Piše Ivan Mrđen: Važno je zvati se Ernest

Moj prijatelj Zoran Kolundžija, vlasnik, direktor, glavni urednik i „Katica za sve“ u izdavačkoj kući „Prometej“ iz Novog Sada, poslao mi je juče da pogledam kako izgleda prelomljen i spreman za štampu moj roman „Koverat Ane Zonai“.

Na tih još malo pa 450 stranica upakovana je „familijarna hronika“ porodice Zonai, odnosno životna priča moje majke Ane (1930-1990), jedno vreme drugarice Mrđen. Rukopis pod naslovom „Srećna Nova godina“ završio sam na njen rođendan, 15. marta 2019. godine, a moto romana bila je misao Ernesta Hemingveja (1899-1961) da „nijedna proza nije dosadna, ako je priča istinita“.

U to vreme boravio sam u Melburnu, pa mi je zet Kameron Rid, kome sam ispričao kako je slavni pisac imao običaj da kad završi novi roman zapali dobru kubansku cigaru, poklonio jednu cigaru „Arturo Fuente Hemingway“, po mnogima najslavniju i najtraženiju svetsku marku.

Po onoj „oprez je majka mudrosti“, poklon sam sačuvao uz obećanje da ću ga, iako inače ne pušim, svečano iskoristiti onog dana kad budem siguran da će moj prvenac biti objavljen. U međuvremenu je rukopis imao jedno neuspelo prikazivanje u jednoj drugoj, veoma agilnoj izdavačkoj kući, odakle mi je, zahvaljujući činjenici da sam sa urednikom domaće proze svojevremeno igrao preferans i već nekoliko godina se srećemo na nekim tužnim skupovima, stiglo nekoliko zaista korisnih saveta.

Posle početnog razočarenja, shvatio sam da sam odbijen s razlogom i da su sve sugestije koje sam dobio zaista dobronamerne, pa sam rukopis prepakovao u četiri zasebne i koliko toliko logične celine, pokušavši da smanjim novinarski pristup i da u prvi plan postavim lik čiji buran život prepisujem. Kasnije sam, ne zato što „priča nije istinita“, promenio i moto, jer mi se učinilo da jedan citat takođe nobelovca Iva Andrića (1892-1975) gotovo savršeno opisuje čitavu priču: „U svakoj ženi ima đavo koga treba ubiti ili poslom ili rađanjem, ili i jednim i drugim; a ako se žena otme i jednom i drugom treba ubiti ženu“ („Anikina vremena“).

Kasnije sam prihvatio i predlog recenzenta, uvaženog književnika Milutina Ž. Pavlova (da pomenem samo zbirke pesama „Vatra zrelog bagrema“, „Ženi sam rekao ljubav“, i „Bila jesen u novembru“ i romane „Šarmer male varoši“, „Nebo je veliko dugme“, „Slika Edvarda Munka u kući mog brata“…) da promenim naslov knjige, pa će se ona u izlozima boljih knjižara uskoro pojaviti kao „Koverat Ane Zonai“.

Dakle, došlo vreme da kao najslavniji Ernest zapalim svoju cigaru i nakrivim šešir. Ostalo je na vama, dragi moji prijatelji…

* * *

Iako sam godinama učio svoje praktikante i polaznike novinarskih tečajeva da originalni naslov nekog poznatog dela ne može biti naslov teksta koji pišemo, ipak ću ostaviti ovo „Važno je zvati se Ernest“. Taj pozorišni komad Oskara Vajlda (1854-1900), premijerno izveden 14. februara 1895. godine u londonskom pozorištu „Sent Džejms“, teatrolozi opisuju kao „farsu, u kojoj se protagonisti bave izmišljenim ličnostima kako bi se izbegle teške društvene obaveze“. Zvuči aktuelno, samo što u ovdašnjoj farsi imamo protagoniste na vlasti koji se bave izmišljanjem koječega za postojeće ličnosti, koje ih propituju za način vršenja „teških društvenih obaveza“!

* * *

Zbog toga je upravo u toku pokušaj nečega što Nemci zovu „glajhšaltung“, o čemu u romanu „Koverat Ane Zonai“ govori jedan od najbitnijih likova u životima mojih predaka sa majčine strane – Kristijan Johan Šteler. On je rođen 1882. godine u Vršcu, umro je 16. oktobra 1946. u Nirnbergu, u koji su on i njegova supruga Julija stigli početkom te godine, u jednoj od prvih deportacija Nemaca iz Jugoslavije. On je smatrao da je umro dve godine ranije kad je njegov rodni grad za nekoliko sedmica potpuno očišćen od preostalih pripadnika nemačke nacionalne zajednice, a njih dvoje prebačeni u logor u Kovinu. Tamo je na katolički Božić 25. decembra 1944. napisao izjavu u kojoj pominje taj nesretni i po svaku naciju pogubni izraz:

„Dva veka naše istorije na ovom podneblju straćili smo za manje od petnaest godina, tokom kojih mi, vojvođanski Nemci, kao pripadnici naše velike nacije, nismo živeli normalno. Dva veka smo stajali čvrsto na svojoj zemlji i nije nam bilo važno kako se zove i kako je ustrojena država kojoj smo plaćali porez i slali mladiće u vojsku. Onda smo se podigli u oblake i izgubili smo vezu sa svojom zemljom, gledajući u sunce koje nas je zaslepilo. Sad se krug zatvara, padamo u rit, u blato, u kome će nas podaviti osveta, mržnja i zavist. (…) Smatram da nama, Nemcima, ne treba suditi za ono što smo radili za vreme rata, već za ono što nismo činili u deceniji pre toga. U tom smislu i ja se osećam odgovornim što se u tom periodu, kao čovek od ugleda i autoriteta, nisam ozbiljnije suprotstavio glajhšaltovanju mozgova mojih sunarodnika. Teško je ‘Gleichschaltung’ prevesti na srpsko-hrvatski jezik, ali nema drugog izraza da se opiše postepeno i pogubno doterivanje misli i postupaka svih pripadnika jednog naroda na jedinstvenu liniju.“