0
Srbija u prošle dve godine beleži pad pošumljavanja od 52 odsto, odnosno 19 odsto, dok bi, prema rečima profesora Šumarskog fakulteta dr Ratka Ristića, godišnje trebalo da pošumljava 15 puta više kako bi do 2050. godine imala optimalnih 41 odsto teritorije pod šumama. Zbog nedostatka volje nadležnih da pošumljavanje postave kao prioritet, gubimo mnogo – od prevencije čestih poplava i erozija, do blažih toplotnih talasa, čistijeg vazduha i bogatijeg biodiverziteta, navode sagovornici lista "Nova".
Obim radova na pošumljavanju u 2021. manji je u odnosu na prethodnu godinu za 19 odsto, dok je u toku 2020. pad pošumljavanja bio još veći i iznosio 52 odsto, otkrivaju podaci Republičkog zavoda za statistiku. Na pitanja kolika površina u odnosu na planiranu je pošumljena tokom prethodne dve godine, zbog čega su aktivnosti u padu i kakvi su planovi za tekuću i narednu godinu, list „Nova“ nije dobio odgovore od Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, ni od JP „Srbijašume“.
Nacrt Prostornog plana Srbije otkriva da je prošle godine 30,9 odsto teritorije države (2.733.400 hektara) bilo pod šumom, dok optimalna pokrivenost, koju bi Srbija trebalo da dostigne do 2050. godine, iznosi 41 odsto. To znači da je ostalo još 28 godina za podizanje šumskih ekosistema na nešto manje od 900.000 hektara.
„Srbija ima najniži procenat šumovitosti među zemljama iz okruženja. Da bi postigla cilj, trebalo bi da pošumljava oko 30.000 hektara godišnje, a pošumljava oko 2.000. Za to je potrebno izdvojiti oko 2,2 milijarde evra, što nije toliko mnogo ako podelite na 28 godina i sagledate koristi koje mnogostruko prevezilaze investiciju“, – kaže za „Novu“ profesor Ratko Ristić.
Asistent na Geografskom fakultetu u Beogradu Tijana Jakovljević objašnjava da pošumljavanje može biti mera borbe protiv klimatskih promena i na lokalnom i na globalnom nivou.
„Šumski ekosistemi snižavaju temperaturu tokom vrelih letnjih dana, povećavaju vlažnost vazduha i time klimu okolnog područja čine pogodnijom za život i rad ljudi. Ideja zarobljavanja ugljenika u drvetu može doprineti borbi protiv klimatskih promena na globalnom nivou. Ona podrazumeva da se više pošumljava, a drvna masa koristi. Ukoliko se prepusti da šuma sama odumire u procesu truljenja drveta dolazi do vraćanja ugljenika u atmosferu. Međutim ukoliko se drvo upotrebi za izradu, na primer, radnog stola, ugljenik će u njemu ostati zarobljen decenijama, odnosno onoliko dugo koliko se sto koristi“, kaže Jakovljević za naš list.
Dodaje da je pošumljavanje važno i neophodno u borbi protiv klimatskih promena, jer će razvojem novih šuma ugljenik u procesu fotosinteze biti uhvaćen i zarobljen u biomasi neko vreme.
Jedna od posledica klimatskih promena su sve češće bujične poplave, a profesor Ristić objašnjava zbog čega pošumljavanje igra ključnu ulogu u njihovoj prevenciji.
„Važno je da šume budu u gornjim delovima rečnih slivova, na velikim nagibima, sa kojih nastaju reke. Poplava se generiše tako što voda, koja se skupi u tim bezbrojnim malim slivovima, počne da se sliva i koncetriše u dolinskim delovima. Kad se skupi poplavni talas, on povuče ogromnu količinu erozivnog materijala, dodatno zapuši korita i voda nema gde da teče nego se izlije. Kvalitetna, gusta šuma ima efekat intercepcije – zadržava dobar deo kiše na lišću ili četinama, a kišnicu koja prođe upije zemljište i praktično nema oticanja, nema geneze poplava“, objašnjava.
Krošnja drveća sprečava i da padavine intenzivno udaraju u površinu zemljišta, čime prevenira eroziju. Uz to kvalitetne šume imaju i zemljište sa velikim učešćem organske materije, koja deluje kao prirodni lepak – spaja zemljišne agregate i sprečava njihovo razaranje.
„Srbija je mnogo novca uložila u uređenje donjih rečnih tokova, ali u poslednjih 15 godina gotovo ništa u uređenje brdsko-planinskih vodotokova. Ako želimo prevenciju poplava, moramo da imamo integralno uređenje slivova. Ako se radi parcijalno, imaćemo ovo što nam se desilo prošle nedelje“, upozorava profesor Ristić i podvlači da Srbija još nema katastar bujica, nema kartu erozije, kao ni katastar izvedenih protiverozionih radova, bez čega je nemoguće adekvatno planiranje, izvođenje i održavanje radova.
Osim u gornjim rečnim slivovima, napominje, šume nedostaju i na goletima u brdsko-planinskim regionima, u dolinama velikih reka, kao i urbanim sredinama koje su ugrožene investitorskim urbanizmom. Samo Vojvodini je potrebno dvostruko više šuma, prvenstveno uz puteve i vodoprivrednu infrastrukturu, radi zaštite plodnosti oranica od erozije izazvane vetrom.
Za sve to prvenstveno nedostaje volja nadležnih da pošumljavanje postave kao prioritet i naprave bitan korak prenamene potrebnog zemljišta u šumsko, zaključuje profesor Ristić.
Iz JP „Vojvodinašume“ za list „Nova“ navode da je na području u nadležnosti ovog preduzeća 2021. godine u okviru proste reprodukcije (seča i obnova šuma) pošumljeno 1.470 hektara, za četvrtinu manje nego 2020. Kad je u pitanju proširena reprodukcija (pošumljavanje čistina), zasađena su 72 nova hektara, što je 2,2 puta više od 31 hektara, koliko je pošumljeno 2020.
Kao razlog za pad pošumljavanja u prošloj godini navode manju seču od planirane, kao i prirodan izostanak uroda žira hrasta i naglašavaju: „Što se tiče proste reprodukcije sve što se poseče, to se pošumi. Važnije je fokusirati se na nove površine koje su u APV izrazito deficitarne.“
