4
Profesor Građevinskog fakulteta u Beogradu Ivan Ignjatović izjavio je da je, na osnovu slika sa mesta tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu, očigledno da je na nadstrešnici koja se urušila bilo "neko novo opterećenje" u odnosu na stanje pre rekonstrukcije stanične zgrade, a izostala je provera nosivosti.
Železnička stanica spada u grupu objekata sa specifičnim i nestandardnim sistemima što je zahtevalo pregled svakih pet godina. Trebalo bi videti da li ga je bilo, da ne ocenjujemo unapred, a ako nije, sasvim je logično da se za objekat star 60 godina a koji je predviđen za rekonstrukciju, pre toga uradi osnovni tehnički pregled i ocena stanja, naveo je Ignjatović za Demostat.
PROČITAJTE JOŠ:
Ignjatović je ukazao da je to uobičajena procedura bez obzira na to da li se rade konstrukcijske ili nekonstrukcijske izmene kakve su ovde navodno rađene.
„Ne prejudiciram ništa, ali na osnovu slika očigledno je da je na toj nadstrešnici bilo nekih novih elemenata i staklenih panela u odnosu na stanje pre rekonstrukcije“, ocenio je Ignjatović, napominjući da je bila obaveza uraditi proveru nosivosti postojeće konstrukcije, što podrazumeva ocenu stanja, svega što je vezano za nju – od ploče, greda, vešaljki tj. zatega, do veza između zatega i krovne konstrukcije.
Da je to urađeno, verovatno ne bi do ovoga došlo, naveo je Ignjatović i dodao da tu vrstu provere rade isključivo građevinski inženjeri sa licencom za konstrukcije i ukoliko je potpisao neko drugi, to predstavlja delovanje van nadležnosti u sistemu izrade tehničke dokumentacije.
Ignjatović je naveo da su pregledi definisani Pravilnikom za građevinske kontrole i da postoje tri nivoa: osnovni, glavni i monitoring, a da se vrše u utvrđenom vremenskom rasponu u zavisnosti od klase objekta, na pet godina kad je reč o mostovima, tunelima, objektima preko 50 metara raspona ili visine, a na 15 kod svih drugih.
U praksi oni koji gazduju tim objektima vrlo retko ili uopšte ne rade te preglede. A pravilnik je podzakonski akt i njegova primena je obavezna.
Ignjatović je naveo da je imao uvid u idejni projekat rekonstrukcije zgrade Železničke stanice u Novom Sadu i u njemu nema te nadstrešnice.
„Ono što je gledao građevinski inženjer kontruktivac je sama fasada na kojoj su menjali neke nosače, horizontalne elemente ali posle toga ide projekat za građevinsku dozvolu, koji nisam video, ali sigurno je da postoji. Da li su u tom trenutku ušle u igru izmene na nadstrešnici, ne znam. Moguće je da nisu jer se u praksi često dešava da se sve što je škakljivo ostavi za posle dobijanja građevinske dozvole. A kad dobijete građevinsku dozvolu, to znači da je objekat prošao tehničku kontrolu, nakon toga se radi izvođački projekat ali tu nema više nikakve kontrole, samo je pitanje ko će da potpiše“, naveo je Ignjatović.
Građevinski fakultet stalno je zahtevao da se uvede tehnička kontrola projekta za izvođenje, ali ih niko nije slušao, kazao je Ignjatović, koji predaje na predmetu Sanacija, rekonstrukcija i održavanje betonskih konstrukcija.
„Tražila se samo brzina, dok o faktoru uštede priča počinje već na nivou idejnog projekta. Gleda se kako smanjiti dimenzije elementa, količinu armature, konačnu cenu. Međutim, na pitanje kako je uprkos tome, svaki naredni projekat sve skuplji, da se cena izgrađenih kvadrata i kilometara višestruko uvećava i prevazilazi slične ili komplikovanije građevine u zemljama iz okruženja – odgovor je da to izlazi iz domena građevinsrstva kao struke“, kazao je Ignjatović.
Prema njegovom mišljenju, u građevinskoj struci već godinama „preko svake mere i granice eksploatisana dva zahteva: brzina i ušteda“.
Ignjatović je naveo da se za sitan novac potpisuje sve i svašta, a sistem kontrole i licenci obesmišljen je jer niko ni za šta nije odgovarao iako je bilo osnova za to.
„Sve izmene zakona o planiranju i izgradnji unazad 10-15 godina principijelno su urađene da bi se ubrzala izdavanja građevinske dozvole. To je sjajno za jednu atmosferu ‘ajmo, radimo’, ali postoji i izreka da što je brzo to je kuso“, dodao je on.
U praksi, kako je naveo, investitor zatraži da mu se napravi projekat za građevinsku dozvolu po principu “moram da je dobijem”.
„To se uradi navrat-nanos samo da se podnesu papiri i dobije dozvola, a onda se praktično nanovo projektuje i pitanje je koliko to ima veze sa onim za šta je dozvola dobijena. A dalje, do izvođačkog projekta koji tek ne podleže nikakvoj kontroli, rade se izmene i izmene, pa više niko ne može da utvrdi početak i kraj“, naveo je Ignjatović.
Napominjući da je pitanje da li se na kraju uradi projekat izvedenog stanja koji treba da popiše razlike između projekta za građevinsku dozvolu i onoga što je u praksi urađeno, on je naveo da je još gore to što se, dok se papiri slažu da bi se formalno podneli za građevinsku dozvolu, na terenu već pod dozvolom za takozvane pripremne radove uveliko pobijaju šipovi.
„Nemate još projekat, nemate konstrukciju a pobijaju se šipovi da se na njih osloni objekat za koji se još ne zna kako će da izgleda. To je jedan haos koji je nastao zbog ubrzavanja procedura“, naveo je Ignjatović.
Prema njegovim rečima, upotrebna dozvola koja se dobija na kraju procesa nije toliko bitna ukoliko je izvršen tehnički pregled koji pozitivnim rešenjem dokazuje usklađenost građevinske dozvole i izvedenih radova, odnosno tehničke dokumentacije o standardima gradnje.
Prema njegovim rečima, u razvijenim evropskim zemljama prakse su različite – u nekima se radi na osnovu licenci u drugima ne, ali zato postoji sistem osiguranja koji definiše odgovornost.
BONUS VIDEO: Novi Sad
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
