Piše Ivan Mrđen: Voda u koaksijalnom kablu

Napisao sam juče da je kontramiting socijalista na Terazijama, 24. decembra 1996. godine, zapamćen samo po onom Miloševićevom “Volim i ja vas”. I, na žalost, po jednom izvršenom i jednom pokušaju ubistva na beogradskim ulicama…

Juče i prekjuče je, ne samo po mom mišljenju, najvrednije za čitanje bilo javno odbijanje Bojana Bosiljčića, pisca i novinara, urednika stranog programa iz kulture u Radio-televiziji Srbije, da bude “topovsko meso stranke na vlasti”. Na osnovu više desetina komentara na portalima koji su preneli ovaj tekst iz “Danasa” potvrdilo se uverenje da se u Srbiji skoro pune tri decenije vodi jedna te ista bitka. Za RTS!

“Odbijam da budem topovsko meso stranke na vlasti koja će moj um tupiti svojim infantilnim marketinškim poimanjem sveta i ubeđivati me u potemkinovsku istinitost šarenih laža koje treba da mi smute mozak i odvrate pogled od mizerne stvarnosti koja nam se kezi u lice ispod te lakirovke u kojoj je Srbija navodni balkanski tigar iako u kolektivnom ogledalu svi normalni ljudi vide odraz koji svakim danom sve više liči na crkvenog miša”, napisao je Bosiljčić i dodao:

“Odbijam da pristanem na medijski koncept u kome vladajuća stranka na račun naroda a preko okupiranih javnih preduzeća umnožava svoje televizije, tabloide i radio-stanice, a javnom servisu, Radio-televiziji Srbije, iznosi ponudu koja se ne može odbiti u vidu obavezne budžetske apanaže koja obavezuje zna se na šta, da bi, tako kastriran, javni servis i svi njegovi preostali gledaoci bili osuđeni na agitpropovsko slavljenje vlasti i njenog predsednika, a ne na objektivno i kritičkim razumom oplemenjeno informisanje naroda.”

Zato nije slučajno što je u dve knjižice pod naslovom “Ajmo, ajde, svi u napad” (BiS press, Beograd, 1997.), u kojima su sabrane sve parole iz protestnih šetnji posle pokušaja prekrajanja rezultata lokalnih izbora, održanih 17. novembra 1996. godine, najviše poruka vezano za RTS, posebno za televizijski program:

“RTS – Reprezentacija Trovača Srbije”; “U Dnevnika kratke noge”; “Poslednji loš zadah RTS!”; “Mislim, dakle ne gledam RTS!”; “Bolje H2S nego RTS”; “Želim da emigriram u zemlju iz Drugog dnevnika RTS!”; “Pogasite televizore, otvorite oči”; “Alisa u zemlji RTS-a”; “RTS – Raspamećujem Te Stalno!”; “Od Dnevnika RTS-a, dobijam napad stresa!”; “Marketing RTS traži statiste za snimanje emisija i spotova o mitinzima podrške predsedniku Miloševiću”; “Godinama te gledam i pitam se da li ću ikad čuti dobru vest”; “RTS se ne boji istine. Hrabro se bori protiv nje!”…

Zvuči poznato, tako bi glasio najjednostavniji, ali zato i najtačniji komentar ovih parola, za koje smo mislili da više nikad neće biti aktuelne. Poput ove: “Da je Gebels imao ovakvu televiziju, ja bih se sada zvao Fric!”. Razlika je samo utoliko što je šef nacističke propagande izmislio radio-aparate sa jednom stanicom, a mi sada imamo stotine stanica (i radijskih i naročito televizijskih) sa jednim programom!

Nešto slično moglo bi se reći i za parolu iz “zime našeg nezadovoljstva 1996/97”: “Kad će voda da uđe u koaksijalni kabl RTS-a?”, što će mnoge naterati da se “sa bolom u srcu i tugom u istom” sete slavnih dana Radija B92 i antologijskog objašnjenja da je, baš u vreme protestnih šetnji njihov program prekidan zbog “vode u koaksijalnom kablu”.

Kad je 15. maja 1989. osnovan kao omladinska radio stanica B92 je odmah prepoznat po programu koji slušaocima nudi nešto potpuno drugačije, muziku koja se nije mogla čuti na drugim medijima, vesti iz kulture sa gradskih ulica i informacije o političkim događajima kojih nije bilo na prorežimskom medijima tadašnjeg prvog čoveka Srbije Slobodana Miloševića.

Prvi put je program “Devedesetdvojke” prekinut 9. marta 1991. kad su novinari ovog radija prenosili brutalnu reakciju vlasti protiv desetina hiljada demonstranata koji su protestovali protiv režima, ali i ukupnog izveštavanja Radio-televizije Srbije, a drugi put tokom tromesečnih masovnih demonstracija zbog poništavanja lokalnih izbora u jesen 1996, koje je su predvodili opozicioni lideri Zoran Đinđić, Vuk Drašković i Vesna Pešić i studenti Beogradskog univerziteta.

Dnevnik u 17 časova i informacije sa ovih protesta reemitovale su se na programima lokalnih radio stanica. Protest se ubrzo proširio po celoj Srbiji a Radio B92 postao simbol otpora i nezavisnog informisanja i za građane izvan Beograda. Bio je to razlog da frekvencija ovog programa bude ometana sa obrazloženjem da je “ušla voda u koaksijalni kabl”. Glasnogovornici Miloševićevog režima nazivali su novinare B92 “snagama haosa i bezumlja”, “domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima”.

Pošto se takve kvalifikacije papagajski ponavljaju i danas, kad je reč o medijima koji bi da objektivno obaveštavaju o (ne)prilikama u Srbiji, nije čudo što se nekakva “voda u koaksijalnom kablu” pojavila i preksinoć, samo u Surdulici, samo za program N1 televizije, samo za zvuk i samo tokom emitovanja dokumentarnog filma “Zaključani” reporterke Maje Nikolić o zbivanjima u ovom gradu u prvim mesecima pandemije korona virusa.

“Na svakom kanalu ON, na svim ulicama MI” – je takođe parola sa beogradskih ulica tokom tih “88 dana koji su svetu pokazali drugo lice Srbije”. Nažalost, danas je aktuelan samo njen prvi deo!