Piše Ivan Mrđen: Sahrana jedne države

Ovog vikenda je, realno gledano, poslednja prilika da u Alternativnom umetničkom prostoru „Kvaka 22“ (Beograd, Ruzveltova 39) posetite izložbu fotografija „Državnička sahrana, sahrana jedne države“, koju potpisuje jedan od najboljih naših fotografa Imre Szabó.

Simbolično je otvorena 4. maja na 41. godišnjicu smrti Josipa Broza Tita (1892-1980) i prikazuje”dane bola i ponosa” (što je inače naslov zbirke “razglednica” koleginice Goranke Matić, koju je objavilo “Vreme” 1995. godine) takođe iz jednog neoficijelnog ugla. “Gospođa Vertov” je od 4. do 8. maja 1980. napravila “snop snimaka”, ovekovečivši kratkotrajnu “erupciju ready made umetnosti” po izlozima beogradskih prodavnica i zanatskih radnji, a sve između navodnika u ovoj rečenici je iz predgovora Branka Vučičevića (1934-2016).

Ovaj poznati sineasta, scenarista, publicista, prevodilac, filmski kritičar i autor, akter i duboki poznavalac modernizma i umetničke avangarde 20. veka, napisao je da je tih dana „naporedu sa smrću (Tita, projekta Socijalizam, Jugoslavije) došlo do paradoksalnog vaskrsa i kratkovečnog ostvarenja programa levofrontovskih avangardi: UMETNOST MASA!“

Imre Szabó je tih dana bio relativno mlad fotoreporter u redakciji “Ilustrovane politike”, pa nije mogao da bude u prvom ešalonu majstora fotografije koji su “pokrivali” protokalrni deo državne sahrane, kojoj je prisustvovalo 209 delegacija iz 128 zemalja, zbog čega se i danas smatra najposećenijom sahranom nekog državnika u istoriji. Zato se dogodilo da je Imre napravio umetnost, ovekovečujući iskrenu tugu masa.

Otuda i naslov njegove izložbe, jer je samo deceniju posle ove “državničke sahrane” usledila “sahrana jedne države”.

“To su bili dani bola i tuge. Dolazili su ljudi iz čitave Jugoslavije i sveta na ispraćaj Tita. Bile su pune ulice ljudi. Trg ispred Glavne železničke stanice je bio prepun ljudi. Čitav grad je bio prepun uplakanog naroda i to se vidi na fotografijama. Bio je ogroman red i ljudi su strpljivo čekali da prođu pored kovčega i odaju poštu. Siguran sam da su to bila iskrena osećanja, ne sendvič varijanta nego iskrena osećanja”, pričao je Imre Szabó pre desetak dana.

U nas i inače postoji više nego loš običaj da se čitava priča oko neke izložbe zavrti po medijima i društvenim mrežama dan, dva uoči i posle otvaranja, a potom se “vreme poseta” skraćuje na nekoliko sati, obično uoči i tokom vikenda. U tom smislu ni kvaka u prostoru “Kvaka 22” nije stalno u funkciji, jer ovu više nego zanimljivu izložbu možete pogledati od srede do nedelje, od 15 do 19 časova. A danas i sutra, kako je obećao, tamo će namernike dočekati i autor lično.

Ova izložba koja malo koga ostavi ravnodušnim trebalo je da bude premijerno prikazana lane, na 40-godišnjicu događaja koje prati, i to u Barseloni, a onda je zbog korona virusa to bilo nemoguće i tamo i u Beogradu. U stvari, na razmišljanje tera nešto što je Imre bolje zabeležio fotoaparatom nego što je mogao da ispriča ovih dana:

“Bila je potpuna tišina i samo se čulo šmrcanje u čitavom Beogradu. Tišina i šmrcanje. To pamtim. Neki glasan govor ne, a mislim da ga nije ni bilo. Ljudi su sami u sebi to nosili. I ja sam lično te dane zapamtio po velikoj tuzi i osećanju žalosti. Nije mi padalo na pamet da bi moglo da dođe do rata, krize i da možemo da dođemo u ovakvu fazu zlog kapitalizma u kom smo danas. Tada je bilo, ako si vredan i dobar, moći ćeš da napreduješ, dobićeš stan, radićeš do penzije, otići ćeš u penziju i ići na pecanje… To su bila takva vremena, a danas kad se zaposliš ne znaš da li ćeš prekosutra da radiš u istoj firmi i da li ćeš stati na žulj menadžeru ili merčendajzeru, koji mogu da te otpuste kako im se ćefne”, smatra Imre Szabó, koji će uskoro i zvanično postati penzioner.

Rođen je Mokrinu, 1956. godine. Svoje radove izlaže još od 1974 godine, a od 1980. se profesionalno bavi fotografijom kao novinski fotograf u redakciji “Ilustrovane Politike” i dnevnom listu “Politika”, nedeljnicima “Intervju” i NIN. Bio je urednik fotografije u dnevnom listu “Danas”, nedeljniku “Blic News”, agenciji Fonet, magazinima “Status” i “Novi magazin”. Fotografije su mu objavljivane u mnogim značajnim svetskim magazinima, kao što su “Štern”, “Špigl”, “Tajm”, “Mond”, “Fokus”, “Njusvik”, “Observer”, “Herald Tribjun”. Član je ULUPUDS od 1985. godine. Od 1995 kao slobodan umetnik bavi se primenjenom fotografijom. Ima zvanje Majstor fotografije.