6
Kako sam putovao 100 minuta do posla za relaciju za koju mi treba 20 minuta ili - svi mi živimo jedan gigantski Dan mrmota.
Uopšte ne volim jutarnje smene.
Jes da kad radim od 7 izađem u 15 i budem veći deo dana s klincima, ali ustati u 6, preći dva mosta u špicu koji kreće već pre pola 7, militi dva na sat sve vreme, gde ti se potkolenica koči i trne, a noga ti je non-stop u „stani-kreni“ modu garnirano naglim kočenjem… Osmi krug pakla, ukratko. Znate taj osećaj, beogradski vozači vole da vam se zalepe na 20 centimetara od branika, pa vam i inače širom otvorene zenice budu još raširenije, a čula nadražena kao da će, ne dao bog, neko da pripuca svakog sekunda na vas.
Koliko sam samo puta u tim situacijama sanjao da sam Majkl Daglas u besmrtnom „Falling Down“, kad, ispižđen zbog raznih sranja koja se gomilaju, a ne rešavaju, uzme i bejzbol palicu i pravdu u svoje ruke. Nasilje na stranu, ali kako čovek da se oseća kad baš baš žuri negde (na posao na primer), a onda mu se pred nosom ukaže kilometarska kolona koja kreće već od skretanja za Kotež, pa sve tamo do početka Pančevca?
PROČITAJTE JOŠ:
Pola je 7, logika govori da će tih kilometar-dva, svim jutarnjim nedaćama uprkos, moći da se pređe za desetak minuta. A onda se vožnja otegne na zdravo nervoznih 40 min, panika je eufemizam za ono kako se osećaš, nervi su odavno otišli dođavola, i onda ugledaš mučenu facu na početku Pančevca, čačka baja nos, otpao mu levi točak i tačno se vidi da mu je sve ravno do Zrenjanina koliko mu lakat puca da li je upravo neko zbog njega zakasnio na posao, kod lekara, decu da odvede ovde-onde… Ne bih da grešim dušu, dešava se svima, ali buraz, pa ako znaš da voziš krntiju (a ovo jutros je bio kapitalan primerak krntijetine, pa na kub), odi nekad do majstora, otroši se, spasi i sebe i nas.
Nekako pregrmiš Pančevac, gaziš stotku da uhvatiš „29. novembra“ jer i tamo zna da začepi, gle čuda, nema toliko vozila, dobaciš nekako do Terazijskog tunela i tu se ukočiš. Minut, dva, pet, deset, ništa ne mrda. Iskustvo prosečnog istraumiranog vozača u Beogradu u jutarnjem špicu ne priziva u sećanje slične situacije jer – dosad ih nikad nije bilo. Nema mrdanja, sve stoji u mestu, a vreme ide li ide, nervoza raste li raste… A jutarnji si urednik ovog jutra na veoma čitanom portalu, studentskih 15 minuta se i toleriše nekako, ali ovo je već ulazak u drugi sat otkako si odjezdio iz kuće jutros u 6:30.
Tek, u nekom momentu kolona počinje da mili, nekako se dovuče do početka Brankovog mosta, a tamo gusti crni dim para nebo, a 500-ak metara dalje ukazuje se vatrena loptica, koja, kako joj se približavaš, postaje sve veća i strašnija. Glas s radija saopštava da se zapalio autobus. Milicionar zaustavlja saobraćaj meni tik ispred nosa, ne može se preko Brankovog. Mislim se u sebi: „Burazeru, kasnim već debelo na posao, daj da se provučem nekako“. Polismen kao da mi čita misli, nervozno zamahuje i pokazuje da skrenem udesno i isforsiram Savski most, onaj koji Šapić hoće da ruši.
Nema mi druge, ali nisam jedini, i u Savamali se stvorio čep na uključenju na most preko koga je trenutno najbrže stići na Novi Beograd (najbrže, kako to optimistično zvuči). Vučemo se, nervozni smo, zajahali smo sirene, svi negde kasnimo i svima su lica rumena od nervoze. Staro sajmište, 15 minuta kasnije, lakat uključenje kod Ušća i nekako Bulevar Mihajla Pupina 118a.
Na satu piše: 7:50. Zakasnio sam 50 minuta na posao, u smenu kad skoro sve zavisi od urednika na sajtu (mene ovog jutra). Još detaljnije: putovao sam tačno 100 minuta za relaciju za koju mi u dobrim danima treba dvadesetak. Zaključka nema. Nervoze ima. Nabrajanja svega po spisku pozamašnom broju ljudi takođe, od onog mučenika koji čačka nos na Pančevcu, preko svih mogućih kamikaza koji ti seku traku jer su bahata stoka, do gradskih otaca koji su hajdžekovali Beograd i njegov saobraćaj pretvorili u loš bugarski pornić (copyright by Vukelić).
Sva sreća, Partizan je pobedio sinoć. Idemo u nove radne pobede, u gradu koji se raspada.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
