Piše Ivan Mrđen: Zamenička tuga pregolema

U euforičnim komentarima nije propušteno da se naglasi da je zbog crvenog kartona na utakmici sa Hofenhajmom Dejan Stanković, šef stručnog štaba našeg najtrofejnijeg kluba, ove pobede svojih pulena posmatrao sa tribina, ali je nekako skrajnut doprinos izuzetnog čoveka i sjajnog stručnjaka 47-godišnjeg Nebojše Miloševića.Rođen u Kragujevcu, bez značajnijeg igračkog traga, ovaj trener sa profesionalnom licencom radio je u BSK-u iz Borče, Zemunu, Radniku iz Bijeljine, nekoliko inostranih klubova, a ovo mu je treći boravak na beogradskoj „Marakani“. Bio je pomoćnik Robertu Prosinečkom (2010-2012) i Nenadu Lalatoviću (2014/15), da bi ga „Mister“ priključio svom štabu krajem prošle godine.Jedna od najpreciznijih definicija pojma „zamenik“ je upravo u sposobnosti da u određenim situacijama osoba sa takvom „titulom“ učini sve ono što bi se očekivalo od njegovog pretpostavljenog, ne skrećući previše pažnju na sebe. Zbog toga je i Nebojša Milošević, posle pobede nad belgijskim vicešampionom Gentom (2:1), skromno izjavio: “Pokazali smo karakter, borbu, voljni momenat, odbranili se kad je trebalo. Sjajna utakmica, ponovo smo porasli kao grupa.“Ništa “ja”, ništa pametovanje, ništa nešto što smo na Čukarici zvali “puvanje”, tako svojstveno najpoznatijem od svih zamenika u ovoj državi, zadnja pošta njen glavni grad. Da bi se svoj trenutak slave podelio sa drugima važnije je kakav si čovek nego šta znaš u (ili o) nekom poslu.Imao sam u svojoj profesionalnoj karijeri nekoliko zameničkih perioda: zamenik glavnog i odgovornog urednika “Duge” (1984-1987), kao šef Deska isto zvanje imao sam i u “Borbi” (1989-1990), zamenik glavnog i odgovornog urednika “Danasa” (1997), te zamenik urednika “Blica nedelje” (2000-2001).Zanimljivo je da se danas uglavnom sećam onih situacija u kojima sam nešto zabrljao, ne toliko zaveden pomišlju “kalif umesto kalifa” koliko u želji da se istaknem i pokažem svima šta ja mogu. Baš tako “šta mogu” a ne “šta umem”, u smislu da trenutnu poziciju iskoristim za “inovacije” po sopstvenom ćefu. U tom smislu ostaće kao trajan dokaz šta može nepromišljenost u sprezi sa neodgovornošću jubilarni 300. broj dvonedeljnika “Duga, objavljen 25. avgusta 1985. godine, iz koga sam izbacio sve stalne rubrike, proširio prostor za tekstove i fotografije, koje su opet bile pretežno lascivnog karaktera… Glavni urednik Grujica Spasović bio je tih dana na godišnjem odmoru, pa je kasnije pričao kako ga je “šlog strefio” kad je u povratku sa ostvra Kaprije na splitskom aerodromu kupio “Dugu”.I u “Borbi” sam, tada kao zamenik šefa Deska, za provincijsko izdanje broja od 17. maja 1988. napravio naslovnu stranu velikog formata samo od najava i ilustracija, bez klasičnog udarnog teksta, što je do beogradskog izdanja nekako popravljeno i vraćeno na staro, a ja sam to osetio na narednoj plati zbog “grubog propusta”.Naveo sam ove dve epizode iz ličnog iskustva malo da bih pohvalio Zvezdinog pomoćnog trenera, kome nije bilo ni na kraj pameti da nešto “eksperimentiše”, a malo i da kažem kako mogu da razumem “zameničku tugu pregolemu”. Osim ako ona postane pregolemo opterećenje i za nesretnog lika na takvoj poziciji i za sve koji posledice njegove lične nesreće moraju da trpe.To nas opet vraća na najpoznatijeg od svih zamenika u ovoj državi, zadnja pošta njen glavni grad. Za njega je ovih dana moj prijatelj Giša Bogunović napisao da se, kičeći se “prvoklasnim promašajima kao uspesima”, kad mu mu nije uspelo da postane pravi gradonačelnik, “upinjao da bar postane gradonačelnik beogradskog urbanog kiča”. On je podsetio na februar 2019. godine, kad se beogradski Iznogud slikao držeći u rukama ugovor o izgradnji fontane na Cvetnom trgu, koju je potom sasvim zaboravio u haosu haotične obnove ulica.To što ovih dana opet kače novogodišnju rasvetu po Beogradu, dok rekonstrukcija čuvena “četiri bulevara” (koji su samo jedna nešto duža ulica) i maltretiranje Beograđana ulaze u treću godinu, kad se na gradilištu budućeg Bulevara patrijarha Pavla više od dva kamiona i jednog bagera pojave samo kad pomenuti zamenik obilazi radove, kad svako malo preslažu kocke na Trgu republike… ne bi, samo po sebi, bilo toliko strašno da nam se sa svih tih slika njegovo nacereno lice ne šalje poruku “može mi se”…Rumun Panait Istrati (1884-1935), autor jednog od najboljih dela književnosti na francuskom jeziku, romana “Kira Kiralina”, to je opisao u antologijskoj rečenici: “Nikad se ne čudim što vidim zle ljude, ali se često čudim što ne ih ne vidim da se stide”.