4
Došli su rano izjutra s namerom da izbace ljude na ulicu. Dve predstavnice gradske vlasti dovele su 60 uniformisanih policajaca, uključujući tu i specijalnu brigadu, mehanizaciju za rušenje, pauka i kola hitne pomoći, da nasilno prokrče put za izgradnju investitorskog projekta "Marina Dorćol''. Sto miliona evra, kolika je procenjena vrednost projekta, bili su dovoljan razlog da se u postupku pogaze mnogi zakoni države Srbije (Zakon o stanovanju, Zakon o državnom premeru i katastru) i sva načela ljudskosti – sedmoro ljudi ostalo je bez svog krova nad glavom, a jedna starica je preminula od stresa.
“Niko bez doma” je aktivistička kampanja Združene akcije Krov nad glavom, organizacije koja se bori za pravo na dom i portala Nova.rs. Kampanju čini serijal tekstova i video reportaža kojima možemo da pokažemo dijapazon sistemskih nepravdi, koja se nanosi onima koji ostaju bez doma, i posledice koje takav gubitak sa sobom nosi. Želimo da pokažemo da je borba moguća, i da ako smo udruženi možemo da organizujemo suprotstavljanje ovoj pošasti. Nadamo se da ćemo ovom kampanjom ohrabriti naše sugrađane da to učine i da znaju da nisu sami.
Piše: Vladimir Logos, Združena akcija Krov nad glavom
Prisilno iseljenje porodice Osman dogodilo se 15. oktobra 2019. na Dorćolu. Bez obzira na revolt stotina hiljada ljudi koji su na društvenim mrežama i portalima medija tražili da se postupak zaustavi i porodici omogući smeštaj, iseljenje je ipak sprovedeno, a članovi porodice, čija je kuća srušena istog dana kada su izbačeni, ostavljeni su da se sami snalaze kako će dalje živeti. Obratili su se Centru za socijalni rad, Kancelariji za evropske integracije, OSCE-u, Zaštitniku građana, pa i predsedniku Vučiću i premijerki Brnabić – niko ništa preduzeo nije.
Fašistički način
Seladin Osman (61) odrastao je u kući iz koje je izbačen. Ubrzo nakon iseljenja izgubio je i svoju sestru, Suzanu Aliju; Suzana je bolovala od raka i teško se kretala, ali su je ne mareći za to silom iz kuće izneli na nosilima. Sa tugom i besom, Seladin se priseća svega što se desilo:
“Sad se Vučić i Brnabićka kobajagi sekiraju za svaki život ugrožen zbog korone. A moja sestra je posle 15 dana ležanja u bolnici preminula! Oni su joj izazvali taj stres i doprineli tome. Doktor je rekao isprva da ne smeju da je pomeraju, hitna pomoć je potom otišla, a kada su se vratili drugi put doktor mi je rekao: ‘Ja sam dobio naređenje da ona mora da izađe’.“
Akcija rušenja doma porodice Osman
Uživo sa akcije rušenja doma porodice Osman iz Beograda 15. oktobra 2019.
Posted by Združena akcija Krov nad glavom on Уторак, 15. октобар 2019.
Porodica Osman je i dalje u neverici koliko se institucija angažovalo da ih izbace iz kuće i kako su bili tretirani. Na iseljenju je lično prisustvovao i načelnik odeljenja MUP-a Stari grad, ali to nije imalo uticaja na nezakonito i nasilno postupanje prisutnih policajaca:
„Tretirali su me kao anti-državni element, policajci su čak tvrdili da sam hteo da se obogatim na štetu države, a za pravne dokumente na koje se pozivam ih nije bilo briga. Bukvalno su mi rekli: mi rušimo, a ti tuži. Ja sam bolesnik, imam šećer, visok pritisak. Zamislite kako mi je bilo da sve to gledam… pa dobro se nisam šlogirao. Tu sam rođen, tu sam odrastao, sve što sam stekao tu sam uložio i da me onda neko tako izbaci na ulicu… pa to je jedan vulgaran, bezobrazan, fašistički način. Ja ne znam kako da živim više u ovoj državi“, navodi Seladin Osman.
Plan raseljavanja
Da li je sve moglo biti urađeno drugačije? Da investicioni projekat bude sproveden u delo, a da niko od ljudi koji žive na parceli predviđenoj za gradnju ne bude oštećen?
Ne samo da je moglo, već je tako moralo biti. Zakon o stanovanju u članovima 78. i 79. propisuje obavezu institucijama države da tokom izgradnje investicionih projekata zbrinjavanju ljude, tj. ponude plan raseljavanja. Dužni su da to urade čak i ako ljudi tu stanuju ilegalno, što sa porodicom Osman nije slučaj:
„Imam sudsku odluku da smo dobili otkup tog objekta, postoji i saglasnost Ministarstva finansija, overeni ugovori od suda. U gradskoj vlasti su mi rekli da ništa to ne priznaju… kako možete da ne priznajete šta je sud uradio?!“, kaže Seladin.
Gradska vlast ne samo da sebi dozvoljava nepoštovanje sudskih odluka, već je od porodice tražila da sama plati troškove rušenja svog doma u iznosu od 10.000 evra (!). Iz organizacije “Krov nad glavom“ smo porodici obezbedili advokata, a 22. oktobra 2019. i formalno uputili zahteve Gradu Beogradu da:
– pronađe porodici smeštaj u istoj kvadraturi koju je srušio (oko 100 m2)
– odustane od namere da naplaćuje troškove rušenja porodici i umesto toga plati obeštećenje za pretrpljeni stres
– više nikada ne sprovodi iseljenja bez plana raseljavanja i traženja alternativnog smeštaja.
Odgovore nikada nismo dobili, a s prolaskom vremena je jedino jasno da su odustali od namere da porodici naplate troškove rušenja.
Život u diktaturi
Porodica Osman od iseljenja više ne živi zajedno, a siromaštvo ih tera i da odu iz zemlje trbuhom za kruhom:
„Sad živim pod kiriju sa jednim sinom, ostatak porodice je kod rođaka, jedan sin otišao da radi u Francuskoj. Pošalje mi taj sin nešto novca, rođaci još po malo, pa imamo da platimo kiriju, da jedemo i pijemo, ali ništa drugo. Iako imam 28 godina radnog staža, nemam penziju. Životarimo, čekamo da se završi tužba.
Pravo da vam kažem, ja sam hteo da ovde ostavim sve i da idem u svet, ali mi deca nisu dala. Mislio sam da tražim azil u Nemačkoj, da proživim tamo šta mi je ostalo od života, tamo bih makar umro na miru… oni daju dovoljno novca za kiriju i hranu. Trebao sam stvarno da odem u azil i da pričam protiv ove države! Da ovde nema slobode kretanja, slobode govora, da se ne poštuju zakoni, da je diskriminacija na visokom nivou. Ovde nema vladavine prava, nema demokratije, ovo je diktatura – ovde vladaju kriminalci a država ih podržava“, priča Seladin Osman.
Šta je investitorski urbanizam u praksi?
Stambeni kompleks u okviru projekta „Marine Dorćol“ imaće 18000 m2, a kako su u pitanju luksuzni apartmani, ekonomisti procenjuju da će vrednost kvadrata na tržištu iznositi 3-4000 evra.
Porodica Osman mogla je biti adekvatno zbrinuta da su tajkun i/ili država izdvojili samo jedan hiljaditi deo procenjene vrednosti tih stanova – između 50-70.000 evra bilo je dovoljno da se porodici kupi kuća ili stan na drugoj lokaciji. Grad ne bi stvorio nove beskućnike od svojih građana, Suzana Alija ne bi preminula od stresa, a ulagači bi svejedno ostvarili ogromne zarade. Investitorski urbanizam je kad tajkun i država ne daju ni promil za živote ljudi.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
