40
Kroz serijal tekstova “Pljačka godine” istraživanje poslovanja kompanije “Galens”, dvorskog ktitora vlasti, vodilo je preko brojnih transakcija, trgovina uticajem i smenjivanja raznih imena, od braće Galić, Sanje Petrić, Milorada Dodika, pa sve do izvesnog “Gocija” iz Foče. Imena, delatnosti i cifre su se vrtoglavo menjali kroz ceo serijal, ali su dve činjenice ostajale iste: Galensa ne bi bilo da nije Nebojše Petrića, kao što ni njegovih milijardi, bar ne u ovoj količini, ne bi bilo da nije Srpske napredne stranke.
Za razliku od svoje supruge Sanje, koja je “samo” zvanični suvlasnik kompanije “Galens” i vlasnica 34 hektara Fruške gore, Nebojša Petrić se etablirao kao biznismen početkom 2000. godine.
Od skromnog vlasnika samostalne zanatske radnje (SZR) u Prijepolju, koje napušta sredinom devedesetih, Petrić po dolasku u Novi Sad naprasno postaje jedan od bliskih saradnika Radomanu Božoviću, tada jednom od najuticajnijih ljudi u Miloševićevoj Jugoslaviji. Božović kao tadašnji direktor “Geneksa”, Petrića “uzima” pod svoje i uključuje ga u uvoz veštačkog đubriva iz Rusije. S obzirom na tadašnju ekonomsku i političku situaciju u zemlji Srbija je u tom preiodu u potpunosti prestala sa proizvodnjom veštačkog đubriva i sav uvoz je išao upravo preko Geneksa, i to, sudeći po imovinskom stanju Božovića i Petrića, očigledno neometano i veoma isplativo.
Uspon Nebojše Petrića
Krajem novembra 2002. godine, Nebojša Petrić zvanično osniva svoju kompaniju “Promist doo” za trgovinu na veliko hemijskim proizvodima. Paralelno sa tim, “Geneks” od najuticajnijeg jugoslovenskog giganta upada u stečaj, a Božović posao oko uvoza đubriva, uz odgovarajući “odštetu”, prepušta “Promistu”, odnosno Petriću. Kao apsolutni monopolista na uvoz veštačkog đubriva, Petrić tada, prema grubim procenama, na godišnjem nivou već zarađuje milione evra.
“Problemi” nastaju kada devastirano hemijsko preduzeće “Zorka Šabac” ipak uspeva da pokrene jednim delom proizvodnju veštačkog đubriva, čime Petrić gubi monopol na tržištu, a samim tim i deo dobiti. Gubitak dela tržišta ga ipak nije dramatično pogodio, s obzirom da 2010. učestvuje u privatizaciji “Energotehna Južna Bačka”, preduzeća koje će ubrzo biti povezano za mutimilionskom aferom oko ispumpavanja voda na kopu Tamnava u Rudarskom basenu Kolubara.
Te godine, Petrić za 4. 9 miliona evra, zajedno sa Zoranom Mitrovićem i suvlasnicima “Viktorija grupe” Stankom Popovićem i Miliojom Babovićem postaje vlasnik “Energotehnika Južna Bačka Novi Sad”, registrovanoj za inženjering, izgradnju i održavanje energetskih objekata.
Promena vlasti – prelomna situacija
Ubrzo po smeni vlasti 2012. godine, Petrić menja dotadašnje partnere u “Južnoj Bačkoj” i pribegava politički SNS znatno podobnijem biznismenu Dragoljubu Zbiljiću. Iste godine kada je postao Petrićev partner, Zbiljić je, prema pisanju BIRN, pred parlamentarne i predsedničke izbore 2012. godine, pored Tomislava Nikolića tadašnjeg predsednika i osnivača SNS-a i Aleksandra Stankovića, bio garant kredita od 55 miliona dinara koji je SNS podigao u Univerzal banci. Kada je rok za isplatu kredita istekao, produžen je aneksom ugovora u kom Zbiljić ostaje kao jedini garant i polaže depozit u iznosu celokupnog kredita od 55 miliona dinara.
Upravo tada otpočinje i vrtoglavi poslovni uspeh Nebojše Petrića i svih njegovih kompanija. U znak “zahvalnosti” što je praktično Zbiljićevim ulaskom u vlasništvo pustio i SNS u “Južna Bačku”, Petriću je obećan posao godine: izgradnja Južnog toka, magistralnog gasovoda kojim se gas iz Rusije trebao dopremati u Evropu i koji bi izvođačima donelo zarade od nekoliko desetina miliona evra. Međutim, nakon što se taj posao zbog odustajanja Rusije izjalovio, vlast “Južna Bačkoj” namešta novu priliku za zaradu tokom velikih poplava 2014.
Iako bez iskustva u poslovima drenaže i ispumpavanja velikih voda, Petrićevo i Zbiljićevo preduzeće tada pobeđuje na tender EPS za posao sanacije kopa “Tamnava” u rudarskom basenu Kolubara, najznačajnijeg rudnika u Srbiji. U poslu koji je procenjen na oko 15 miliona evra. “Južna Bačka” i njeni vlasnici su, prema grubim procenama, ostvarili dobit od minimum million evra.
Nakon uspešno obavljenog posla, Zbiljić preuzima celokupno vlasništvo nad “Južna Bačkom”, isplaćujući Petrića, koji svu zaradu upumpava u do tada skromu kompaniju “Galens”, kada kreće njen ekonomski procvat.
Prema podacima APR, Petrić 2014. godine počinje sa navodnim pozajmicama ovoj kompaniji, da bi tek 2018. u APR njegova supruga i zvanično postala suvlasnica građevinske kompanije, koja je do tada već sazidala čuvenu “Pupinovu palatu”, “Kraljev park”, “Garden” … i na desetine drugih zgrada po Novom Sadu i Beogradu.
Uprkos tome što je na svakom većem stambenom kompleksu samo u Novom Sadu, drastično uvećavajući gabarite i spratnost od prvobitno dozvoljenih, “Galens” zaradio sad već stotine miliona evra, Petrić nije zaboravio kako je napravio onaj najteži “prvi million”, te se 2017. vratio i poslu sa veštačkim đubrovom. Kao ekskluzivcu vlasti, Petriću je tad omogućeno da ponovo pokrene proizvodnju veštačkog đubriva u “Azotari” Pančevo.
Ulazak u Azotaru
Brojnim aneksima ugovora, što je već uobičajena predusetljivost države kada je u pitanju saradnja sa njim, njemu je omogućeno da finansira kupovinu hemijskih elemenata neohodnih za proizvodnju veštačkog đubriva. Revitalizaciju proizvodnje potpomogao je i “Srbijagas” koji Azotari daje gas na odliženo plaćanje, a svu proizvedenu količinu đubriva ekskluzivno je otkupljivao, naravno, Petrićev “Promist”, kako bi ga dalje preprodavao.
Pored profita, Petrić je u ovom poslu “zaradio” i krivičnu, naknadno preimenovanu u prekršajnu prijavu zbog neregularnog skladištenja opasnog otpada u nekadašnjoj pančevačkoj “Staklari”. Pančevačka “Azotara” 2018. godine odlazi u stečaj, a Petrić svoj kapital usmerava na izgradnju hotela na Zlatoboru i Jahorini, ubijajući vreme dok čeka da SNS smisli način kako ga mu omogući da legalno prekroji korito Dunava i sazida naprednjačku Vavilonsku kulu “Novi Sad na vodi”.
Hoteli na Zlatiboru i Jahorini su već uveliko u izgradnji, a gradske vlasti, koje je Aleksandar Vučić ostavio u istom sastavu još jedan mandat upravo da “isteraju” projekat vredan stotine miliona evra, grčevito traže način kako da zaobiđu inžinjere koji odbijaju da legalizuju izgradnju kompleksa, čim ebi se ugrozila bezbednost desetina hiljada domaćinstava i onemogućio izlazak na Dunav.
Sve legalno
Uprkos svemu nabrojanom, ni jedan posao Nebojše Petrića ne može se nazvati nelegalnim, ali se svakako može reći da je Nebojša Petrić čovek zbog kog se po potrebi menjaju uredbe, planove, ugovori i pravila igre, a to se ne može spočitati ni jednom biznismenu, već isključivo pragmatičnim zakonodavcima koji će zbog procenta, stotinjak kvadrata u “Pupinovoj palati” ili apartmana na Jahorini lupiti štambilj tamo gde pokaže prst investitora.
U ovom serijalu većina podataka je preuzeta sa zvaničnih sajtova i podataka iz državne administracije. Ipak, jedna greška se kroz njega konstatno provlačila: pogrešno smo ga nazvali “Pljačka godine”. Ovo je uigran proces zloupotreba, trgovine uticaja i beskrupuloznog prilagođavanja zakona profitu koji traje godinama, a čiji rezultati se mogu videti na svakom koraku u Novom Sadu, ispod čijeg imena će, ovim tempom, Nebojša Petrić uskoro sa pravom moći da dopiše “privatan posed”.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
