Piše Ivan Mrđen: Ako se drugovi sete…

„Mene, ako se drugovi sete na Dan bezbednosti, sete se. A ako se ne sete, nikom ništa“, znam da su se mnogi juče setili ove čuvene replike Ilije Čvorovića iz drame Dušana Kovačevića „Balkanski špijun“, u interpretaciji legendarnog Danila Bate Stojkovića (1934-2002).

Moja današnja priča uopšte nema veze sa nekadšnjim policijskim praznikom, još manje sa sadašnjim stanjem stvari u ovom ministarstvu sile, već je naglasak isključivo na onom „ako se drugovi sete“, jer je mom kumu Vladi Vrabičiću, legendarnom konobaru iz „Kajmakčalana“, ovih dana zaista potrebno da ga se sete generacije gostiju i prijatelja ovog kultnog bifea na Crvenom krstu. A ako mogu i pomognu…

Njegova supruga Slađa je već duže vreme teško bolesna. „Napala je neka bakterija“, „lekari pojma nemaju“, „“žena vene i nestaje“, „oni nemaju pare za privatno lečenje“, „treba im neka veza da je smeste u bolnicu“… tako, ukratko, opisuju nezavidnu situaciju u kojoj su se našli njih dvoje.

Njihovoj vezi kumovala je urbana legenda o jednoj bašti za dve kafane, jer su troatoar na uglu Kajmakčalanske i Žičke godinama delili bifei “Kajmakčalan” i “20. oktobar”. Ovaj drugi je kasnije pretvoren u fensi restoran “Zaplet”, bašta je pregrađena, ali ostala je priča kako je jednog davnog Preobraženja Vlada častio goste “Kajmaka” a Slađa fanove “20. oktobra”, da bi, kad su se spojili svi astali, što se tu često događalo – utvrdili da su oboje rođeni 19. avgusta.

Vlada i ja smo se „okumili“ na način koji baš liči na njega. 18. marta 2006. godine objavio sam prvi zapis iz „Kajmakčalana“ o tome kako je jedan što je pažljivo pregledao račun upitao konobara: – A šta ti je ovo ovde? – PDV. Plati drugu vinjak!

Samo sam tada pogrešio i napisao da se taj konobar zove „Boža“, pa je dva meseca kasnije usledila „ispravka“: „Moj kum Vlada ‘Vrabac’, konobar u čuvenom bifeu ‘Kajmakčalan’ na Crvenom krstu, sa filozofskim mirom primio je činjenicu da među pet hiljada dobitnika u nagradnoj igri ‘Jelen’ piva, iako je poslao više od sto kompleta metalnih poklopaca nije dobio ni kačket: – Da sam dobio neku vredniju nagradu, rekli bi da je to ‘zloupotreba službenog položaja’.“

Kasnije je Vlada, kad smo se već uveliko zvali „kume“, često bio jedan od glavnih likova u mojim zapisima. Tako sam 23. aprila 2007. godine napisao: „Sretne me juče jedan stari poznanik. Kaže da je iz ovih mojih tekstova saznao da se nedeljom motam oko Crvenog krsta, pa me ‘bez tenzija i pretenzija’ upitao da li znam ko su najgori i najbolji konobar u tom kraju. Ja, oprezno, ćutim, a on kaže: – Najgori je Vlada ‘Vrabac’ iz ‘Kajmakčalana’, kad je trezan. – A najbolji?! – Opet Vlada, ali kad malo popije!“

U „Blicu“ je svojevremeno objavljena lepa reportaža kolege „Moce“ Petrovića o stalnim gostima bifea „Kajmakčalan“ na Crvenom krstu, koji su igrali sopstveni „Kajmak loto“, tako što svako odredi svojih 12 brojeva od 1 do 39 i na osnovu izvlačenja državnog Lotoa utorkom čeka „dvanaesticu“. Za svako kolo svaki učesnik plaća po 200 dinara, pa se vremenom nakupi lepa suma, tako da je bilo perioda kad je sakupljeno i do 60.000 dinara. A kad je u oktobru 2009. godine, po odbitku PDV (plati društvu večeru), čak šestoro učesnika dobilo po 7.100 dinara i diplomu za trajno sećanje, našao se neko da postavi pitanje da li Vlada Vrabičić može sam da vodi „čitavu administraciju“, pa je predloženo formiranje komisije od tri člana, sa Vladom na čelu, pa se neko setio „overavača zapisnika“, pa je ozvaničeno staro pravilo da „ko ne plati dva kola mora automatski da se briše, a pare ostaju u kasi“, pa su se neki posvađali i svečano izjavili da im više ne pada na pamet da učestvuju, pa je kum Vlada podneo ostavku, pa je… sve otišlo dođavola, iako nisu stigli da se sete još neke začkoljice iz „dobrih, starih samoupravnih vremena“.

Vlada i Slađa su pet godina držali sopstveni bife, naravno pod firmom „Vrabac“, nedaleko od „Kajmakčalana“. Meni su i inače čitaoci zamerali da preterano reklamiram pojedine ugostiteljske objekte, a ja i dan danas mislim da nisam dovoljno pomogao da opstane bife „Vrabac“. Izgleda da se ono „nema narod para“ odnosi samo na klijentelu sve ređih gradskih bircuza, jer su, s druge strane, prepune bašte kafića oko „Krsta“ i sve ih je više. Zbog toga sam 23. aprila 2015. godine, na dan kad je zatvoren bife „Vrabac“, napisao: „I u Beogradu je počeo da važi onaj crnogorski vic kad majka oko podneva budi sina i kaže: ‘Ustaj, sine, zauzeće ti mjesto u bašti kafića’!“

Ne bih više da vam oduzimam vreme podsećanjem na legendarnog Vladu Vrabičića. U stvari, želim da sve koji ga poznaju i na bilo koji način mogu da pomognu njemu i njegovoj Slađi podsetim na njih same, kad su bili u nekom boljem izdanju i kad su za tuđu muku imali više razumevanja.

Za početak, dovoljno je prošetati do „Kajmaka“ i pitati „šta je sa Vladom“…