5
"Jao, moj Miloš non-stop igra igrice. I Matija isto. Đole ne silazi sa kompjutera, a Ognjen po ceo dan juri neke lopove na ekranu", ovo su samo neki od odgovora roditelja kada ih pitaju šta im najčešće dete radi kada dođe iz škole. Nažalost, deca sve više "bulje" u mobilne telefone ili kompjutere, a njima su se pridružila i vrtićka deca koja već sa četiri-pet godina znaju da "povlače prstićem po ekranu". Nedavna tragedija koja je zadesila Srbiju, kada je trinaestogodišnjak ubio osmoro svojih vršnjaka i školskog čuvara u školi, naterali su mnoge roditelje, ali i prosvetne radnike da se zamisle i preispitaju gde je problem. Tako su učenici odeljenja III1 Osnovne škole "Rade Končar" u Zemunu, u razgovoru sa svojom učiteljicom Biljanom Tomić, priznali da im masovno ubistvo u školi izgleda kao da je đak K. K. zamislio da igra igricu. To je bilo ključno i za njih i za učiteljicu da se dogovore da 30 dana neće igrati igrice. Tako je nastao ovaj izazov, a rezultati su, posle samo sedam dana, i više nego sjajni.
Učiteljica Biljana Tomić kaže za Nova.rs da je izazov da deca ne igraju igrice 30 dana ni na jednom uređaju, potekao od strašne tragedije koja se dogodila prošle nedelje u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. Pitala je svoje đake kako se osećaju.
„Rekli su da su uplašeni i da ne mogu da veruju da je to neko mogao da uradi i da im je još gore što se to desilo u školi. I onda smo ceo čas posvetili njihovim osećanjima i njihovim gledištima zašto se to desilo i kako je moglo da se desi, gde su oni stvarno odreagovali, za mene zapanjujuće. Ipak su oni jako mali. Mislila sam da oni nisu svesni cele situacije, ali oni su posle išli toliko u dubinu i analizirali šta je moglo da se desi u glavi dečaka, pa da uradi tako nešto, da on ubije svog najboljeg druga kod koga je bio prethodno na rođendanu“, priča nam učiteljica.
Pročitajte još:
5
0
6
Potom je, kako nam objašnjava, jedan od učenika rekao da masovno ubistvo u školi na Vračaru izgleda kao da je osumnjičeni trinaestogodišnjak igrao igricu.
„Tada smo nastavili da pričamo o igricama, kako se oni osećaju kada igraju igrice i svako je imao neki komentar, ali ono što je bilo zajedničko je da su oni jako srećni dok je igraju, ali da se osećaju uznemireno, da su nervozni, da mnogo viču i da govore ružne reči. Onda sam ih pitala: Dobro, ako je već tako, zašto onda umesto te igrice ne radite nešto drugo što bi vas dovelo u situaciju da se bolje osećate? Svi su odgovorili da su srećni kada su napolju i kada se igraju. I sve je poteklo od te rečenice“.
Onda su učiteljica Bilja i njena deca napravili dogovor.
„Rekla sam: Okej, znate da vam je lepo kada se igrate, da vam je mnogo lepše kada ste zajedno, družite se, bavite se sportom, vozite bicikl, pa da mi sklonimo mobilne telefone, ne igramo igrice 30 dana i da vidim okako ćete provoditi vreme? Odmah su prihvatili. Govorili su: U redu, to je izazov, super je, interesantno, mi to možemo. I onda smo se dogovorili da pišemo dnevnik aktivnosti šta su oni to radili u periodu kada bi igrali igrice. I već smo počeli da čitamo dnevnike iako smo rekli da ćemo ih čitati za 30 dana, ali nismo mogli da izdržimo“.
Učiteljica dodaje da su kroz čitanje dnevnika deca saznala kakve sve zanimljive i društvene aktivnosti postoje, a da toga nisu ni bila svesna.
„Smejali smo se raznim pričama ko je šta radio, ko je šta mislio, ovaj je spremao koreografiju, ovaj je vežbao folklor, crtali su, slikali, dve devojčice su povezale porodice, išle su za vikend van Beograda gde su se družile. Oni vole da čitaju i razne stvari čitaju i to im je sasvim u redu aktivnost. Vole društvene igre koje ja baš onako potenciram i bilo je još zanimljivih predloga, a jedna je bila da je tata objasnio kako su se deca nekada igrala. I to im je bilo zanimljivo, pa su pričali koje bi oni to igre iz prošlosti mogli da igraju. A dobra stvar je da su sve igre bile vezane za dvorište, za park, gde bi se oni svi zajedno igrali“.
Reakcije roditelja na ovaj učiteljicin predlog bile su i više nego dobre.
„Roditelji su odmah prihvatili i ja sam odmah shvatila koliko su oni bili u problemu. Nisu mogli dovoljno da iskontrolišu koliko deca igraju igrice, a eto ovim bukvalno dogovorom za 5 minuta, mi smo decu odvojili od telefona“.
Inače, još od 1. septembra đaci odeljenja III1 imaju dogovor sa svojom učiteljicom da mobilne telefone i pametne satove isključuju kada uđu u učionicu, a pale ih kada krenu svojim kućama, kako bi se javili roditeljima.
„Oni to apsolutno poštuju, bez obzira da li sam ja tog dana u školi ili nisam. Tu nema nikakve dileme, navikli su da je to u redu, sve što im treba obrate se meni, ako je potrebno da pozovem roditelje, ja ću to uraditi. Oni znaju da uvek mogu da računaju na moju pomoć. Naravno, ništa ne bih uspela bez samih roditelja. Mi imamo jako dobru saradnju, ponekad se verovatno njima nekada nešto i ne sviđa, pa kažu da preterujem: Jao učitlejice pa opet neki projekat, ali kada vide da deca uživaju u tome, oni apsolutno podrže sve, a ovog puta je bilo bez komentara, apsolutno su podržali i deca se pridržavaju toga“.
Osnovna škola „Rade Končar“ često organizuje dečije manifestacije, a zanimljivo je da i roditelji đaka učestvuju u njima.
„Jedna od takvih manifestacija je kada su roditelji pevali zajedno sa decom na našoj Končarijadi. Oni su navikli na razna dešavanja i uvek su zainteresovani da rade sa svojom decom neke zanimljive stvari i da nas podržavaju“, kaže nam učiteljica Bilja.
U Osnovnoj školi „Rade Končar“ se zaista dešavaju samo lepe stvari. Ekipa Nova.rs imala je priliku da prisustvuje proslavi Dana žena u jednom odeljenju ove škole, kada je učiteljica Dina Vojnović sav novac koja su deca nameravala da prikupe za njen poklon, a u dogovoru sa njima, uplatila za jednog bolesnog dečaka.
„Ovo nije moja ideja, ovo je zajednički predlog. Samo sam sugerisala deci da ne želim nikakve poklone za 8. mart jer to je nekako izgubilo smisao, sakupljaju se sume novca koje nisu nimalo prikladne. Ne želim da ružim, niti da neko pomisli da imam nešto protiv toga. Svi slavimo ovaj praznik i želim da ovaj dan bude svaki dan, a ne samo kad je 8. mart, zato smo svi zajedno rešili da ove godine nema poklona, nego da tim novcem pomognemo nekom“, ispričala nam je tada učiteljica Dina.
Lidija Bizić iz Beograda je majka devetogodišnjeg dečaka koji ide u Osnovnu školu „Rade Končar“ i kako kaže za Nova.rs, veoma je ponosna na njegovu, ali i zrelost njegovih vršnjaka kada su se jednoglasno dogovorili da ne igraju igrice narednih 30 dana. Ističe da su svi roditelji oduševljeni rezultatima koje su deca za samo sedam dana postigla bez igranja igrica.
„Jako smo zadovoljni, deca su sklonila telefone, nema igrica i svi se pridržavaju. Sada su nekako mirniji, lepše spavaju, barem moje dete, više provodimo vreme zajedno i pričamo o nekim stvarima, prepričavamo one male njihove razgovore u školi, ma zaista je rezultat sjajan. Više idemo u prirodu i nekako smo se spojili, a do pre sedam dana je bila situacija kada su samo gledali u telefone“, priča nam ova mama.
Dodaje da je ova ideja sjajna, te da se nada da će se ovoj školi još neko priključiti, pa da zajedno slave promene koje utiču bolje na sve.
BONUS VIDEO: Tinejdžer u zatvoru zbog igrice Gubi li se granica između virtuelnog i stvarnog
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare