6
"Sramota me je da kažem, ja koja sam fakultetski obrazovana, imam i po dve dodtane edukacije mesečno, moja plata ide do 80.000 dinara", ogorčena je socijalna radnica iz Beograda koja je rešila da progovori za Nova.rs i objasni kako se osećaju i u kojim uslovima rade ona i njene kolege širom Srbije. Naša sagovornica je želela da ostane anonimna, a njeno ime i prezime su poznati redakciji. U svojoj ispovesti ona ističe da je glavni problem u obimu posla, odnosno količini zahteva stranaka kojih na dnevnom nivou bude i do 1.500. Da, sistem socijalne zaštite često ume da zakaže, a kada se to desi posledice su katastrofalne - bezbroj puta smo u Srbiji to doživeli, a sada se odmotava klupko i razotkrivaju glavni razlozi koji su do toga doveli.
Devojčica koju je otac držao osam godina zatočenu u stanu, žene koje su vapile, tražile da ih neko zaštiti od nasilnika, a koje su isti ti nasilnici ubili i to baš ispred centra za socijalni rad – to su priče koje već godinama potresaju Srbiju i niko da se uhvati u koštac sa tim problemom i reši ga.
„U drugim zemljama centri su rasterećeniji, odnosno imaju do 150 predmeta godišnje. U našim većim oštinskim centrima kao što su Novi Beograd, Zemun, Palilula, Zvezdara, Vožovac, po jednom stručnom radniku bude između 1.200 i 1.500 zahteva dnevno. Ja sam, recimo, prošlu godinu završila sa 450 predmeta. To su predmeti koji se tiču samog starateljstva, zatim razne zamolnice, pomoć u kući, odnosno lokalne usluge, pa republičke usluge i posebno su predmeti o nasilju u porodici. To bi značilo da dnevno dobijem negde između 4 do 5 novih predmeta, za koje moram da sprovedem kompletan stručni postupak“, priča naša sagovornica, iskusna socijalna radnica koja je rešavala mnogo teških slučajeva.
Pritom, naglašava, kompletan stručni postupak ne podrazumeva samo jedan razgovor sa strankom.
„On podrazumeva više razgovora kako bi socijalni radnik mogao da donese stručnu procenu. Za sve što napišem, treba mi dokumentacija koju treba da prikupim, treba da uključim druge kolege koje su vezane za to, znači i psihologe, supervizora, pravnika… Neki predmeti su kompleksniji, neki jednostavniji“.
Socijalni radnik ima puno posla samo oko jednog predmeta, a kamoli oko više njih, navodi ona.
„Vama se obraća policija, sud, predškolska ustanova, dispanzer za mentalno zdravlje, bolnica ukoliko imamo psihijatrijskog bolesnika koji je zadržan protiv svoje volje, obaveštavaju nas kada izlaze iz zatvora, iz bolnice, mi treba da posvetimo vreme štiteći ne samo osobu koja izlazi nego i osobu zbog koje je ta osoba bila unutra, treba razgovarati sa više članova porodice, izaći na teren, naš rad ne može nikako da se kvantifikuje, a novim programom traži se upravo to, jedna kvantifikacija socijalnog rada koja ni na koji način ne može da se svede na rubikove kocke“.
Ukazuje na činjinicu da u Srbiji postoje Centri za socijalni rad u kojima nema socijalnih radnika, a takvih je, kako smatra, najviše u Vojvodini i na jugu zemlje.
„To su manji centri u ruralnim područjima koji obuhvataju više mesnih područja kao što su sela. Na jugu Srbije nema stručnog kadra, nema pedagoga koji treba da radi u službi za odrasle, nema ljudi koji bi hteli da rade u tom područjima, niti se država trudi oko toga. Nisam sigurna, ali čini mi se da u jednoj opštini u Centru za socijalni rad ima tri radnika, od toga je direktorka istovremeno i vozač i računovođa i socijalni radnik. Sramota“.
Naša sagovornica ističe da je svesna da svi upiru prst u Centar za socijalni rad kada dođe do strašne porodične nesreće. Ipak, navodi da postoji granica do koje socijalni radnici mogu da idu.
„Ta granica nikada nije jasna, uvek se baziramo na ličnoj proceni da li je nešto završeno ili nije, uvek imamo predmete koji su na praćenju jer lično strahujemo da nešto može da se desi jer imamo neka predznanja i pretpostavku i to je ono što se traži od nas, da na osnovu porodičnih odnosa, procenimo rizik od izbijanja novih incidenata. Kada su maloletna lica u pitanju, trebalo bi da njihovo praćenje ima neki svoj tok, ako ih pratimo dve godine, recimo, onda ne možemo da se posvetimo nekoj drugoj deci, a imamo i prtitisak suda koji nas u isto vreme opterećuje novčanim kaznama“, otvorila je dušu naša sagovornica.
Socijalni radnici se, prema njenim rečima, suočavaju sa jako teškim zahtevima.
„Moramo da napravimo balans između toga da završimo što je goruće i ovoga što je za sud, prijave stalno pristižu i vi ste za ovih osam sati potpuno rastrzani, ujutru vas sačeka stranka da vam traži jednokratnu novčanu pomoć gde ima invalidno dete, pišete izveštaj za nasilje, dođe vam za privremneo starateljstvo i vi ste rastrzani kroz mrežu zahteva. Potrebna je pomoć da se prestane stavljati krivica na Centar za socijlani rad jer nijedna ustanova nema visokostručan kadar kao Centar za socijalni rad. Stvari moraju da se menjaju u percepciji javnosti, organizaciji državi i u tome ko smo mi, šta smo mi i koliko je naša uloga važna“, zaključuje naša sagovornica.
Bonus video: Veza, brak, razvod
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
