5
Minule nedelje navršilo se 11 godina od smrti patrijarha srpskog Pavla koji je rođen je 11. septembra 1914. godine, na veliki praznik Usekovanje, preminuo je 15. novembra u 96. godini a sahranjen 19. novembra u porti manastira Rakovica. Tim povodom i ova serija tekstova kao mali omaž velikom duhovniku koga je narod još za života doživljavao kao sveca i koji je ostao istinski primer skromnosti, poštenja i iskrene posvećenosti veri.
Pavle je za patrijarha SPC izabran 1. decembra 1990. godine za života njegovog prethodnika Germana koji zbog bolesti nije više mogao da obavlja odgovornu dužnost, a izabran je takozvanim „apostolskim načinom“ gde je koverta sa njegovim imenom izvučena između trojice kandidata.
U tim trenucima se setio vladike Petra Drugog Petrovića koji je u sedamnaestoj godini postao gospodar Crne Gore i njegove tvrdnje da ga je to breme našlo „nevična i nespremna“, pa je i sam Pavle napominjao da su „njegove snage slabe“ i da se u njih ne nada.
Šok koji nije želeo
„Bio je to za mene šok. Niti sam se nadao, a još manje želeo, jer sam tad već imao 76 godina, a u tim godinama je teško nešto započinjati. Kada sam prespavao i došao sebi, nemam kud. Znate, ima nešto što se može, nešto što se ne može i nešto što se mora…“, reći će u jednom intervjuu.
A to što se moralo nije bilo nimalo lako za čoveka koji je sebe, pre svega, video u monaštvu i neprekidnoj molitvi, dok je novi položaj, osim duhovnog poglavara, tražio i administrativca i političara i to u najturbulentnije vreme novije srpske istorije.
“ Na čelo crkve je došao vladika koji je više ličio na isposnika nego na arhijereja… “ zapisaće Živorad Stojković, dok će počivši mitropolit Amfilohije primetiti da su „vreme patrijarha Pavla progutali duhovnost i nauka!“
Svejedno, patrijarh će pokušati da se snađe i radi na opštu dobrobit, iako mu je što šta zamerano, a neki njegovi potezi dočekivani na nož, kao što su susreti sa Slobodanom Miloševićem i Mirom Marković, potom poziv studentima kod Terazijske česme da se raziđu kada je prvi i poslednji put u životu bio izviždan, a na velike osude u crkvi naišao je njegov potpis na Dejtonskom sporazumu zbog čega su neki episkopi tražili da se povuče sa položaja.
Ipak, treba znati da je patrijarh primao i opozicione lidere, da je bio na čelu svetosavske litije kada je 1997. godine probijen policijski kordon u Kolarčevoj ulici, a da će tokom prelomne 2000. godine zatražiti Miloševićevu ostavku. Još samo jednom aktivno će se uključiti u dnevno-političke stvari kada je 2006. godine jedini put u životu izašao na biralište da podrži izglasavanje novog Ustava Srbije.
Utočište od političara nalazio u molitvama
„Dolaze do mene i negodovanja, sa raznih strana, što primam ili na razgovore odlazim ljudima od kojih mnogi zaziru. Sem službenih obaveza da primam – a i one mi, priznajem, teško padaju – najviše zazirem od onih nezvaničnih poseta koje se najavljuju kao „samo u četiri oka“ i prosto mi, uz određena posredovanja, bivaju i iznuđene, a ispostavi se da im je stalo samo do novinske vesti o prijemu u Patrijaršiji. Toliki su vođi političkih stranaka opozicije dolazili kod mene, neki su me zvali i da ih posetim u zatvorskim bolnicama. Protestuju potom što primam njihove protivnike. A niko ne govori šta je kome rečeno u tim susretima; najvažnije im je da su bili u Patrijaršiji.“, zapisao je patrijarh u svojim sećanjima „Bez osuda, otvoreno, očinski“.
O tim posetama svedoči i đakon Radomir Rakić i kaže da je patrijarh primao lidere političkih stranaka koji su mu izlagali svoje programe.
„On bi ih saslušao, ali im je obavezno iznosi duhovne i moralne pouke. Nisu ga interesovali detalji programa stranaka, već ponašanje i delovanje tih ljudi u javnom životu kao hrišćana. Kao vrhovni duhovni poglavar nije mogao podržati program ove ili one stranke, jer bi tako delio svoje duhovno stado, ali je druga stvar što bi oni dovodili novinare i kamere ispred patrijaršije i predstavljali te posete kao da ih je patrijarh podržavao.“
Od obaveza koje nisu bile njegov par cipela, a morao im je biti naredan, patrijarh je utočište nalazio u molitvama, bogosluženju i svom strogom monaškom podvižništvu.
Ustajao je ranom zorom i nakon jutarnje monaške molitve koju bi obavio u svojoj sobi, već u pola šest je bio kapeli Svetog Simeona Mirotočivog na trećem spratu patrijaršije na jutarnjoj liturgiji (služba je kasnije zbog velikog broja vernika koji su dolazili preneta u patrijaršijsku salu u prizemlju), a nakon dnevnih obaveza popodne,nešto ispred pet sati, odlazio je na večernju službu u Sabornu crkvu. Oni koji su ga dobro znali svedoče da se događalo da zaseda Sveti arhijerejski sabor, a Pavle prekine sednicu, ode na večernje bogosluženje u Sabornu crkvu i kad se služba završi vrati se da nastavi sa zasedanjem.
Bog je izabrao najsmirenijeg
“ Bio je čovek duboke vere i uzdao se uvek u pomoć Božiju…Koliko sam samo puta idući na svečani ulaz Patrijaršije da dočekam visoke ličnosti i delegacije, njega zaticao u kapelici u dubokoj molitvi i metanijama. Ubeđen sam da je Bog intervenisao prilikom njegovog izbora za patrijarha, jer nijedna ličnost u SPC u tako dramatičnim vremenima ne bi tako časno vodila brod srpske crkve. Bog je izabrao najsmirenijeg svog slugu, čoveka ljubavi i dobrote, pravog pastira crkve Božije.“, reći će Momir Lečić, koji je bio šef kabineta patrijarha Pavla od njegovog ustoličenja do smrti.
Inače, imao je odličan mehanizam da se sačuva od prozaičnosti dnvene politike. Kada je 1997. godine u prvu posetu patrijarhu iz Sarajeva došao kardinal Vinko Puljić, ostavio je zanimljivo zapažanje. „Kad god se razgovor povede na neke političke teme, Njegova svetost drema, a kad na red dođe neka duhovna tema, on prvi uzima reč!“
(Sutra: Zavet skromnosti)
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
