38
Na stotine vozača Hitne pomoći zaposlenih u manjim zdravstvenim centrima širom Srbije, radi identičan posao kao njihove kolege u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, ali za skoro duplo manju platu. Zbog nezakonite diskriminacije njih tridesetak je i tužilo ustanove u kojima rade, ali su im tužbe redom odbijane, te su umesto pravde, dobili na naplatu sudske troškove i do sto hiljada dinara. Njihova borba traje bezmalo osam godina, kada je Vlada Srbije odlučila da im smanji koeficijent za obračun plata sa 13, 57 na čak 8,99, te danas rade praktično za manju platu no što su je imali 2012. godine, iako im je opis radnog mesta ostao identičan.
Vozač Hitne pomoći D. V. (puno ime i prezime poznato redakciji) iza sebe ima 27 godina staža u lokalnoj bolnici, a plata mu je sada za svega nekoliko hiljada viša od zvaničnog minimalca u Srbiji.
„Kolege koje rade pri zavodima, kao što su Beograd, Kragujevac, Novi Sad i Niš uspele su da zadrže plate zahvaljujući tome što rade u bolnicama koje imaju sopstvena sredstva i direktore koji su im zadržali koeficijent za sve koji su imali VKV stručnu spremu. Međutim, nama u manjim mestima, većinom je spušteno na najniži koeficijent, ukinuta VKV sprema, tako da sada i oni koji razvoze bolnički veš imaju istu platu ko mi“, kaže D. V., napominjući da ih najviše boli što imaju istu kvalifikaciju i rade isti posao kao kolege u većim gradovima, ali se prema njima ponašaju „kao da rade u drugoj državi“.
„Ne dešavaju se saobraćajke samo u velikim gradovima. Zapravo je mnogo i teže raditi u manjim sredinama nego u velikim gradovima, jer mi pokrivamo sva okolna sela, prelazimo i po sto kilometara dnevno, bez obzira na doba dana i vremenske uslove. Kolegama iz Beograda i Novog Sada od mesta gde pokupi pacijenta do bolnice treba maksimum pet minuta kroz urbanu sredinu, dok se mi provlačimo kroz seoske puteve i vikend zone, bez ulica i asfalta. Mi u tom vozilu odgovaramo za četiri života: lekara, tehničara, pacijenata i sopstveni život“ , kaže njegov kolega iz Zrenjanina, koji je takođe pravdu bezuspešno potražio na sudu.
„Tražili smo samo da se izjednačimo sa većim gradovima i zato smo i podigli tužbe. Međutim, čini se da ćemo pre dočekati penziju nego pravdu u ovoj državi”, kažu vozači.
Ono što ih dodatno iritira je potpuni nesklad između odluka Vlade i onoga što im piše u ugovorima u radu.
Naime, prema Uredbi o koeficijentima zaposlenih u javnim službama, na osnovu koje im je umanjen koeficijent, vozači Hitne pomoći su svrstani u kategoriju poslova “na pripremi hrane, kuvanja, uspostavljanja telefonskih veza, daktilogtafa …“
Međutim, istovremeno u njihovim ugovorima o radu jasno navodi da je njihov posao daleko odgovorniji i kompleksniji od pukog upravljanja vozilom.
„Vozač specijalnog sanitetskog vozila … tokom intervencije po nalogu lekara i medicinskog tehničara pomaže medicinskom osoblju u donošenju, postavljanju i uključivanju medicinskih aparata, pomaže prilikom nošenja nepokretnih i polupokretnih pacijenata …“, navodi se u jednom od aneksa ugovora naših sagovornika. Kako i sami kažu, od njih se ovakva pomoć i opravdano očekuje.
„Mi smo na terenu deo tima, mi ne radimo sanitetski transport, već vozimo lekare. Učestvujemo i u imobilizaciji i u reanimaciji pacijenata na licu mesta. Niko od nas ne sedi za volanom na intervenciji, već radimo ono što nam lekari kažu i za šta smo obučeni“, kažu vozači, napominjući da je većina njih prošla obavezne obuke iz pružanja prve pomoći.
„Sada su i to ukinuli i bukvalno svako ko ima položen vozački praktično može da radi kao vozač Hitne pomoći. U Zrenjaninu se već događa da se zapošljavaju ljudi koji ni ne znaju gde im se nalaze nosila u vozilu, a kamoli da su obučeni kako da pomognu na mestu saobraćajne nesreće, uključe kiseonik ili pristupe reanimaciji“, kaže jedan od vozača iz zrenjaniske bolnice, iza kog je dvadeset godina staža.
Mada su tužbe pokretali u različitim gradovima, i pozivali se na nesklad zakna i onoga što je životno i što im piše u ugovorima, vozači su redom gubili sporove. Najuporniji od njih, D. V. je čak stigao i do Ustavnog suda.
„Na kraju suđenja koje smo, uprkos svemu, izgubili, sudija je advokatici nezvanično rekao da se ovakve tužbe u startu odbijaju, jer bi izazvale pravi lavinu kada bi sud presudio u korist samo jednom vozaču“.
Isti problem imaju i vozači u Subotici, Inđiji, Vršcu … kao i u svim gradovima u Srbiji, izuzev tamo gde direktori nisu nekako na svoju ruku uspeli da se izboreza vozače i da ih plaćaju kao i ranije, mahom uz pomoć lokalne samouprave.
„Ako već državi nije bitno ko im vozi lekare i građane kojima j potrebna pomoć, javnost to mora da zna. Mnogi od nas daju otkaze i odlaze da voze taksije, kamione … Umorni smo već od svega, demoralisani i većina nas mora da radi i dodatne poslove da bi smo izdržavali svoje porodice. Ne odustajemo samo zato što uprkos svemu volimo ovaj posao, jer učestvujemo u pružanju pomoći ljudima onda kada im je ona najpotrebnija“, kažu naši sagovornici.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
