mesta, nizvodno nalazi se vodozahvat, odakle se meštani Bariča, Male Mostanice i okolnih mesta snabdevaju vodom, koju od kada je Mei Ta proradila, nerado koriste za piće. Kod sebe u Kini oni ugrađuju najsavremenije tehnologije za zaštitu životne sredine, a ovde ne vode računa o tome, jer se to ne zahteva od njih. S obzirom da mi kao zemlja ne vodimo računa o zaštiti svoje životne sredine to i ne zahtevamo od kineskih investitora. Prijem radnika za livnicu, gde je ogromna cirkulacija zaposlenih zbog izuzetno otežanih uslova rada, je na bazi poziva okačenih na lokalnim banderama, a razgovori se izvode u salama gde se organizuju sastanci mesnih zajednica i stranačkih aktivista, tako da to ne daje lepu sliku ovog zajedničkog ulaganja.

Ljudi zaboravljaju da su vodeći sistemi iz Srbije u vreme ex-Yugoslavije imali ugledna zajednička ulaganja sa svetskim gigantima – Filipsom, Murati-jem, Sandvikom, koji su kroz te programe zajedničkih ulaganja donosili ne samo tehnološku, već i socijalnu kulturu, koje ovom kineskom programu nedostaju.

Ono sto konkretno nedostaje je saradnja sa našom akademskom zajednicom sa Beogradskog Univerziteta, pre svega Tehnološko-metalurškim fakultetom i Institutom za nuklearne nauke iz Vinče, kojom bi se obezbedilo obrazovanje i obučavanje starijih i mlađih saradnika i uvođenje instrumentalnih metoda karakterizacije proizvedenih materijala. Na taj način ne bi bili potpuno izolovani od sredine već bi se njihovi sadržaji oplemenili elementima naše sredine koja ima
puno uglednih istraživačkih centara iz ove oblasti. I bezuslovno fabrika mora da poštuje sva pravila zaštite životne sredine i nije dobro da se korist koju je donela lokalnoj zajednici i zemlji, ne vidi od zagađenja okoline i ugrožavanja ljudskih zivota.

RIO TINTO

Ne pamti se da je dolazak nekog tehnološkog giganta po pozivu i u interesu naše dobrobiti bio praćen tolikim nezadovoljstvom kao sto je to slučaj sa Rio Tintom i projektom JADAR. Zbog planova kompanije Rio Tinto da u dolini reke Jadar, izgrade rudnik za eksploataciju jadarita, već mesecima se protestuje po celoj zemlji. Nedostatak osnovnih informacija o projektu i komunikacija pre svega sa lokalnim stanovništvom, ali i sa akademskom zajednicom i građanskim organizacijama po pitanju životne sredine i uslova života i rada lokalnog stanovništva, prouzrokovalo je da se tek poslednjih meseci saznalo više o ovom projektu kroz
sadržajne informacije koje su se tokom tih diskusija mogle čuti. Iako se o nalazištu litijuma i bora u podrinjskom kraju u dolini reke Jadar govorilo, već od polovine devedesetih godina prošlog veka, ozbiljan napredak je učinjen tek dolaskom poznate svetske multinacionalne kompanije Rio Tinto 2002.godine.

Rio Tinto je englesko-australijska multinacionalna kompanija sa sedištem u Londonu sa dugom tradicijom. Osnovana je 1873.godine i posluje u 35 zemalja sveta. U
2020.godini rangiran je kao šesta metalska i rudna kompanija u svetu sa prihodom od 43 milijarde US dolara, što je blizu bruto domaćem proizvodu Srbije. Nikada se ne bi došlo do sadašnjih saznanja da oni nisu svojom logistikom i kapitalom sve ovo uradili. Isto tako, verovatno nikada ne bi došli, da nisu imali prethodne informacije dobijene analizom tla „sa visine“ da je u pitanju nalazište bogato sa litijumom i borom, kao što se kasnije i pokazalo.

Otkrili su nov mineral natrijum – litijum – borosilikat – hidroksid, 2006.godine i po reci Jadar upisali ga u registar minerala kao jadarit. Zbog visokog sadržaja litijuma i bora po toni iskopane rude „JADAR“ je rangiran kao jedno od najznačajnijih ležišta litijuma u svetu, a deklarisani mineralni resursi ležišta u skladu sa međunarodnim standardima iznose 136 miliona tona, sa 1.81% litijum oksida, što iznosi 10% svih svetskih zaliha litijuma i 13,4 % bor oksida, što ga čini
značajnim svetskim izvorom bora i litijuma. Litijum – jonske baterije bile su okidač za traganje za litijumskim nalazištem kod nas u Jadru i okolini. Njihova je primena ogromna u uređajima koji se nalaze svuda oko nas i gde se svakodnevan udoban život ne može zamisliti bez njih.

Časovnici, pametni telefoni, laptopovi, televizori, pejsmejkeri kod srčanih bolesnika, automobili sa hibridnim pogonom, ne mogu funkcionisati bez litijum – jonskih baterija. Ali ne samo to, materijali na bazi litijuma biće okosnica fuzionih visokoenergetskih tehnologija budućnosti. Od ne manje perspektive su i materijali na bazi bora jer imaju ogroman potencijal u domenu visokih tehnologija: bor nitrid (borazon) je inertniji i za neke primene pogodniji od sintetičkog dijamanta,
nedavno otkriveni borofen, pandan grafenu je visoko na lestvici interesovanja vodećih laboratorija u svetu, jer se očekuje da će imati neke potpuno nove osobine, kao i razni boridi i druga složena jedinjenja bora, za primenu u energetici – superprovodnost, konverziji energije, ali i primeni kao konstrukcioni materijal, s obzirom na izuzetne mehaničke karakteristike. I treći element jadarita, natrijum takodje ima ogromnu perspektivu jer se predviđa, između ostalog da
će zameniti litijum kod novih generacija baterija. Materijali na bazi sva tri elementa koji se nalaze u jadaritu imaju ogromnu perspektivu i mogli bi
izmeniti tehnološki i ekonomski razvoj naše zemlje i zato kompleksno iskorišćenje svih njihovih mogućnosti bi trebalo da nam bude od visokog prioriteta. Rio Tinto se u mnogim diskusijama kod nas nedobronamerno predstavlja i uglavnom se ističu neki njegovi raniji loši propusti. On je međutim, poslednjih godina svoje programe iz oblasti metala i rudarenja značajno unapredio i profilisao ka različitim „visokovrednim“ materijalima, korišćenjem principa zelenih tehnologija i
materijala, što je šire posmatrano na liniji programa JADAR. Tako su nedavno saopštili (4 jun) da su razvili novu klasu prahova čelika, specijalno dizajniranih za 3D štampu, u svom pogonu u Kvebeku, Kanada u saradnji sa Nemačkim KSB partnerom, vodećim proizvođačem pumpi i ventila i liderom u oblasti industrijske 3D štampe.

U okviru ovog postrojenja izradili su najveći vodeni atomizer u Severnoj Americi. Nedavno, 26 juna, Rio Tinto je otvorio novo industrijsko postrojenje za dobijanje skandijum oksida iz otpada proizvodnje titan dioksida, bez dodatnog „rudarenja“. Aluminijum sa ovim dodacima ima značajno poboljšane osobine za primenu u
vazduhoplovnoj i svemirskoj tehnologiji. U pogon je uloženo nešto preko 6 miliona dolara, a njegov obim proizvodnje obezbeđuje 20% svetske proizvodnje skandijum oksida. Slično su iz otpada proizvodnje topljenja bakra razvili postupak za dobijanje telura za fotonaponske solarne panele i investirali 3 miliona US$ kako bi do kraja ove godine započeli njihovu proizvodnju. Sa jednim od najpoznatijih svetskih proizvođača aluminijuma i aluminijum oksida (Alcoa), ostvarili
su značajan napredak u ekološkoj proizvodnji aluminijuma, bez oslobađanja ugljenika. Njihova poslovna saradnja sa InoBat kompanijom, je na dobrom putu da razviju inovativni postupak recikliranja litijumovih soli. Oni smatraju da dosadašnji rezultati ostvareni na projektu JADAR i kompanije InoBat predstavljaju dobru osnovu za obradu i recikliranje litijumovih jedinjenja za sledeću generaciju baterija.

Rio Tinto je dosada uložio 450 miliona US $, od čega samo u prošloj i ovoj godini 200 miliona za izradu završne faze za projekat JADAR, koja bi sadržala kompletan tehnološki projekat kao i integralnu analizu ispunjavanja najviših ekoloških standarda. Njihova informacija od pre neki dan (26 juli) da su izdvojili 2.4 milijarde dolara za rudnik u JADRU koji bi kada 2029.godine dosegne pun kapacitet proizvodio 58.000 tona praha litijum karbonata/godišnje, osobina pogodnih za proizvodnju baterija, što iznosi 2.3 miliona tona u sledećih 40 godina rada rudnika, je veoma ohrabrujuća. Takđje je predviđeno da se proizvode i značajne kolicine borne kiseline i natrijum sulfata koje bi logično bilo iskoristiti kao osnovu za sintezu različitih visokovrednih materijala. Očekivati je da će u tom slučaju Evropska Unija podržati izgradnju fabrike litijumovih soli kod nas, jer im je jeftinije da se snabdevaju od nas, nego sa drugih kontinenata. U vezi sa tim Vlada bi trebala da formira multidisciplinarni ekspertski tim koji bi izanalizirao završnu studiju Rio Tinta i uradio kompletnu stratešku studiju „Dobijanja i prerade materijala na bazi litijuma, bora i drugih pratećih materijala na njihovoj osnovi pomoću zelenih tehnologija za podršku ekologiji i održivom razvoju, naravno vodeći računa o intelektualnoj svojini dosada ostvarenih rezultata i potpisanim ugovorima. Taj tim bi bio osnova za formiranje sa Rio Tintom i/ili još nekim partnerima za zajedničko ulaganje, kompanije koja bi postavila optimalan koncept poslovanja koji bi išao do proizvodnje baterija i potencijalno električnih vozila,za litijum, i nov koncept za bor i natrijum.

MI I EKOLOGIJA

Mnoga se zagađenja pripisuju kineskim fabrikama koje to zaista i čine, ali ima puno drugih primera gde se vidi golim okom da smo dovoljni sami sebi – prilaz Beogradu sa bilo koje strane, gde se vide „brda“ smeća, jezera i reke po Srbiji gde se voda ne vidi od smeća, rukavac na Adi na Čukarici, svedoče o našem katastrofalnom odnosu prema okolini. Beograd je jedini glavni grad u Evropi koji svoje otpadne vode i fekalije ispušta u reke, bez prethodnog prečišćavanja.
Na taj način ogromne količine metala završavaju u rekama i preko riba u našem telu. Divan primer kako bi to trebalo da bude, postoji u Kopenhagenu, gde otpadne vode prečišćavaju do 100% i tek nakon toga vode idu u reku, koja je toliko čista da se Danci kupaju u njoj tokom cele godine. Grad Šabac ima takođe slino postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, koje je finansirala Evropska Unija sa 10 miliona eura i Republika Srbija i lokalna zajednica Šapca sa 8 miliona. Sombor i Subotica takođe imaju slična postrojenja. Izgradnja glavnog kolektora u Beogradu je rađena u periodu 2007-2012 i tada je stala i ceni se da je potrebna 1 milijarda evra za njen završetak,od čega 300 miliona za fabriku i 700 miliona za postavljanje kanalizacionih cevi.

Ako se zaista ozbiljno spremamo za ulazak u Evropsku Uniju bilo je mnogo pametnije da su u poslednjih skoro deset godina mnoge neprioritetne investicije zastale na račun ove. Šesnaest termoelektrana na Zapadnom Balkanu zagađuju regiju i proizvode više sumpor dioksida nego svih drugih 250 evropskih termoelektrana na ugalj. Sve više je poziva od strane Evropskih institucija za zdravlje i životnu sredinu da pristupanje Evropskoj Uniji ubuduće ne bi bilo moguće ako se zagađivanje životne sredine u regionu dramatično ne smanji, ako se zastare  termoelektrane ne ugase i ako se Vlade ovih zemalja ne okrenu prema drugim izvorima i
vrstama čiste energije.

Mi kao zemlja ne vodimo racuna o zaštiti svoje životne sredine, tako da to ne možemo zahtevati od stranih investitora i tako će biti sve dok ne profunkcionišu institucije sistema, što nije nimalo lako u našem autokratskom i manipulatorskom sistemu.