"Mi smo ljudi bez granica, za nas ne važi policijski čas" - možda su ostali bez krova nad glavom, ali nisu izgubili duh i smisao za šalu. U podzemnom prolazu, u samom centru Beograda, upoznali smo grupu od oko desetak beskućnika - onih koji nemaju gde da požure, gde da stignu i više nemaju šta da izgube. Ništa sem golih života.
Do ponedeljka više nema izlaska. Neki odlaze u nabavku, žure da se vrate kući, da se vrate na sigurno. Ipak, ima i onih koji nemaju tu privilegiju i nemaju mogućnost da ispoštuju parolu koju ovih dana mnogi ponavljaju kao mantru – „ostani kod kuće“.
Dok pored njih, izlazeći iz obližnje radnje, prolaze ljudi punih ruku i punih kesa, oni nemaju gde, podzemni prolaz kod Doma omladine im je jedina kuća, jedini zaklon. Različite životne priče i drugačije naravi, ali se, ipak, međusobno razumeju i podržavaju.
Neki su raspoloženi za priču, nekima nije ni do čega. Kažu da njihove porodice ne znaju da su ostali na ulici, nečije majke veruju da su oni trenutno smešteni kod prijatelja u isčekivanju posla i prestanka epidemije.
Kažu, imali su jedan telefon i svi su ga zajedno koristili, sada je i taj telefon „izgubljen“. Pričaju nam i kako nisu odmah znali i shvatili šta se dešava, prošlo je neko vreme dok nisu čuli za koronu. Nemaju način da prate vest i medije.
Ipak, neki od njih imaju maske. Kažu, dali su im neki dobri ljudi. Pominju i kako su ih pre neki dan „posetili Kinezi“.
Ima i onih kojima treba razgovor, žele da pričaju i podele svoju sudbinu.
„Todorović Žak, rođen u Francuskoj, a ovde živim od šeste godine. Imam već 54 godine“, tako nam se predstavlja sagovornik koji kao da želi da njegova životna priča bude nauk drugima.
„Kako moramo, sve teže i teže ide. Teška je ta nemaština, ljudi bez krova, ne mogu to da ti objasnim“, tako nam odgovara na naizgled prosto pitanje – kako ste?
Za njih, čini se, u životu ima i mnogo gorih stvari od korone.
„Da li se plašiš ili ne plašiš, ono što dođe, doći će. Ja sam tako odlučio. Nemamo gde – muka“, priča bez patetike u glasu, kao da saopštava neku najočigledniju životnu istinu.
Kažu da bi mu u životu pomoglo kada bi dobio neki trajni posao. Inače je farbar.
„Ponekad kada naiđe neki posao, uradim to. Preživljavam…“, priča nam Žak. Prijatelji mu, tu i tamo, pomognu, kaže ima brata, ali kao da ga nema.
U želju da razumemo, i pomognemo postavili smo i ono najteže pitanje – kako se nekome dogodi da ostane bez krova nad glavom?
„Ne znam, ne mogu to da objasnim. Ne mogu to da opišem, menjaju se ljudi. Zlo uđe gde se najmanje nadaš, u krv. To je baš gadno“, objašnjava Žak i ostavlja nas bez svakog daljeg pitanja.
Porodični problemi, to je najčešći razlog koji navode kao glavnog krivca za situaciju koja ih je zadesila.
„Ja sam Marko Živanović, rodom sam iz Valjeva. Imao sam dosta problema porodičnih, zbog toga sam na ulici. Imam pekarski zanat, ali verovali ili ne mogu da izdvojim novac za ličnu kartu i da se zaposlim“, upoznajemo se sa još jednim od onih pored kojih najčešće samo prođemo i ne zapitamo se kakva je njihova životna priča, zbog čega su tu gde jesu.
Priča nam i da, ipak, ima dobrih ljudi koji im u prolazu „tutnu“ i po 2.000, pa oni to podele među sobom.
„Slabo jedemo, vodimo nenormalan život, spavamo gde stignemo… Sada ne mogu ni da radim nigde, a majstor sam za pite i lisnato testo. Ne želim da se ponizim toliko i da odem centar za socijalni rad i da kažem pomozite mi za ličnu kartu. Još uvek smatram da sam mlad, pa ne želim da molim nikoga, mislim da mogu da zaradim, ali ispostavilo se da ne mogu“, mešaju se ponos i ljutnja na samog sebe u njegovom glasu.
Marko dodaje i da mu nije svejedno zbog korone, pije brufene, juče je, kaže, imao jaku temperaturu.
„Imam sestru, na Vračaru, ali sada ne smem da odem kod nje. Bojim se da nisam dobio neki virus, pa da je ne bih zarazio, ima četvoro dece. Ona hoće da mi pomogne, oprala mi je stvari, ali me je sramota da dođem kod nje“, vodi računa o onima koji su spremni da mu pomognu.
Združena akcija „Krov nad glavom trudi se da svakog dana obezbe obroke za one koji nemaju krov nad glavom. Tu su i kuvani obroci, javili su se ljudi koji kuvaju za sebe, pa im nije teško i da skuvaju za druge, kao i pojedini vlasnici keteringa.
Aktivista Igor Stanojević ukazuje da je problem sistemska pomoć beskućnicima, a to se naročito pokazalo u vreme epidemije korone. Zvaničnih podataka nema, a prema procenama organizacija koje pokušaavju da pomognu onima koji žive na ulici u Beogradu ima oko 150 beskućnika.
On napominje i da su predstavnici Krova nad glavom kontaktirali sve relevantne organizacije, kako bi dobili odgovor o sudbini beskućnika u vreme pandemije, ali pravog odgovora nema.
„Mi smo kontaktirali sve moguće relevantne institucij. Ili nismo dobili odgovor ili je taj odgovor bio nerešiv. Njihov savet je bio da oni odu u centar za socijalni rad koji ne radi i ne prima ih, kako bi oni dobii iput za Prihvatilište. Prihvatilište je potpuno zatvoreno, ko je tamo tamo je. Vidimo da su te institucije te ljude izignorisale i prepustile ih same sebi,pa smo rešili da pomognemo, koliko možemo“, priča nam Igor.
Nismo se dugo zadržali, žurili smo da posao obavimo i svojim kućama stignemo pre početka potpunog zaključavanja koje će trajati do ponedeljka. Proveli smo pola sata sa onima koji bi verovatno dali sve svetu da im je kao nama glavna muka to što ne možemo da mrdnemo iz kuće. „Tu smo mi, svaki dan, dođite…“, poručili su nam na rastanku.
