19
Kosančićev venac mogao bi uskoro da doživi krupne promene, koje bi nepovratno izmenile izgled ovog dela grada.
O promenama na Kosančićevom vencu, ali i drugim delovima grada razgovarali smo sa Miljom Mladenović, arhitektom, doktorandkinjom na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu.
Šta se sada menja na Kosančićevom vencu i zašto?
Reč je o izmeni plana detaljne regulacije (PDR) iz 2007. godine. Iz mog ugla to je bio jedan od najboljih planova koji su doneti u Beogradu. Taj plan je predviđao da se zadrži postojeća ambijentalna celina i da se to dodatno oplemeni memorijalnim centrom Biblioteke i objektima kulture.
I to se sad menja?
To se menja tako što se iznenada na Kosančićev venac uvode stambeni blokovi koji nisu pominjani u starom planu i jedan od njih realizuje investitor koji na Vračaru i Dorćolu pravi zgrade sa kovanim gvožđem, nalik na zgrade u Parizu, što ne pripada ni slici Kosančićevog venca, ni slici savremenog Beograda. U celoj priči zaštite Kosančićevog venca, Zavod za zaštitu spomenika i na gradskom i na republičkom nivou je morao da da tačne smernice šta u zaštićenoj ambijentalnoj celini sme da se radi.
Odjednom je srušeno nekoliko objekata, što se na kraju ispostavilo da je praktično cela neparna strana ulice, od broja 19 do 29, sa samo dve zgrade izuzetka. To je rezultat problema u redosledu planiranja. Na osnovu starog PDR-a su rađeni pojedinačni konkursi, za Gradsku galeriju i za novu zgradu Ansambla narodnih igara i pesama Srbije “Kolo”, a ni u jednom momentu do ove izmene plana objekti nisu bili neposredno povezani. I onda se dobija vizuelni haos da na 50m udaljenosti postoje dva jako dominantna savremena objekta, dalje uz ulicu niču nove stambene zgrade, od kojih je jedna posebno “starija i lepša” i predstavlja ruganje estetici Kosančićevog venca.
Na šta mislite?
Potpuno se menja slika Kosančićevog venca. Tu više nema kuća koje su se razvijale vremenom, nego se zadržava početak pravca, od broja 19 gde je sada prodajna galerija, pored koje će se odmah naći pomenuta bela zgrada sa kovanim gvožđem, da bi se na taj niz nadovezao novi objekat Gradske galerije, koji vizuelno pripada savremenoj arhitekturi, uz elemente uklapanja sa kontekstom, da bi se niz završio objektom Ansambla “Kolo”, koji je dominantno staklen i u potpunosti narušava sklad ambijentalne celine. Urbanistički zavod je imao uvid u konkursna rešenja i morao je da reaguje upravo u ovoj izmeni. Niko ne beži od modernizacije, ali mora se znati način kako se to radi.
Kako će Kosančićev venac da izgleda, ako se taj plan usvoji?
To će da liči na razbijeni kaleidoskop, jer će ti novi objekti biti dominantni, pomešani sa starim objektima. Uopšte se neće videti Kosančićev venac. Cela svrha panorame Beograda je u tome kako grad izgleda sa reke i kako se čuvaju vizure.
Te vizure su bile bitan deo starog plana, a prema ovoj izmeni se dešava da, kada se gleda ka Kosančićevom vencu, postoji to ogromno staklo Ansambla “Kolo”, pa onda masivan objekat Gradske galerije, zatim par (za sada) preostalih kuća, i onda „Maison Royale“. To se zajedno ne uklapa u ovu ambijentalnu celinu.
A zašto taj plan iz 2007. nije sproveden?
Planovi se generalno menjaju u skladu sa politikom, i to je uvek bilo tako. Urbanizam je u stvari najlakši poligon za političke želje. Problem je što ovaj plan jako liči na detaljniju razradu plana iz 2007.godine, dok se ne postave parametri jedan pored drugog i vidi se da su se odjednom pojavili stambeni objekti, da su oni mnogo veći nego što bi trebalo da budu.
Sve je to dovoljno suptilno uvedeno u izmenu plana, da izgleda kao rezultat prethodnog plana, ali taj plan iz 2007. sve vreme govori o celini, da novi objekti moraju da se uvode u skladu sa okruženjem – više to ne postoji. Izmena plana eliminisala je neke potrebne detalje. Parcele na kojima se gradi su ogromne i zgrade su premasivne. Kod Velikih stepenica se pravi novi objekat na mestu sadašnjeg Sigmaprojekta, a objekat „Maison Royale“ obuhvata sadašnjih pet parcela, pa je pitanje hoće li se reka sa Kosančićevog venca uopšte videti.
Dobro, kada se kaže da je najvažnija vizura kako se Beograd vidi sa reke, ima li ikakvog smisla više govoriti o tome nakon izgradnje Beograda na vodi?
Slažem se. Beograd na vodi je sam po sebi problematičan na toliko tema, od uticaja na ružu vetrova i provetravanje grada, preko vizure od grada ka reci i sa reke ka gradu, što su sve bile zaštićene vizure. I do sada je bilo lako pogledom pratiti hronološki razvoj grada – Kalemegdan, Saborna crkva, Kosančićev venac, Brankov most i iza toga Beograđanka, kao tajmlajn. A zanimljivo je da je i Beograd na vodi plasiran između ostalog kao jedno od nekoliko davnih rešenja koja su donošena za ovaj deo grada u prethodnih nekoliko decenija.
Da li je stvarno ikada postojalo ovakvo rešenje?
Jeste u nekim osnovnim nacrtima, u mnogo ljudskijoj i prihvatljivijoj razmeri, ali mislim da nije razrađivano detaljnije. Svakako ne u ovoj monstruoznoj razmeri. Može se, na primer, desiti da se za Terazijsku terasu isto upotrebe neki od mnogobrojnih ranijih planova – jedan od prvih je napravljen još 1912. godine – i da se izvedu izvan „čovekomernih“ dimenzija. Kao i sa Beogradom na vodi, opet bi gradska vlast mogla da se poziva na neki davni konkurs, i da rešenje u nekoj meri liči, ali da to ni približno nije to.
Kada kažete da je urbanizam najbolji poligon za političke želje, meni prvo na pamet padne najavljeni spomenik Stefanu Nemanji pored bivše Železničke stanice, visine 23 metra.
Mi izgleda jako volimo izmišljanje tradicije kao koncept, što se odnosi na vezivanje za najreprezentativniju tačku u prošlosti, da bi se ona po svaku cenu vezala sa današnjicom. Tako ćemo da se povezujemo sa Nemanjićima i da napravimo Stefana Nemanju od 23 metra. To se uklapa u političku priču, jako je slično onome što se dogodilo u Skoplju, sa povezivanjem sa Aleksandrom Makedonskim. Stefan Nemanja nikad nije bio u Beogradu – Beograd prvi put dobija Dragutin Nemanjić mnogo kasnije, 100 godina nakon Stefana Nemanje, ali, eto – hajde mi da pravimo svoju izmenjenu srednjovekovnu tradiciju.
U kom smislu?
Ne znam šta je prethodilo u procesu planiranja i kako se u raspisu konkursa za Savski trg pojavio uslov da mora da postoji spomenik Stefanu Nemanji od 23 metra. Tu je Nemanjina ulica, a zgrada Železničke stanice će navodno da bude muzej Nemanjića. Ali to se sada dodatno naglašava spomenikom koji ne pripada vremenu. Jako je problematično zašto se u 21. veku pravi spomenik koji je hiperrealističan. Ako se već vezujemo za izmišljenu tradiciju, i ako je ona važna danas nema razloga da ne bude realizovana na savremenom vizuelnom jeziku.
Da, ne mora da bude “soliter”.
Kad se pitamo šta je odnos prema kulturi i koliko se prihvata bilo šta savremeno, nailazimo na puno problema. Tržni centar u Rajićevoj, na primer, izgrađen je na arheološkom nalazištu, gde je veoma diskutabilan proces otvaranja i zatvaranja lokaliteta. Zavod za zaštitu spomenika je i tu morao jasnije da interveniše.
Činjenica je da sve mora da napreduje i da sve mora da se razvija. Činjenica je i da stvarno postoje objekti koji su lošeg boniteta, koje treba zameniti ili rekonstruisati, samo je problem kako se oni valorizuju. Nama je konstantno proces pogrešan, i tako dobijamo bisere investitorskog urbanizma u gradu. Čim se prepozna parcela koja treba da se reši prvenstveno urbanističkim projektom ili planom, na nivou institucija, pojavi se investitor koji izradi rešenje i onda to rešenje uđe u plan.
Bez uklapanja u okolinu.
A onda Urbanistički zavod takvo rešenje uvrsti u plan kao „stečenu obavezu“ i posledice toga mi vidimo.
Meni deluje da ćemo sve više da idemo ka onome što je napravljeno u Skoplju.
Nažalost da. Svako vreme je ostavilo svoj pečat u gradu i grad mora da se razvija, sve to stoji, ali postoji struka koja se bavi procesom kojim je to moguće uraditi. A onda se kod nas to nikad ne realizuje. Mi imamo problem što ne postoji integralni pristup, po kom se istovremeno rešavaju svi aspekti, nego se planira po potpuno odvojenim segmentima, tako da obrađivači jednog dela nemaju uvid u deo plana ili projekta koji se obrađuje u drugom sektoru.
Verujem da je slična situacija i u Urbanističkom zavodu, što se vidi i kada se čitaju planovi, odvojeni sektori razrađuju samo svoj deo, i to se naknadno sklapa. Različiti sektori dobijaju različite dozvole i uslove drugih institucija i tek na kraju, kada se to sklopi, vidi se šta se desilo. Te stvari su komplikovane za naknadno korigovanje. Postoji proces studija koje se u svetu izrađuju pre svakog plana. To se kod nas desilo za Linijski park, ali rezultati studije nikad nisu uvršćeni u plan. Forma je ispoštovana, kao i uslovi međunarodnog projekta, a onda to nikad nije uvedeno u plansku dokumentaciju – plan je napisan onako kakav bi bio i bez studija i radionica.
A i Linijski park je nastao tako što su iščupali šine.
Sklonjen je voz, što će se tek videti kao problem u planu metroa, tj. Planu detaljne regulacije šinskih sistema, koji se oslanja na ideju da u gradu postoji i besprekorno radi i voz i nekoliko desetina tramvajskih linija, pa se tek kao dodatno prevozno sredstvo uvodi metro koji povezuje sve te ključne stanice vozova i tramvaja. I onda te trase metroa koje su sad u planu prosto nisu tačne. Povezuju ništa ni sa čim, zato što se oslanjaju na tramvaje koji prolaze kroz grad, a ne znam da li trenutno imamo više od pet funkcionalnih tramvajskih linija. Možda se to do realizacije plana promeni, a možda se i plan promeni u skladu sa stvarnom situacijom, nadam se.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
