0
Taman što je pre dva dana na sednici Skupštine grada podneo izveštaj o poslovanju za 2024. godinu, pa ponovo oštro kritikovan od strane užičke opozicije, dugogodišnji direktor Narodnog pozorišta Užice Zoran Stamatović, podneo je ostavku. Od strane opozicije je ranije optuživan da je falsifikovao biografiju, a informacija da je malu scenu užičkog teatra izdao za privatnu proslavu skandalozno je odjeknula u ovom gradu. Ovo je peta ostavka na direktorsku funkciju u javnom sektoru od prošlogodišnjih lokalnih izbora, kada je užički parlament dobio opoziciju koja je posle dugog niza godina aktivna, kritična ka vlasti i opredeljena interesima građana.
Vlasti su se menjale, a njegovo ime na čelu užičkog teatra je stajalo postojano tri decenije, sve dok manir SNS-a nije uzeo danak. Nizale su se zamerke na rad i ponašanje direktora Užičkog pozorišta Zorana Stamatovića. Ako se vratimo samo godinu unazad, burna i ružna reakcija na kritiku organizacije „Joakima Vujića“, jednog od glumaca Niškog pozorišta, bacila je senku na festival. Stamatovića je podržao čak i tadašnji direktor Zajednice pozorišta Spasoje Ž. Milovanović, pa je Stamatović čak zapretio i tužbom. Kako je postalo jasno da je zapravo njihovo ponašanje bilo neprikladno trenutku, pretnje se nisu obistinile.
Događaj koji Užičani pamte je i svečana sednica Skupštine koja se svake godine održava u sali Narodnog pozorišta. Dok su aktivisti „Da (ne)dišemo Duboko“ u dva špalira sa transparentima dostojanstveno stajali ispred zgrade pozorišta, glasno je galamio Zoran Stamatović, tražeći da se sklone sa javne površine, verujući da mu to pravo pripada. To se nije desilo jer su nepomični aktivisti odgovorili ćutanjem. Tada je u zgradi Narodnog pozorišta bilo i brojno obezbeđenje, a sve zajedno je rušilo sliku i mesto koje ova ustanova kulture ima u očima i srcima Užičana.
Tokom marta ove godine, sa skupštinske govornice opozicija je zamerila Stamatoviću zašto ne ide u penziju i svoje mesto ustupi nekom od zaposlenih i stručnijih od njega, jer je uslov stekao još pre dve godine. Iznete su i teške optužbe o saznanjima da je Stamatović navodno vršio mobing i diskriminaciju nad zaposlenima te da oni, radi svoje sigurnosti, snimaju sve razgovore koje sa njim obavljaju. Opozicija je tada navela da ima saznanja da spremačica pozorišta čisti kuću direktora Stamatovića, a da tehničko osoblje održava njegovo imanje.
Zoran Stamatović je i dobitnik „Vukove nagrade“ 2024. godine za naročite rezultate ostvarene u stvaralačkom radu, širenju kulture, obrazovanja i nauke na svesrpskom kulturnom prostoru. Odbornica „Užičke republike“ Tanja Aleksić, u skladu sa tom činjenicom, je postavila pitanje i gradonačelnici ali i Stamatoviću – Koja je cena kulture? Ona tvrdi da je direktor Stamatović izdao malu scenu pozorišta za privatnu proslavu za 9.000 dinara i to ženi koja neguje njegovu majku. To su dokumentovali i snimcima koji svedoče da su se na toj proslavi glasno emitovale i pevale numere Šabana Šaulića i Baje Malog Knindže. Da takvi zvuci dopiru iz Narodnog pozorišta i skrnave riznicu kulture, prema mišljenju opozicije, bio je razlog za Stamatovićevu ostavku.
Zamereno mu je i to što je u svojoj biografiji, pored diplome Ekonomskog fakulteta, kao dokaz o završenim specijalističkim studijama iz pozorišne oblasti zapravo priložio sertifikat sa nekog stručnog seminara koji se ticao te tematike. Nakon javnog govora o tome, Stamatović je svoju biografiju povukao sa zvaničnog sajta Narodnog pozorišta Užice. Stamatovića nisu žuljale ni neugodne stolice u teatru koje nisu zamenjene pola veka, ali sve više jesu publiku koja na to godinama upozorava.
Ono što će Užičani pamtiti kao sramotu Narodnog pozorišta Užice, na čelu sa Zoranom Stamatovićem, jeste to da se ova ustanova ni jednim slovom nije oglasila povodom smrti akademika Ljubomira Simovića, rođenog Užičanina i počasnog građanina grada koji je proslavio svojim delima. Osim što je bio jedan od najumnijih Užičana, vredan svih povelja i počasti, Simović je više od bilo koga proslavio užičku pozorišnu scenu ali i svoj grad koji je utkao u svoja dela izvođena širom sveta. Ansambl Užičkog pozorišta igrao je sve tri Simovićeve drame: „Putujuće pozorište Šopalović“, „Hasanaginicu“ i „Čudo u Šarganu“.
Oglasili su se tek sa nekoliko rečenica na komemoraciji koju je čak posle 40 dana organizovao Grad Užice, iako je Simović bio onaj koji nije želeo čak ni takvu vezu sa ovom vlašću, komemorativnu uz posmrtne reči koje niko nije ni smeo ni želeo da izgovori za njegovog života. To se ipak nije odnosilo na Narodno pozorište koje je već zaboravilo da je Ljubomir Simović pre 30 godina učestvovao u osnivanju Jugoslovenskog pozorišnog festivala „Bez prevoda“ i da je od tada pa do smrti bio zamenik predsednika Saveta festivala, dok su se na mestu predsednika smenjivali predsednici opštine, a kasnije gradonačelnici Užica.
Pokušali smo da lično od Stamatovića čujemo nešto više o razlozima podnošenja ostavke, ali nismo uspeli jer za nas nije bio dostupan. Kako saznajemo u kolektivu Užičkog pozorišta, nije mali broj onih koje je vest o ostavci direktora obradovala, ali su svi zabrinuti za izbor novog direktora uz strepnju da će rešenje nametnuti naprednjačka vlast. Neizvesnost potvrđuje činjenica da se Stamatović, koji je već trebalo da ode u penziju, nije angažovao da iz reda zaposlenih pozorište dobije novog direktora, što je nova mogućnost za stranačko nametanje rešenja.
Od prošlogodišnjih lokalnih izbora i opozicionog delovanja, ovo je peta ostavka direktora u javnom sektoru Užica. Prvi je pod pritiskom aktivista „Da (ne)dišemo Duboko“ i opozicije ostavku podneo direktor RCUO „Duboko“ Momir Milovanović, a nedavno i v. d. direktorka Tanja Knežević. Ostavku je zatim podneo i direktor Apotekarske ustanove Radojiča Nišavić, a dugogodišnji direktor Ustanove „Dečje odmaralište Zlatibor“ Vladan Cuparić se nije kandidovao za po ko zna koji mandat, jer je ustanovom upravljao kao privatnom firmom, sa čime je javnost upoznala opozicija. Kao peta, stigla je i ostavka direktora pozorišta, a užička opozicija tvrdi da će ih tek biti.
