1
U Srbiji je juče 64.000 prvaka selo u školske klupe. Prvi dan škole oduvek je kod najmlađih đaka i njihovih roditelja, izazivao burne i pomešane emocije i zauzimao posebno mesto u sećanju - i to je ono što se ne menja. Međutim, promene u odnosu roditelja i dece prema školi, koje je uslovilo društvo i vladajući sistem, u poslednjih 10, 20 i više godina, sve su izražajnije i, po svemu sudeći, ne idu u dobrom smeru.
Prosvetna institucija proteklih decenija prolazi kroz tranzitni period koji ostavlja posledice, pre svega na učenicima.
Radost, uzbuđenje, nervoza, strah, obuzeli su sve roditelje čija su deca danas prvi put sela u školske klupe, a kako je to izgledalo nekad?
“Pa osećanja su bila ista. Teško da mogu da se setim svih detalja, ali uvek je prisutan osećaj ponosa, kao i neverice, da je dete toliko poraslo. Deca ne kapiraju šta im se dešava, tek kasnije shvate gde su došli. Međutim, roditelji znaju i u skladu sa tim treba da se ponašaju. Kada je moje starije dete, pre 20 godina upisalo školu, svi smo bili nekako opušteniji nego danas. Deca su bila drugačija, ali i škola. Danas opet imam prvaka posle toliko godina i razlike su evidentne”, priča Miloš Popović iz Novog Beograda, čiji je mlađi sin jutros prvi put seo u školsku klupu, a stariji već sprema ispite na fakultetu.
Đaci prvaci su ceo dan u školi, nemaju koncentraciju, razmaženi su i očekuje se da njihove prohteve ispunjavaju učitelji, a to ne ide tako.
“Pripadne mi muka kad pomislim da će ceo dan biti u školi. Radim od devet ujutru, znači moram rano da ga ostavim u boravku, a ima časove popodne, od 14 sati, i onda je u školi doslovno ceo dan. Plašim se kako će da razvije odnos prema obavezama i kako će se koncentrisati, jer deca su danas pre polaska u školu uveliko na telefonima, nesposobna da se fokusiraju“, smatra Miloš.
Sa starijim sinom, seća se on, nije bilo tih problema.
„Njegova generacija je slobodno vreme provodila napolju, a klinci su sad od druge, treće godine, na internetu. Takođe, žive pod staklenim zvonom, roditelji ih voze u školu, sačekuju ispred dvorišta, što je ranije bilo nezamislivo. Deca su razmažena, samostalnost je misaona imenica, a svoje hirove iz kuće prenose na časove”.
Od odnosa roditelja prema školi, zavisi kako će dete prihvatiti, poštovati i gledati na ustanovu koja treba da mu tokom osam godina pruži obrazovanje, vaspitanje, druženje i zaštitu.
“Pod stresom sam već danima. Moram da priznam da sam popila i jedan biljni lekić za smirenje. Posao mi je takav da pratim šta se u školama dešava i kako se stvari menjaju, pa sam zato valjda toliko nervozna. Koliko god je sistem urušen, a prosveta degradirana, roditelji moraju da daju svoj maksimum, ali mnogi se uopšte ne trude”, priča Sanja Radovanović iz Krnjače, mama jednog prvačića.
Prvog dana škole doveli smo dete u novoj odeći, sređeno do te mere da nas je pitao: Idemo li na svadbu?
“Suprug i ja smo takođe bili u lepoj odeći i na taj način dali smo detetu do znanja da poštujemo ustanovu u koju kreće, da od nas nešto nauči. Međutim, veliki broj roditelja došli su u japankama i šortsevima kao za plažu, sa sve kesama iz prodavnice, bez ikakvog odnosa prema prvom danu škole. Nekada su za polazak u školu svi bili svečano obučeni, jer su poštovali instituciju i jer je taj dan bio važan za celu porodicu”, kaže Sanja.
Stres od polaska deteta u školu, danas je, nažalost, pojačan i brigom za bezbednost.
“Trudim se da ne razmišljam o bezbednosti i o tome šta sve u školi može da se dogodi. Moram da priznam da mi je laknulo kad sam videla dva školska policajca pored dvorišta. Nekada su deca išla sama od škole do kuće i obrnuto, bez bojazni da će im se nešto desiti. Bilo je i ranije svađa, tuča, ali ne u toj meri kao danas. Sada učiteljica izvede sve prvake u dvorište i ostaje sa njima dok roditelji ne dođu, dok su nekada sami išli kući, niko nije morao da ih čeka”, priča ova mama.
I vrapci već znaju da su škole deficitarne osobljem, nedostaju učitelji, nastavnici, a zakon im je maksimalno ograničio ovlašćenja u odnosu sa decom.
Pročitajte još:
1
3
6
49
“Tužno je što se nastavnici danas plaše pojedinih učenika. Ne mogu da ih izbace sa časa, daju jedinicu iz vladanja, deca su razularena, a prosvetni radnici malobrojni, nezadovoljni uslovima rada i platama. To rezultira ravondušnošću, pa ih ničemu i ne uče, a mnogi su i nestručni, zaposleni samo da se ispuni kvota. Ocene se poklanjaju, a deca izlaze iz škola kao neispisane table. Nekada je učitelj bio poštovana ličnost, imao je autoritet pred roditeljima i učenicima”, priča Nenad Domazetić, otac blizanaca, dečaka i devojčice, koji su danas krenuli u školu.
Korupcija, prljavština i nepoštovanje, slika su škole u Srbiji, smatra ovaj tata.
“Sve ide preko veze i dogovora, od udžbenika za koje lobiraju određeni izdavači do ocena. I uvek je važno ko je čiji tata! Deca danas vuku 10 kila knjiga i opreme na leđima svakoga dana, jer sistem ne može svima da obezbedi ormariće. Toaleti su neopremljeni, nemaju papir, sapun, ubruse. Supruga je ćerkicu danima obučavala kako da koristi toalet u školi, koji je sigurno prljav, da ne navuče neku infekciju”, priča Nenad.
Takođe, roditeljska nesigurnost pri polasku deteta u prvi razred, danas se prvo ogleda u pripremi za školu, koja “udara po džepu”.
Dok su nekada gotovo sva deca 1. septembra ulazila u učionicu u novim patikama, što je bilo uobičajeno, da svi mogu sebi da ih priušte, danas roditelji masovno podižu kredite kako bi obukli đaka prvaka.
“Deca u prvom razredu ne prave razliku u odeći, obući, za to su roditelji krivi. Stvaraju im komplekse i uče ih da ‘odelo čini čoveka’. Kod osnovaca je već sve materijalizovano, najvažnije je ko ima koje patike, mobilni i slično. Imamo nekoliko prijatelja, koji su podigli kredit da dete opreme za školu”, kaže Milica Jovančević (35) sa Voždovca, mama devojčice koja je danas sela u školsku klupu.
Ostaviti dete na čuvanje prosvetnoj ustanovi, iz koje će kroz osam godina izaći spreman/spremna za dalje, ozbiljnije životne korake, više, nažalost, nije tako sigurno.
Lepota polaska u prvi razred u Srbiji je debelo osakaćena. Poljuljano je poverenje roditelja u školu, u bezbednost, znanje, pa i vaspitanje koje su deca nekad sticala slušajući učitelje. Međutim, dok sistem i društvo prosveti ne vrate izgubljeno dostojanstvo i neprikosnoveni autoritet, obrazovanje će, zajedno sa našom decom, izgleda, tonuti sve dublje.
***
BONUS VIDEO: Budući prvaci (ne)spremni za školu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare